28 Izlaz

Samo u pantalonama, Met je upravo privodio kraju užinu posle doručka – malo šunke, tri jabuke, hleb i maslac – kada se vrata otvoriše i u sobu mu uđoše Ninaeva, Egvena i Elejna. Sve su se smešile. Ustade po košulju, a onda tvrdoglavo sede. Mogle su da kucaju. U svakom slučaju, bilo je dobro videti ih. Bar isprva.

„Pa, izgledaš bolje“, reče Egvena.

„Kao da si se mesec dana odmarao uz dobru hranu“, kaza Elejna.

Ninaeva mu dlanom dodirnu čelo. On se trže, pre no što se seti da je to radila najmanje poslednjih pet godina, dok su bili kod kuće. Tada je bila samo Mudrost, pomisli. Nije nosila taj prsten.

Ona primeti kad se trgnuo i nategnuto se osmehnu. „Meni se čini da pucaš od zdravlja. Je li ti već dosadilo da budeš u zatvorenom? Nikada nisi mogao dva dana zaredom da provedeš između četiri zida.“

On nevoljno odmeri ogrizak poslednje jabuke, pa ga baci na tanjir. Skoro poče da liže prste, ali sve tri su ga gledale. I dalje su se smešile. Shvati kako pokušava da odluči koja od njih je najlepša, ali nije mu polazilo za rukom. Da su bile neke druge – nešto drugo – sve bi ih zamolio za ples. Kod kuće je često plesao s Egvenom, a jednom čak i s Ninaevom, ali to se činilo tako davnim.

, Jedna lepa žena znači zabavu na igranci. Dve lepe žene znače nevolju u kući. Tri lepe žene znače: beži u planine. “ Uputio je Ninaevi osmeh još nategnutiji od njenog. „To je moj stari imao običaj da kaže. Nešto si namerila, Ninaeva. Sve tri se smešite kao mačke kad glede slaninu, a mislim da sam ja slanina.“

Osmesi im zadrhtaše i iščeznuše. Met im je gledao ruke i pitao se zašto sve tri izgledaju kao da su prale sudove. Kći naslednica Andora sigurno nikada u životu nije oprala ni sud, a i Ninaevu je teško bilo zamisliti na takvom poslu, iako je znao da je u Emondovom Polju prala sebi suđe. Sada su sve tri nosile prstenje Velike zmije. To je bila novost I nije baš bilo prijatno iznenađenje. Svetlosti, jednom je moralo da se desi. To se mene ništa ne tiče, i gotovo. Ne tiče me se. Prosto nije moja briga.

Egvena odmahnu glavom, ali činilo se da je to pre uputila drugim dvema. „Rekla sam vam da treba da ga otvoreno pitamo. Kada hoće, tvrdoglav je kao mazga, i lukav kao mačka. Jesi, Mete. Znaš i sam, stoga prestani da se mrštiš.“

On se smesta isceri.

„Ćuti, Egvena“, kaza Ninaeva. „Mete, to što hoćemo da te zamolimo za uslugu ne znači da nas nije briga kako ti je. Jeste, i ti to znaš, sem ako nisi bandoglaviji no obično. Jesi li dobro? U poređenju s onim kakav si bio kad sam te poslednji put videla, činiš mi se začuđujuće zdrav. Zaista izgleda kao da je prošao ceo mesec, a ne tek dva dana.“

„Spreman sam da pretrčim deset milja i na kraju odigram džig.“ Stomak mu zakrča, podsetivši ga koliko još ima do podneva, ali on ne obrati pažnju na to, a nadao se da one neće primetiti. Skoro da se i jeste osećao kao da se mesec dana odmarao. I da je juče jeo samo jednom. „Kakvu uslugu?“ – sumnjičavo upita. Koliko se sećao, Ninaeva nije tražila usluge; Ninaeva je ljudima govorila šta da urade, i očekivala da to i ispune.

„Želim da odneseš pismo za mene“, reče Elejna pre no što Ninaeva stiže da progovori. „Mojoj majci, u Kaemlin.“ Kad se nasmešila, u obrazima joj se pojaviše jamice. „Bila bih ti veoma zahvalna, Mete.“ Jutarnje svetlo koje je dopiralo kroz prozor kao da se presijavalo na njenoj kosi.

Pitam se voli li da pleše. Smesta je potisnuo tu misao iz glave. „Ne zvuči mi kao težak zadatak, ali put do tamo je dug. Šta ja imam od toga?“ Po izrazu njenog lica pomislio je da je jamice nisu često izneveravale.

Ona se ispravi, vitka i ponosna. Skoro da je video presto iza nje. „Jesi li ti odani podanik Andora? Zar ne želiš da služiš lavljem prestolu i svojoj kćeri naslednici?“

Met se zacereka.

„Rekla sam ti da ni to neće uspeti“, kaza Egvena. „Ne sa njim.“

Elejna kiselo izvi usne. „Mislila sam da vredi pokušati. Uvek je uspevalo s gardom u Kaemlinu. Rekla si da ako se nasmešim...“ Ućuta, vrlo očigledno izbegavajući da ga pogleda.

Šta si to rekla, Egvena, besno pomisli on. Da ću izigravati budalu svakoj devojci koja mi se nasmeši? Ali i dalje je delovao mirno, i uspeo da se i dalje ceri.

„Volela bih da je molba dovoljna“, reče Egvena, „ali ti ne činiš usluge, zar ne, Mete? Jesi li ikada išta uradio a da te nisu terali, molili ili silili?“

On joj se samo nasmeši. „Drage volje ću plesati s bilo kojom od vas, Egvena, ali nisam ničiji potrčko.“ Na trenutak pomisli da će mu se isplaziti.

„Ako sada možemo da se vratimo onome što smo najpre nameravale“, suviše mirnim glasom kaza Ninaeva. Druge dve klimnuše, a ona mu posveti svu pažnju. Prvi put otkad je ušla ličila je na onu staru Mudrost, čiji je pogled mogao da te prikuje u mestu, a pletenica bila spremna da šibne poput mačjeg repa.

„Još si nepristojniji no što se sećam, Metrime Kautone. Pošto si tako dugo bolovao – a Egvena, Elejna i ja brinule o tebi kao o novorođenčetu – skoro da sam zaboravila. Bez obzira na to, mislila sam da ćeš pokazati makar malo zahvalnosti. Pričao si kako želiš da vidiš sveta, da vidiš velike gradove. Pa, zar ima boljeg grada od Kaemlina? Učini ono što želiš, pokaži svoju zahvalnost, i istovremeno pomozi nekome.“ Izvadila je iz plašta i spustila na sto presavijen pergament zapečaćen ljiljanom utisnutim u zlatni vosak. „Šta ćeš više.“

Met sa žaljenjem pogleda hartiju. Jedva se sećao da je jednom, s Random, prošao kroz Kaemlin. Živa je šteta da ih prekine sada, ali tako je najbolje, mislio je. Ako hoćeš da igraš džig, pre ili posle moraš platiti harfisti. A u kakvom je raspoloženju Ninaeva bila sada, što više bude odugovlačio to će gore biti. „Ninaeva, ne mogu.“

„Kako to misliš ne možeš? Jesi li ti muva na zidu ili muško? Prilika da kćeri naslednici učiniš uslugu, da vidiš Kaemlin, i vrlo verovatno upoznaš kraljicu Morgazu lično, a ti ne možeš? Zaista ne znam šta bi još želeo. Nemoj da mi sada kliziš kao mast na roštilju, Metrime Kautone! Ili si se toliko promenio da te veseli stalni pogled na ovo oko tebe?“ Isturila je levu šaku ka njegovom licu, skoro ga udarivši prstenom u nos.

„Molim te, Mete?“ – reče Elejna, a Egvena ga je gledala kao da su mu izrasli troločki rogovi.

Promeškoljio se u stolici. „Nije da neću. Ne mogu! Po Amirlininom naređenju ne mogu da napustim krva... ostrvo. Promenite to, i u zubima ću odneti tvoje pismo, Elejna.“

One se zgledaše. Ponekad se pitao mogu li žene da razgovaraju mislima. Izgledalo je u svakom slučaju da njegove misli mogu da čitaju kad mu to ni najmanje ne odgovara. Ali ovog puta, šta god da su prećutno odlučile, misli mu nisu pročitale.

„Objasni“, odsečno kaza Ninaeva. „Zašto bi Amirlin želela da te zadrži ovde?“

Slegnuo je ramenima i pogledao je pravo u oči. Osmehivao se sa žaljenjem što je bolje umeo. „Zato što sam bio bolestan. Zato što je tako dugo trajalo. Rekla je da me ne pušta dok ne bude sigurna da neću nekuda otići i umreti. Neću, naravno. Umreti, mislim.“

Ninaeva se namršti i trznu pletenicu. Odjednom mu uhvati glavu među ruke, a njega prođe jeza. Svetlosti, Moć! Pre no što okonča tu misao, ona ga pusti.

„Šta... Šta si mi uradila, Ninaeva?“

„Verovatno ni desetinu onoga što zaslužuješ“, odgovori mu ona. „Zdrav si kao konj. Slabiji no što izgledaš, ali zdrav.“

„Rekoh ti da jesam“, s nelagodom odvrati on. Pokušao je da se ponovo isceri. „Ninaeva, izgledala je kao ti. Amirlin, hoću da kažem. Uspela je da se nadnosi nad mene kao pravi siledžija, iako je stopu niža...“ Po onome kako je podigla obrve, shvatio je da ne bi trebalo da nastavi. Nije mu smetalo, sve dok ih drži dalje od Roga. Pitao se znaju li za to. „Pa. U svakom slučaju, mislim da hoće da me zadrže zbog onog bodeža. Hoću da kažem, dok tačno ne otkriju kako je radio ono što je radio. Znate kakve su Aes Sedai.“ Tiho se nasmeja. One ga samo pogledaše. Možda nije trebalo to da kažem. Nek sam spaljen! One žele da postanu krvave Aes Sedai. Nek sam spaljen, previše pričam. Kad bi samo Ninaeva prestala tako da me gleda. Budi kratak. „Amirlin je zabranila da bez njenog ovlašćenja pređem most, ili da se ukrcam na brod. Vidiš? Nije da ne želim da pomognem. Jednostavno ne mogu.“

„Ali hoćeš, ako uspemo da te izvučemo iz Tar Valona?“ – napeto upita Ninaeva.

„Izvucite me iz Tar Valona, i odneću Elejnu njenoj majci na leđima.“

Ovog puta Elejna diže obrve, a Egvena odmahnu glavom, obrazovavši usnama njegovo ime i ukorivši ga pogledom. Žene ponekad nemaju smisla za šalu.

Ninaeva pokaza njima dvema da priđu prozoru, gde mu okrenuše leđa i počeše tiho da se dogovaraju, tako da je čuo samo mrmljanje. Naču kako Egvena kaže da im treba samo jedno ako se neće razdvajati. Gledao ih je i pitao se misle li zaista da izigraju naređenje Amirlin Tron. Ako im to bude uspelo, poneću njihovo krvavo pismo. Zaista ću ga u zubima nositi.

Ne razmišljajući, uze ogrizak jabuke i zagrize. Samo što je zario zube, žurno ispljunu gorko semenje na tanjir.

Kada su se vratile do stola, Egvena mu pruži debeli, presavijeni papir. Sumnjičavo ih je pogledao pre no što će ga razviti. Dok je čitao, i ne znajući poče sam sebi da pevuši.

Ono što nosilac ovoga čini po mojoj je naredbi i s mojim odobrenjem.

Pokorite se i čutite, na moju zapovest.

Sijuan Sanče

Čuvar Pečata

Plamen Tar Valona

Amirlin Tron

Zapečaćeno u dnu Plamenom Tar Valona u krugu belog voska tvrdog poput kamena.

Shvati kako pevuši „Džep pun zlata“ i prestade s tim. „Je li ovo pravo? Niste...? Kako ste se ovoga dočepale?“

„Nije ga falsifikovala, ako na to misliš“, odgovori Elejna.

„Šta te je briga kako smo došle do toga“, reče Ninaeva. „Pravo je. To je sve što te se tiče. Da sam na tvom mestu, ne bih to svima pokazivala, ili će ga Amirlin uzeti, ali provešće te pored stražara i na brod. Rekao si da ćeš uzeti pismo, ako to uradimo.“

„Smatrajte da je već u Morgazinim rukama.“ Želeo je još da čita reči s tog papira, ali ipak ga presavi i stavi povrh Elejninog pisma. „Da nemate i nešto novca uz ovo? Nešto srebra? Zlatnu marku ili dve? Imam skoro dovoljno za prevoz, ali čujem da je nizvodno sve poskupelo.“

Ninaeva odmahnu glavom. „Zar ti nemaš novca? Skoro svake noći kockao si se s Hurinom, sve dok se nisi toliko razboleo da ni kocke nisi mogao da držiš. Zašto bi nizvodno sve poskupelo?“

„Kockali smo se u bakrenjake, Ninaeva, a posle nekog vremena ni u to nije hteo. Nije bitno. Snaći ću se. Zar ne slušate šta ljudi pričaju? U Kairhijenu je građanski rat, a čujem da je i u Tiru nezgodno. Čuo sam da je soba u aringilskoj gostionici skuplja nego dobar konj kod kuće.“

„Bile smo zauzete“, oštro mu odvrati ona i zabrinuto se zgleda s Egvenom i Elejnom. To mu ponovo pobudi radoznalost.

„Nije bitno. Snaći ću se nekako.“ Mora da se po krčmama blizu dokova kockaju. Jedna noč s kockama obezbediće mu punu kesu ujutru. „Samo ti dostavi to pismo kraljici Morgazi, Mete“, reče Ninaeva. „I nikome ne dozvoli da sazna da ga nosiš.“

„Odneću joj ga. Rekao sam da hoću, zar ne? Čovek bi pomislio kako ne držim reč.“ Ninaevin i Egvenin pogled podsetiše ga koliko je malo obećanja zaista ispunio. „Učiniću to. Krv i... Odneću ga!“

Ostale su još malo. Uglavnom su razgovarali o domu. Egvena i Elejna sedele su na krevetu. Ninaeva je sela u fotelju, a on je ostao na tronošcu. Od sve te priče o Emondovom Polju oseti nostalgiju, a činilo mu se i da su Ninaeva i Egvena tužne kao da pričaju o nečemu što nikad više neće videti. Bio je siguran da su im oči zasuzile, ali kada je pokušao da promeni temu, one ponovo skrenuše priču na to. Na ljude koje su poznavali, na proslave Bel Tina i Nedelje, igranke posle žetve i okupljanja za šišanje ovaca.

Elejna mu je pričala o Kaemlinu: šta da očekuje u kraljevskoj palati i s kim da razgovara. Pomalo i o gradu. Povremeno se držala tako da joj je skoro video krunu na glavi. Samo bi se budala spanđala s takvom ženom. Kad ustadoše da odu, beše mu žao.

Ustade i on, najednom se osetivši trapavo. „Ovaj, učinile ste mi uslugu ovim.“ Dodirnu Amirlinin papir na stolu. „Veliku uslugu. Znam da ćete sve biti Aes Sedai“ – malo zape oko toga – „a ti ćeš jednog dana biti kraljica, Elejna, ali ako vam ikada zatreba pomoć, ako ikada bude bilo nešto što ja mogu da uradim, doći ću. Možete biti sigurne. Jesam li rekao nešto smešno?“

Elejna je držala šaku preko usta, a Egvena se vidno borila sa smehom. „Ne, Mete“, odgovori Ninaeva, ali i njene usne su se trzale. „Samo nešto što sam primetila u vezi s muškarcima.“

„Trebalo bi da si žena pa da razumeš“, reče Elejna.

„Putuj dobro i bezbedno, Mete“, kaza Egvena. „I zapamti, ako ženi ikada zatreba junak, treba joj smesta, a ne kasnije.“ Smeh navre iz nje.

Gledao je zaprepašćeno kako se vrata zatvaraju za njima. Žene su, pomisli po stoti put, čudne.

A onda mu pogled pade na Elejnino pismo, i presavijeni papir povrh njega. Amirlinin blagosloveni, nerazumljivi, ali kao vatra zimi dobrodošao papir. Zaigrao je nasred cvetnog tepiha. Videti Kaemlin, i upoznati kraljicu. Tvoje sopstvene reči izbaviće me od tebe, Amirlin. I maknuti me od Selene.

„Nikada me nećeš uhvatiti“, nasmeja se, misleći na obe. „Nikad nećeš uhvatiti Meta Kautona.“

Загрузка...