Ponovorođeni Zmaj

40 Junak u noči

Naslonjen na ogradu Met je posmatrao kako se zidine Aringila približavaju dok se Sivi galeb primicao dugim dokovima od nakatranjenih brvana. Zaštićeni visokim kamenim bedemima koji su zadirali u reku, dokovi su vrveli od ljudi, a još ih je pristizalo s ukotvljenih brodova različitih veličina. Neki su gurali kolica, vukli saonice ili taljige visokih točkova, sve to pretrpano privezanim nameštajem i kovčezima, ali većina ljudi imala je samo zavežljaje, pa čak ni to. Nisu se svi gurali. Mnoštvo ljudi i žena šćućurilo se nesigurno, a uplakana deca držala su im se za noge. Vojnici u crvenim kaputima i blistavim oklopnim prsnicima pokušavali su da ih sklone s dokova u grad, ali većina je bila suviše prestrašena.

Met se osvrnu ka reci. Na Erinin je ovde bila veća gužva no južno, kod Tar Valona. Na vidiku je bilo desetak raznolikih brodova, od onih dugačkih uzanog pramca koje su po dva trouglasta jedra hitro nosila uzvodno protiv struje, pa do onih zdepastih s četvrtastim jedrima što su mileli na sever. Ali skoro polovina plovila koje je video nikakve veze nije imala s rečnom trgovinom. Dva široka broda praznih paluba valjala su se preko reke, prema gradiću na suprotnoj obali, dok su se još tri takva vukla od njega prema Aringilu. Palube im behu zakrčene ljudima. Zalazeće sunce, još dobrano iznad obzorja, bacalo je senku na barjak zavijoren iznad gradića. Ona obala pripadala je Kairhijenu, mada nije morao da vidi barjak da bi znao kako je na njemu beli lav Andora. Samo se o tome pričalo u ono nekoliko andorskih sela gde se Sivi galeb nakratko zaustavio.

Odmahnu glavom. Politika ga nije zanimala. Samo da ponovo ne pokušaju da me ubede kako sam Andorac, i to zbog neke mape. Nek sam spaljen, možda pokušaju i da me oteraju u krvavu im vojsku, ako se ovo s Kairhijenom proširi. Slediti naređenja. Svetlosti! Stresavši se, ponovo se okrete ka Aringilu. Bosonoga posada Sivog galeba spremala se da dobaci konopce drugima na doku.

Kapetan Malija stajao je kraj kormila odmeravajući Meta pogledom. Sve vreme trudio se da im se dodvori, pokušavajući da sazna na kakvom su to važnom zadatku. Met mu je naposletku pokazao zapečaćeno pismo i rekao da mu ga je kći naslednica poverila da ga odnese kraljici. Lična poruka majci od ćerke – samo to. Ali Malija je izgleda samo čuo „kraljica Morgaza“.

Met se isceri. U dubokom džepu kaputa one dve kese bile su punije no kada se ukrcao na brod, a imao je novca da napuni još dve. Sreća ga nije služila onako dobro kao one prve, neobične noći, kada su mu i kocke i sve ostalo išli kao ludi, ali ipak ga je služila. Nakon treće noći Malija je odustao od pokušaja da svoje prijateljstvo dokaže kockanjem, ali do tada mu je kasa već bila olakšana. Nakon Aringila biće još lakša. Malija će morati da uzme nove zalihe hrane – Met prelete pogledom po zakrčenim dokovima – ako uopšte bude mogao da je kupi.

Osmeh mu se izgubi s lica kad je ponovo pomislio na pismo. Malo posla sa zagrejanim sečivom i uspelo mu je da podigne zlatni pečat s ljiljanom. Ništa nije otkrio: Elejna je naporno učila, napredovala i bila željna znanja. Bila je poslušna kći, a Amirlin Tron ju je kaznila jer je pobegla i zabranila joj da o tome dalje govori, tako da moli majku za razumevanje što ne može da kaže nešto više o tome. Pisala je kako je uzdignuta do Prihvaćene, i zar to nije divno, posle tako malo vremena, i da su joj sada poverene značajnije dužnosti, i da će nakratko morati da napusti Tar Valon u službi Amirlin lično. Neka majka ne brine.

Njoj je bilo baš lepo i krasno da Morgazi kaže da ne brine. Njega je uvalila u živu vatru. Mora da je to glupo pismo razlog što ga jure, ali čak ni Tom ništa iz njega nije mogao da zaključi, mada je mrmljao o „šiframa“, „kodovima" i „igri kuća“.

Met je ponovo zapečaćeno pismo sada čuvao u postavi kaputa, voljan da se kladi kako niko neće primetiti da je otvarano. Ako je nekima do tog pisma toliko stalo da bi za njega i ubili, možda će pokušati ponovo. Rekao sam ti da ću ga isporučiti, Ninaeva, i hoću, ma ko pokušao da me zaustavi. Ali bez obzira na to, kad sledeči put bude video te tri žene što ga dovode do ludila, imaće šta da im kaže – Ako ih ikada više budem video. Svetlosti, na to nisam ni pomislio – i neće uživati u onome što budu čule.

U trenutku kad je posada bacila vrengije na dok, Tom izađe na palubu, s kutijama za instrumente na leđima i zavežljajem u ruci. Iako je hramao, svejedno se došepurio do ograde, pomalo zabacujući plašt da bi raznobojne zakrpe treperile. Važno je frktao kroz duge bele brkove.

„Niko ne gleda, Tome“, reče Met. „Mislim da ne bi ni primetili zabavljača, izuzev ako ne drži hranu u rukama.“

Tom se zagleda ka dokovima. „Svetlosti! Čuo sam da ne valja, ali ovo nisam očekivao! Jadne budale. Polovina ih gladuje. Lako je moguće da će nas smeštaj noćas koštati jednu tvoju kesu. A hrana drugu, ako nameravaš da nastaviš onoliko da jedeš. Skoro mi se smučilo dok sam te gledao. Ako budeš tako jeo naočigled onih ljudi tamo, prosuće ti mozak.“

Met mu se samo nasmeši.

Dok je Sivi galeb pristajao uz dok, Malija se bučno došeta niz palubu, čupkajući bradu. Posada namesti mostić ka doku, a Sanor stade da ga čuva, prekrstivši mišićave ruke, u slučaju da neko iz gomile ushtedne da se ukrca. Niko nije ni pokušao.

„Dakle, ovde me napuštaš“, obrati se Malija Metu. Kapetanov osmeh nije bio najiskreniji. „Jesi li siguran da ti ne mogu još nekako pomoći? Duša mi gorela ako sam ikad video takvu rulju! Oni vojnici bi trebalo da raščiste dokove – mačevima, ako treba! – da bi pošteni trgovci mogli da posluju. Možda bi Sanor mogao da vam proseče put kroz ovaj šljam do vaše gostionice.“

Pa da saznaš gde ćemo odsesti? Neće moći. „Mislio sam da nešto pojedem pre iskrcavanja, i možda malo da se kockamo, tek koliko da nam prođe vreme.“ Malija preblede. „Ali mislim da bih radije jeo na obali. Stoga te sada ostavljamo, kapetane. Beše to ugodno putovanje.“

Dok se na kapetanovom licu olakšanje još borilo s pometenošću, Met pokupi svoje stvari s palube i, služeći se bojnim štapom kao tojagom za šetnju, iskrca se s Tomom. Malija ih je pratio čak do kraja mostiča, sve vreme mrmljajući kako mu je žao što odlaze. Čas je zvučao iskreno, a čas lažljivo. Met je bio siguran da mu silno smeta što je izgubio priliku da dozna pojedinosti pakta između Andora i Tar Valona i dodvori se onom svom visokom lordu Samonu.

Dok su se Met i zabavljač gurali kroz gužvu, Tom promrmlja: „Znam da nije ni najmanje dopadljiv, ali zašto si ga stalno izazivao? Zar ti nije bilo dovoljno što si mu pojeo svu hranu koja bi mu trajala do Tira?“

„Već skoro dva dana ne jedem toliko.“ Na njegovo veliko olakšanje, jednog jutra glad je jednostavno nestala. Bilo je to kao da je poslednja stega Tar Valona spala. „Većinu sam bacao preko palube. Namučio sam se da niko ne primeti.“ Među svim tim upalim licima, od kojih mnoga behu dečja, više nije delovalo tako smešno. „Malija je zaslužio izazivanje. Šta je s onim brodom juče? Onaj što se nasukao na nekakav nanos ili nešto. Mogao je da stane i pomogne, ali vikali oni ili ne vikali – nije hteo ni da se primakne.“ Ispred njih je jedna žena duge tamne kose, koja bi bila Veoma lepa samo da nije delovala tako umorno, zagledala u lice svakom muškarcu koji bi kraj nje prošao, kao da nekoga traži. Dečak tek malo viši od njenog struka i dve manje devojčice držali su se za nju i plakali. „Toliko priče o rečnim razbojnicima i zamkama. Meni ono nije ličilo na zamku.“

Tom zaobiđe jedne taljige visokih točkova – drveni kavez sa dva praseta bio je privezan povrh gomile stvari pokrivene platnom – i skoro se saplete o sanke koje su vukli jedan čovek i žena. „A ti se pretrže od pomaganja ljudima, je li? Čudno kako mi to promače.“

„Pomoči ću svakome ko može da plati“, odlučno odvrati Met. „Samo budale u pričama rade za džabe. “

Dve devojčice jecale su majci u suknju, dok se dečak borio sa suzama. Ženine duboko upale oči na trenutak pogledaše Meta, proučavajući mu lice, pre no što odlutaše dalje. Izgledalo je kao da i ona želi da zaplače, samo kad bi mogla. On odjednom zagrabi u džep pun novčića, ni ne gledajući kakvi su, i gurnu joj ih u šaku. Ona se iznenađeno trže i zbunjeno pogleda zlato i srebro, ali se brzo nasmeši i otvori usta, dok su joj suze zahvalnice punile oči.

„Kupi im nešto da pojedu“, žurno reče on i odbrza dalje pre no što ona stiže da progovori. Primeti da ga Tom gleda. „U šta ti buljiš? Lako ću doći do novca sve dok bude onih što vole da se kockaju.“ Tom polako klimnu, ali Met nije bio siguran da ga je zabavljač razumeo. Išao mi je na živce plač one krvave dece. To je sve. Sada će blentavi zabavljač verovatno očekivati da dajem zlato svakom balavcu koji naiđe. Budalo! Na jedan nelagodni trenutak nije bio siguran da li je to poslednje uputio Tomu ili samom sebi.

Prenuvši se, izbegavao je da gleda lica dovoljno dugo da ih zaista vidi, sve dok na početku doka nije pronašao ono koje je tražio. Vojnik bez kalpaka, u crvenom kaputu i oklopnom prsniku, terao je ljude u grad. Prosedi ratnik delovao je kao iskusni desetar. Škiljio je ka zalazećem suncu, podsetivši Meta na Una, iako je imao oba oka. Izgledao je skoro podjednako umorno kao ljudi koje je terao. „Hajdemo napred“, promuklo je vikao. „Ne možete da ostanete ovde. Hajde. Ulazite u grad.“ Met stade tačno pred njega i nasmeši se. „Izvinite, kapetane, možete li mi reći gde da nađem pristojnu gostionicu? I konjušnicu s dobrim konjima na prodaju. Ujutru nas čeka dug put.“

Vojnik ga odmeri od glave do pete, okrznu pogledom Tomov zabavljački plašt, a onda ponovo pogleda Meta. „Kapetan, je li? Pa, dečko, trebaće ti sreća samog Mračnog da pronađeš konjušnicu u kojoj ćeš da spavaš. Većina ovih spava u šančevima. A i da pronađeš nekog konja koga nisu zaklali i pojeli, verovatno ćeš morati da se boriš s vlasnikom da bi ga kupio.“

„Konji za jelo!“ – zgađeno promrmlja Tom. „Je li zaista dotle došlo na ovoj obali? Zar kraljica ne šalje hranu?“

„Loše je, zabavljaču.“ Izgledalo je kao da bi vojnik hteo da pljune. „Prelaze reku brže no što mlinovi melju brašno, ili kola donose hranu s imanja. Pa, neće to još dugo trajati. Stiglo je naređenje. Od sutra zaustavljamo sve koji bi da pređu, a ako pokušaju, vraćamo ih.“ Namrštio se na ljude koji su mileli po doku, kao da je sve njihova krivica, a onda taj teški pogled uperio ka Metu. „Zauzimaš prostor, putniče. Pođi dalje.“ Ponovo se razvika, obraćajući se svima u dometu glasa. „Hajdemo dalje! Majku mu, ne možete ostati ovde! Hajdemo dalje!“

Met i Tom pridružiše se tankom potoku ljudi, kolica i sanki koji je tekao prema gradskim kapijama, pa u Aringil.

Glavna ulica bila je popločana ravnom sivom kaldrmom, ali ljudi je bilo toliko da se kamenje nije ni videlo. Većinom su se kretali besciljno, kao da nemaju kuda da idu, a oni koji su odustali obeshrabreno su sedeli uz ulicu. Malo je srečnika imalo nešto zavežljaja pred sobom, ili grlilo neku dragu stvar. Met vide trojicu sa časovnicima i desetak ili više njih sa srebrnim putirima i poslužavnicima. Žene su uglavnom držale decu. Ulica je odzvanjala od graje – mrmora koji je bez reči govorio o zabrinutosti. Mršteći se, gurao se kroz gomilu, tražeći neku gostionicu. Bilo je svakakvih zgrada – od drveta, cigle ili kamena – sve jedna do druge, s krovovima od crepa, drveta ili slame.

„To ne liči na Morgazu“, posle nekog vremena reče Tom, napola sebi u bradu. Čupave obrve bile su mu namrštene poput bele strele koja pokazuje ka nosu.

„Šta ne liči na nju?“ – odsutno upita Met.

„Da zaustavi prelazak. Da tera ljude nazad. Oduvek je bila plahovita, ali i mekog srca za siromašne i gladne.“ Odmahnuo je glavom.

Met tada vide gostioničku tablu – Čovek s reke, pisalo je iznad bosonogog i gologrudog razigranog čoveka – i pođe tuda, gurajući se štapom kroz gužvu. „Pa, mora da je ona. Ko bi drugi bio? Zaboravi Morgazu, Tome. Dug je put do Kaemlina. Najpre da vidimo koliko nam zlata treba za prenoćište.“

U trpezariji Čoveka s reke bila je gužva kao i napolju, a kada gostioničar ču šta Met traži, zasmeja se toliko da mu se podbradak zatresao. „Sada mi spavaju četvoro po krevetu. Da mi rođena mati dođe, ne bih mogao da joj dam ni ćebe pored vatre.“

„Mora da ste primetili“, reče Tom glasom koji je odzvanjao, „da sam zabavljač. Svakako da bar ležaj u nekom ćošku možete naći u zamenu za zabavljanje vaših posetilaca pričama, žongliranjem i gutanjem vatre.“ Gostioničar mu se nasmeja u lice.

Dok ga je Met odvlačio nazad na ulicu, Tom svojim uobičajenim glasom odreza: „Nisi mi dao priliku da ga pitam za štalu. Sigurno bismo bar na senjaku dobili mesto za spavanje.“

„Otkako sam napustio Emondovo Polje, spavao sam u više no dovoljno ambara i štala“, odvrati Met, „a to isto važi i za žbunje. Hoću krevet.“

Ali u sledeče četiri gostionice koje je pronašao dobio je isti odgovor od gostioničara; poslednja dvojica skoro su ga izbacila kada je ponudio da se kocka za krevet. A kada mu je vlasnik pete rekao da ni samoj kraljici ne bi mogao da nađe ležaj – i to u gostionici koja se zvala Dobra kraljica – uzdahnu i upita: „A šta je s tvojom štalom? Sigurno možemo da za neke pare prespavamo u senjaku.“

„Moja štala je za konje“, odvrati čovek okruglog lica, „mada ih u gradu nije mnogo ostalo.“ Brisao je srebrni pehar dok je to govorio. Zatim otvori jedan plitak kredenac povrh dubokog kovčega s fiokama i odloži pehar pored ostalih; svi su bili različiti. Na kovčegu je bila i kožna kutija za kockice, odmah ispred kredenca. „Ne primam u štalu ljude, da ne preplaše konje, ili ih možda i ukradu. Oni koji mi plate da im držim životinje žele da se o njima valjano staram, a sem toga, tamo držim i dva svoja konja. U štali nema mesta za vas.“

Met zamišljeno pogleda kutiju za kockice. Izvadi iz džepa zlatnu andorsku krunu i stavi je povrh kovčega. Sledeči novčić bio je srebrna marka Tar Valona, pa zatim zlatna, i na kraju zlatna tairenska kruna. Gostioničar pogleda novac i obliznu punačke usne. Met dodade dve srebrne ilijanske marke i još jednu zlatnu andorsku krunu, a zatim pogleda gostioničara. On stade da okleva. Met pođe rukom ka novcu, ali gostioničar ga preduhitri.

„Možda ipak nećete preterano uznemiriti konje.“

Met mu se nasmeši. „Kada smo već kod konja, koliko tražiš za one tvoje? Naravno, sa sedlima i ostalom opremom.“

„Ne prodajem svoje konje“, odvrati gostioničar, pritisnuvši novac uz grudi.

Met uze kutiju s kockicama i protrese je. „Dvaput toliko za konje, sedla i opremu.“ Zatrese i džep kaputa da novac zazveči, da bi pokazao kako ima dovoljno da pokrije opkladu. „Jedno moje bacanje naspram boljeg od tvoja dva.“ Skoro se nasmejao kad pohlepa ozari gostioničarevo lice.

Kročivši u štalu Met najpre proveri odeljke s konjima i pronađe dva smeđa škopljenika. Behu to prosečne životinje, ali njegove. Trebalo im je timarenje, inače su bili u dobrom stanju, pogotovu ako se uzme u obzir da su svi konjušari sem jednog pobegli. Gostioničar je potpuno zanemario njihove pritužbe da više ne mogu da žive od onoga što im plaća, a izgleda da je smatrao zločinom što se onaj koji je ostao drznuo da pođe kući na spavanje samo jer je bio umoran od toga što radi posao za trojicu.

„Pet šestica“, promrmlja Tom iza njega. Izgleda da nije bio oduševljen štalom, iako je predlog prvobitno bio njegov. Prašina je lelujala u poslednjim zracima zalazećeg sunca koji su dopirali kroz velika vrata, a s čekrka na krovnim gredama konopci za dizanje bala sena visili su poput puzavica. „Kada je u drugom pokušaju bacio četiri šestice i jednu peticu, mislio je da si sigurno izgubio, a i ja sam. U poslednje vreme ne dobijaš svako bacanje.“

„Dobijam dovoljno.“ Metu je bilo lakše što ne dobija svako bacanje. Sreća je jedno, ali sav bi uzdrhtao kad se seti one noći. Ipak, dok je tresao kutiju s kockicama, sa sigurnošću je znao šta će pasti. U trenutku kad je bacio štap na senjak, začu se grmljavina. Uspentrao se uz merdevine i doviknuo Tomu: „Ovo je bila dobra zamisao. Mislim da će ti biti drago što noćas nisi na kiši.“

Većina sena bila je u balama naslaganim uz spoljne zidove, ali bilo je i dovoljno rasutog da napravi ležaj prebacivši plašt preko njega. Tom se pojavi na vrhu merdevina u trenutku kad je Met iz kožne torbe izvukao dve vekne hleba i krišku zelenkastog sira. Tu im je hranu gostioničar – zvao se Džeral Flori – prodao za novac kojim bi se u mirnija vremena skoro mogao kupiti konj. Jeli su dok je kiša dobovala po krovu, spirajući hranu vodom iz čutura. Flori nije imao vina ni po koju cenu. A kada završiše, Tom napuni svoju dugu lulu i zavali se da povuče koji dim.

Met je ležao na leđima, zagledan u tavanicu skrivenu senkama, i pitao se hoće li kiša prestati pre jutra – želeo je da se što pre otarasi onog pisma – kad ču kako je u štali zaškripala osovina. Zakotrljao se do ivice senjaka i provirio dole. Ostalo je taman dovoljno svetlosti da vidi šta se dešava.

Vitka žena spusti rukunice kolica s velikim točkovima koja je upravo dovukla s kiše i skide plašt mrmljajući nešto sebi u bradu dok je stresala kapi s njega. Kosa joj je bila spletena u mnoštvo malih pletenica, a svilena haljina – učini mu se da je bledozelena – izvezena preko grudi. Haljina je nekada bila lepa, ali sada iznošena i otrcana. I dalje mrmljajući za sebe, pritisnu pesnicama krsta i požuri do vrata da se zagleda u kišu. Podjednako žurno zatvori velika dvokrilna vrata i štala potonu u tamu. Začu se neko šuštanje, zveckanje i pljuskanje, i odjednom se plamičak svetlosti rascveta u fenjer u njenim rukama. Osvrnula se oko sebe, pronašla kuku na jednom stubu o koju je okačila fenjer, pa počela nešto da traži pod platnom što joj je pokrivalo kolica.

„Brzo je to uradila“, tiho reče Tom, ne vadeći lulu iz usta. „Mogla je celu štalu da zapali krešući kremen u mraku.“

Žena izvadi veknu hleba i poče da je glođe kao da se veoma stvrdla, ali za njenu glad to nije bila prepreka.

„Da li je ostalo išta onog sira?“ – prošapta Met. Tom odmahnu glavom.

Žena poče nešto da njuška, i Met shvati da verovatno oseća miris Tomovog duvana. Taman se spremao da ustane i javi se, kad se jedno krilo stajskih vrata ponovo otvori.

Spremila se da beži u trenutku kada četvorica muškaraca uđoše. Zabacivši mokre plaštove otkrili su blede kapute širokih rukava, izvezene preko grudi, i vrečaste pantalone s vezom duž nogavica. Odeća im je bila kitnjasta, ali oni su svi bili krupni, smrtno ozbiljnih lica.

„Dakle, Aludra“, reče čovek u žutom kaputu, „ne si begala brzo kol’ko si mislila, eh?“ Govorio je nekim za Metovo uvo neobičnim naglaskom.

„Tamuze“, odvrati žena kao da izgovara psovku. „Dovoljno ti nije što me izbaci iz Gilde smotanlukom svojim, ti veliki mozgu od vola, već i juriš za mnom sada ti.“ Govorila je podjednako neobično. „Drago meni misliš li da je?“

Onaj što ga je nazvala Tamuz nasmeja se. „Veoma velika budala ti si, Aludra, uvek što sam znao. Otišla da si samo, živeti dugo mogla bi u mirnome nekom mestu. Ali tajne iz glave zaboraviti nije ti se dalo, eh? Mislila si valjda da za pokušaje tvoje ’leba da zaradiš onim što jedino Gilda da stvara pravo ima čuti nećemo?“ Odjednom mu se u šaci stvori nož. „Da ti presečem grlo, Aludra, veliko zadovoljstvo meni će biti.“

Met nije ni bio svestan da je ustao sve dok mu se jedno uže s tavanice ne nađe u rukama i on polete kroz vazduh. Plamen me spalio, kolika sam ja budala!

Imade vremena samo za tu jednu grozničavu misao pre no što se zalete u ljude s plaštovima, rasuvši ih kao kugla kegle. Uže mu iskliznu iz šaka i on pade, i sam se zakotrljavši po slamom pokrivenom podu, rasuvši novac iz džepova. Završio je uz odeljak za konje. Dok se diže na noge, i ona četvorica već su ustali. A sada su svi držali noževe. Svetlošću zaslepljena budala! Vatra me spržila! Spaljen da sam!

„Mete!“

Diže pogled, a Tom mu dobaci štap. Zgrabio ga je taman na vreme da izbije sečivo iz Tamuzove šake i da mu zada oštar udarac po slepoočnici. On pade, ali druga trojica behu odmah za njim, i za jedan rastrzan trenutak Met je davao sve od sebe da bi se munjevitim udarcima štapa odbranio od noževa, napadajući kolena, zglobove i rebra ne bi li zatim zadao snažan udarac u glavu. Pošto je i poslednji protivnik pao, zurio je u njih jedan časak, a potom pogledom prostreli onu ženu. „Je l’ si baš ovu štalu morala da izabereš da pogineš?“

Ona vrati tanak bodež u korice za pojasom. „Bih ti pomogla ja, ali da me ne zameniš za nekog od bilmeza ovih bojala sam se, ako sa živim čelikom bih ti prišla. A štalu ovu odabrala sam jer kiša je mokra, a i ja sam, a niko motrio je nije.“

Bila je starija no što je isprva mislio, najmanje deset ili petnaest godina starija od njega, ali i dalje lepa, krupnih tamnih očiju i punih usana koje kao da samo što se nisu napućile. Ili se spremile za poljubac. Tiho se nasmeja i nasloni o štap. „Pa, šta je tu je. Valjda nisi nameravala da nam dovučeš nevolje na vrat.“

Tom je silazio sa senjaka, nespretno zbog noge, a Aludra pogledom pređe od njega do Meta. Zabavljač se ponovo ogrnuo svojim plaštom; retko kad je sebi dozvolio da ga bez njega vide, pogotovu prvi put. „Kao u priči ovo je“, reče ona. „Mladi junak i zabavljač spasli mene su“ – namršti se na ljude na podu – „od ovih što im svinje majke behu!“

„Zašto su hteli da te ubiju?“ – upita Met. „Spomenuo je neke tajne.“ „Tajne“, reče Tom, skoro kao da nastupa, „pravljenja vatrometa, rekao bih. Ti si Iluminator, zar ne?“ Nakloni se zakovitlavši plaštom. „Ja sam Tom Merilin, zabavljač, kao što vidiš.“ A zatim, skoro usputno, dodade: „A ovo je Met, mladić sa smislom za iznalaženje nevolja.“

„Iluminator bila sam“, ukočeno odvrati Aludra, „ali velika svinja ova, Tamuz, on priredbu za kralja Kairhijena upropastio je, i podružnicu uništio skoro je. Ali ja nadzornica podružnice bila sam, pa Gilda odgovornom mene smatrala je.“ Stade da se brani. „Tajne od Gilde ja ne otkrivam, Tamuz šta god da kaže, ali da gladujem neću ja, dok da pravim vatromet mogu. U Gildi ja više nisam, pa se zakoni njeni primeniti sada ne mogu na meni.“

„Galdrijan“, reče Tom, skoro podjednako drveno. „Pa, on je sada mrtav kralj, i više neće gledati vatromete.“

„U Gildi“, umorno odvrati ona, „samo što za rat ovaj u Kairhijenu ne krive mene svi, kao da je zbog jedne te noći nevolje Galdrijan umro.“ Tom se smrknu. „Izgleda da više ne mogu ostati ovde“, nastavi Aludra. „Tamuz i drugi ovi volovi uskoro biće budni. Možda će ovog puta vojnicima reći da ono što sam napravila u stvari sam ukrala.“ Odmeri Toma, a zatim i Meta, zamišljeno se mršteći, a potom kao da se reši na nešto. „Nagraditi vas moram, ali novca nemam. Međutim, nešto što je kao zlato imam. A i bolje možda. Šta vi mislite – videćemo.“

Met se zgleda s Tomom kad se ona zavuče pod platno kojim su joj kolica bila pokrivena. Pomoči ću svakome ko plati. Učini mu se da Tomove plave oči zamišljeno zasvetlucaše.

Aludra izvadi jedan zavežljaj s gomile sličnih, kratku trubu teške nauljene tkanine, toliko debelu da skoro nije mogla da je obuhvati. Spustivši je na slamu, odveza vrpce koje su je držale zamotanu i raširi je preko poda. Duž tkanine bila su četiri reda džepova, u svakom sledečem redu veći no u prethodnom, a u svakom džepu voskom premazan papirni valjak taman prave veličine da iz džepa štrči samo kraj i za njime jedna tamna vrpca.

„Vatromet“, kaza Tom. „Znao sam. Aludra, nemoj ovo da radiš. To ti može doneti deset dana, ako ne i više, u nekoj dobroj gostionici. I to svakog dana dobro da jedeš. Pa, svuda, samo ne ovde u Aringilu.“

Klečeći pored dugog kaiša nauljene tkanine ona šmrknu na njega. „Ćuti ti, ti starče ti.“ Rekla je to blagim glasom. „Zar mi dozvoljeno nije zahvalnost da pokažem? Zar misliš dala da bih ovo da još za prodaju nemam? Slušajte me pažljivo.“

Met čučnu pored nje, obuzet onim što vidi. Svega dvaput u životu video je vatromet. Kotlari su donosili u Emondovo Polje, za šta je Seoski savet morao da izdvoji velike pare. Kada je imao deset godina, pokušao je da raseče jedan, da bi video šta je unutra, i izazvao pometnju. Bran al’Ver, gradonačelnik, ćušnuo ga je; Doral Baran, koja je tada bila Mudrost, istukla ga je prutom; a kada je došao kući otac ga je izmlatio kaišem. Mesec dana niko sa njim nije hteo da razgovara, izuzev Randa i Perina, a oni su mu uglavnom govorili kolika je budala. Ruka mu pođe ka jednom valjku, ali Aludra ga šljepnu.

„Najpre da slušaš, rekoh! Ovi najmanji, oni će glasno prasnuti, ali više ništa.“ Bili su veličine njegovog malog prsta. „Ovi sledeči, oni glasno prasnu i jarko svetlo prave. Sledeči, oni prave prasak, svetlost i varnica mnogo. Ovi poslednji“ – ti su bili deblji od njegovog palca – „sve to prave, ali varnice mnogobrojne su. Skoro kao noćni cvet, ali ne na nebu.“

Noćni cvet?, pomisli Met.

„S ovima pogotovu pažljiv biti moraš. Vidiš, fitilj, on je dug veoma.“ Vide njegov zbunjeni pogled i mahnu mu pred nosem jednom dugom tamnom vrpcom. „Ovo, ovo!“

„Ono što pališ“, promrmlja on. „To znam.“ Tom se zagrcnu i pogladi brkove, kao da prikriva osmeh.

Aludra progunđa: „Ono što pališ. Da. Biti blizu njima nemoj, ali kod ovih najvećih, pobegneš kada fitilj zapališ. Mene razumeš li?“ Oštro ponovo zamota dugu tkaninu. „Prodati ih možeš, ili upotrebiti. Zapamti, nikad blizu vatre staviti ih nemoj. Od vatre svi će prasnuti. Toliko odjednom, možda bi i kuću uništili.“ Oklevala je na trenutak pre no što je ponovo vezala vrpce, a onda dodade: „I još nešto, što možda čuo nisi. Otvarati ih nemoj kao što budale neke velike čine unutra da vide šta je. Ponekad kada ono unutra što je vazduh dodirne, prasnuće i bez vatre. Tako možeš izgubiti prste, pa i šaku čak.“

„To sam čuo“, suvo odvrati Met.

Namrštila se na njega, kao da se pita ne namerava li svejedno to da uradi, a onda mu naposletku pruži smotanu tkaninu. „Evo. Moram sada ići, pre no što se ovi jareći sinovi probude.“ Bacivši pogled ka i dalje otvorenim vratima, i kiši koja je padala, uzdahnu. „Možda ću pronaći suvotu negde drugde. Mislim da ću sutra za Lugard poći. Ove svinje u Kaemlin očekivaće da odem, da?“

Do Lugarda je bilo još dalje no do Kaemlina, i Met se iznenada seti kako je teško doći do hleba. A rekla je da nema novca. Vatromet joj neće obezbediti obroke dok ne pronađe nekog ko ga može priuštiti sebi. Nije ni pogledala zlato i srebro koje mu se rasulo iz džepova kada je pao; presijavalo se i svetlucalo po slami na svetlosti fenjera. Ah, Svetlosti, ne mogu da je pustim da gladni. Na brzinu pokupi što je više mogao.

„Uh... Aludra? Kao što vidiš, imam dovoljno. Mislio sam, možda...“ Pruži joj novac. „Uvek mogu još da dobijem na kocki.“

Ona stade s napola ogrnutim plaštom, a onda se nasmeši na Toma i potpuno se ogrnu. „Još mlad je, eh?“

„Jeste mlad“, složi se Tom. „I ni upola tako gadan kao što bi voleo da misli. Ponekad nije.“

Met se namršti na oboje i spusti šaku.

Podigavši rukunice svojih kolica, Aludra ih okrete i pođe ka vratima, u prolazu šutnuvši Tamuza u rebra. On omamljeno zastenja.

„Nešto bih voleo da znam, Aludra“, kaza Tom. „Kako si onako brzo upalila fenjer u mraku?“

Zastavši pred vratima, ona mu se nasmeši preko ramena. „Da ti kažem sve moje tajne želeo bi? Zahvalna jesam, ali zaljubljena nisam. Tu tajnu ni Gilda čak ne zna, jer otkriće samo je moje. Ovoliko reći ću ti: kada znala budem naterati ih da rade kako treba i samo kada želim, štapići mene obogatiće.“ Poguravši kolica izađe na kišu, i noč je proguta.

„Štapići?“ – ponovi Met. Zapita se da nije malo udarena u glavu.

Tamuz ponovo zaječa.

„Bolje da se i mi povedemo za njenim primerom, momče“, reče Tom. „Inače ćemo se naći pred izborom ili da prekoljemo ovu četvoricu, ili da sledečih nekoliko dana provedemo objašnjavajući se s Kraljičinom gardom. Ovi bi iz čiste zlobe nahuškali Gardu na nas. A valjda i imaju razloga da budu zlobni.“ Jedan od Tamuzovih sadrugova polako je dolazio sebi, i promrmlja nešto nerazgovetno.

Dok su pokupili sve što im je trebalo i osedlali konje, Tamuz je već bio na šakama i kolenima, klonule glave. Ostali su se takođe meškoljili i ječali.

Bacivši se u sedlo, Met se kroz otvorena vrata zagleda u kišu, još jaču no ranije. „Krvavi junak“, reče. „Tome, ako ti se ikad učini da se ponovo ponašam kao junak, šutni me.“

„A šta bi to promenilo?“

Met se namršti na njega, a onda navuče kapuljaču i raširi kraj plašta preko debelog smotuljka privezanog iza visokog sedla. Bez obzira na nauljenu tkaninu, neće škoditi još malo zaštite od kiše. „Samo me ti šutni!“ Mamuznu konja i jurnu u kišnu noč.