Ponovorođeni Zmaj

30 Prvo bacanje

Pošto su ga Ninaeva i ostale dve ostavile, Met je veći deo dana proveo u svojoj sobi, sem jednog kratkog izlaska. Vreme je provodio planirajući. I jeo je. Pojeo je skoro sve što su mu služavke donele i tražio još. Bilo im je drago da mu udovolje. Tražio je hleb, sir i voće. Nagomilao je u ormaru smežurane jabuke i kruške, kriške sira i vekne hleba, ostavivši im prazne poslužavnike da ih odnesu.

Oko podneva morao je da istrpi posetu jedne Aes Sedai – setio se da se zove Anaija. Položila mu je šake na glavu, na šta su ga prošli hladni žmarci. Bilo je to zbog Jedne moći, shvatio je, a ne samo od dodira Aes Sedai. Uprkos glatkoj koži i spokoju Aes Sedai, ona je bila neupečatljiva žena.

„Izgleda da ti je mnogo bolje“, reče mu i nasmeši se. Njen osmeh podsetio ga je na majku. „Čujem da si gladniji no što bi se očekivalo, ali bolje ti je. Obavestili su me da pokušavaš da nam pojedeš sve zalihe. Veruj mi da ćemo se postarati da jedeš koliko ti je potrebno. Ne moraš brinuti da ćeš propustiti neki obrok pre no što se potpuno oporaviš.“

Iscerio joj se kao što bi i majci kada mu je bilo naročito stalo da mu poveruje. „Znam. I zaista mi je bolje. Mislio sam da danas malo razgledam grad. Naravno, ako nemate ništa protiv. Možda da noćas posetim neku gostionicu. Ništa te lepše ne razvedri nego kad provedeš veče slušajući priče po krčmama.“

Učini mu se da je umalo suspregnula još širi osmeh. „Niko te neće sprečavati, Mete. Ali ne pokušavaj da napustiš grad. To će samo uznemiriti stražu, a tebi neće doneti ništa sem puta natrag pod pratnjom.“

„Ne bih to uradio, Aes Sedai. Amirlin Tron je rekla kako bih za nekoliko dana umro od gladi ako odem.“

Ona klimnu, kao da mu uopšte nije poverovala. „Naravno.“ Dok se okretala, pogled joj pade na štap koji je doneo s vežbališta, oslonjen u jednom uglu sobe. „Nema potrebe da se braniš od nas, Mete. Ovde si bezbedan kao nigde drugde. Svakako bezbedniji no bilo gde.“

„Oh, znam ja to, Aes Sedai. Znam.“ Pošto je otišla, zurio je namršten u vrata, pitajući se da li mu je uspelo da je makar u nešto ubedi.

Već je bilo veće kada je izašao iz sobe – poslednji put, nadao se. Nebo se pretapalo u ljubičasto, zalazeće sunce obojilo je oblake na zapadu u crveno. Kada se umotao u plašt i prebacio na rame veliku kožnu torbu koju je napunio hlebom, sirom i voćem, jedan pogled ka ogledalu reče mu da nije moguće sakriti šta je namerio. Ostatak odeće ubaci u zavežljaj od ćebeta, pa i to prebaci preko ramena. Poneo je i štap. Ništa za sobom nije ostavio. U džepovima kaputa bile su mu sitnice, a u torbici za pojasom ono najvažnije: papir Amirlin Tron, Elejnino pismo i njegove kockice.

Dok je izlazio iz Kule, primetio je nekoliko Aes Sedai, a neke od njih primetile su njega, mada je većina samo podigla obrvu, a nijedna mu se nije obratila. Anaija je bila jedna od njih. Osmehnula mu se kao da joj je nešto veoma smešno, i odmahnula glavom. Stražari na kapijama Kule samo su ga pogledali.

Osetio je olakšanje tek kada je najzad prešao veliki trg i zašao na gradske ulice. I trijumf. Ako ne možeš da sakriješ ono što si namerio, izvedi da svi pomisle kako si budala. Onda će stajati čekajući da vide kako padaš na nos. Ove Aes Sedai čekaće da me gardisti dovedu nazad. Kada se do jutra ne budem vratio, tek će tada početi potragu. Isprva ne suviše žurno, jer će misliti kako sam se sakrio negde u gradu. Dok shvate da nije tako, ovaj zec će biti daleko nizvodno od pasa.

Nije mogao da se seti kada se tako lakonogo osećao. Poče da pevuši „Ponovo smo prešli granicu“, i zaputi se ka luci iz koje su brodovi plovili ka Tiru i svim selima duž Erinin. Naravno, neće ići tako daleko. Samo do Aringila, gde će se iskrcati i kopnom preći ostatak puta do Kaemlina. Aringil je bio negde na polovini reke.

Isporučiću tvoje krvavo pismo. Otkud joj samo smelosti da pomisli kako neću, kad sam rekao da hoću. Isporučiću tu prokletinju, pa makar poginuo.

Sumrak je natkriljivao Tar Valon, ali još je bilo dovoljno svetlosti da obasja opčinjavajuće zgrade i kule neobičnih oblika povezane visokim mostovima stotinu koraka visoko. Ulice su još bile pune ljudi tako raznoliko odevenih da je mislio kako su sigurno stigli ovamo iz svih plemena.

Duž većih avenija dvojica ljudi lestvama su se peli i palili svetiljke na visokim stubovima. Ali u delu Tar Valona kuda se on zaputio, ulice je obasjavala jedino svetlost s prozora.

Velike zgrade i kule Tar Valona sagradili su Ogijeri, ali druge, mlađe delove grada sagradili su ljudi. U nekim slučajevima to „mlađe“ značilo je dve hiljade godina. Kod Južne luke ljudi su pokušali gradnjom da dosegnu Ogijere, ako ne i da ih oponašaju. Gostionice u kojima su bančile brodske posade bile su kao palate. Kipovi na pročeljima, kupole na krovovima, kitnjasti i zamršeni frizovi ukrašavali su voskarske radnje i trgovačke kuće. I ovde su se mostovi pružali preko ulica, ali ulice behu kaldrmisane, a ne popločane velikim blokovima. Mnogi su mostovi bili drveni, a ne od kamena, ponekad tek na visini prvog sprata zgrada koje su spajali i nikad viši od trećeg.

Tamne ulice brujale su živošću kao i sve ostale u Tar Valonu. Krčme i trpezarije gostionica behu pune rečnih trgovaca i onih što su kupovali njihovu robu, ljudi koji su putovali rekom Erinin i onih koji su na njoj radili. Takođe je bilo i onih koji su hteli da izvuku novac od njih. Ulicama je odjekivala raskalašna muzika biterni, flauta, harfi i dulčimera. U prvoj gostionici u koju je Met ušao u toku je bila neka igra s tri kockice. Ljudi su u krugovima čučali blizu trpezarijskih zidova i vikom oglašavali dobitke ili gubitke.

Nameravao je da se kocka samo jedan sat ili tako nešto pre no što potraži brod, tek toliko da doda nekoliko novčića u svoju kesu, ali dobijao je. Otkad je znao za sebe, uvek je dobijao više no što je gubio, a bilo je trenutaka sa Hurinom, i u Šijenaru, kada je dobijao šest ili osam bacanja zaredom. Noćas mu je svako bacanje donosilo dobitak. Svako bacanje.

Zbog pogleda koje su mu neki upućivali, bilo mu je drago što ne koristi svoje kockice; zbog tih je pogleda i odlučio da pođe dalje. Iznenadi se kad shvati da sada u kesi ima skoro trideset srebrnih maraka, ali ni od koga pojedinačno nije dobio toliko da se ne bi svi zajedno obradovali da mu vide leđa.

Izuzev jednog crnpurastog mornara kratkih kovrdža – neko reče da je pripadnik Morskog naroda, mada se Met pitao šta jedan Ata’an Mijere radi tako daleko od mora – koji ga je pratio niz zamračenu ulicu, zahtevajući priliku da povrati što je izgubio. Želeo je da stigne do dokova – trideset srebrnjaka bilo je više no dovoljno – ali mornar je bio uporan, a on je iskoristio svega pola sata, tako da je popustio i ušao sa njim u sledeću krčmu kraj koje su prošli.

Ponovo je dobio. Kao u groznici, dobijao je svako bacanje. Išao je od krčme do gostionice, pa ponovo u krčmu. Nigde se nije zadržao toliko da dobicima nekog razbesni. I dalje je dobijao svako bacanje. Kod menjača novca zamenio je srebro za zlato. Igrao je krune, petice i devojačku propast. Igrao je s pet kockica, četiri, tri pa čak i samo s dve. Igrao je igre koje pre toga uopšte nije znao. I dobijao je. Negde tokom noći, crnpurasti mornar – reče da se zove Raab – oteturao se, iscrpljen ali s punom kesom: odlučio je da se kladi na Meta. Met je posetio još jednog menjača novca, ili možda dvojicu; groznica mu je zamaglila um kao što su mu bile zamagljene i uspomene – i zaputio se ka još jednoj igri. Sve vreme dobijajući.

I tako se zatekao, posle ni sam nije znao koliko vremena, u krčmi punoj duvanskog dima – činilo mu se da se zvala Tremalking – buljeći u pet kockica. Na svakoj se videla duboko urezana kruna. Većinu mušterija zanimalo je, izgleda, samo da popiju što više mogu, ali zveket kockica i viku kockara iz suprotnog ugla skoro je prigušila pesma jedne žene, koju je pratila brza melodija na dulčimeri.

Pevačica je pesmu nazvala „Šta mi je rekao“. Met je melodiju pamtio kao „Pleši sa mnom“, i drugačije reči uz nju, ali u tom trenutku mislio je samo na kockice.

„Ponovo kralj“, promrmlja jedan od ljudi koji su čučali s Metom. Peti put zaredom bacio je kralja.

Dobio je opkladu od zlatne marke. Čak nije ni mario što je njegova andorska marka teža od ilijanskog novčića drugog čoveka. Pokupio je kockice u kožnu Čašu, snažno ih protresao i ponovo bacio na pod. Pet kruna. Svetlosti, nemoguće. Niko nikada nije bacio kralja šest puta zaredom. Niko.

„Srećan kao Mračni“, progunđa jedan drugi čovek. Bio je zdepast, tamne kose vezane crnom trakom u konjski rep, mišićavih ramena, s ožiljkom na licu i višestruko slomljenog nosa.

Met nije bio ni svestan da se i makao pre no što je zgrabio zdepastog za okovratnik, digao ga na noge i pribio uza zid. „Pazi šta pričaš!“ – prosikta. „Boljevpazi šta pričaš!“ Čovek zapanjeno trepnu; bio je za glavu viši od Meta.

„Tako se kaže“, promrmlja neko iza njega. „Svetlosti, samo se tako kaže.“

Met pusti kaput čoveka s ožiljkom na licu i izmače se. „Ja... Ne volim da se tako nešto priča o meni. Nisam Prijatelj Mraka!“ Nek sam spaljen, samo ne sreća Mračnoga. Samo ne to! Oh, Svetlosti, da li mi je onaj prokleti bodež zaista nešto uradio?

„Niko to nije ni rekao“, progunđa čovek sa slomljenim nosem. Činilo se da se oporavlja od iznenađenja i rešava da li da se razljuti.

Sakupivši svoje stvari, Met izađe iz krčme ostavivši novčiće za sobom. Nije se plašio krupnog čoveka. Zaboravio je i na njega i na novac. Samo je želeo da izađe napolje, na svež vazduh, da može da razmisli.

Kad je izašao na ulicu, nasloni se na zid krčme, nedaleko od vrata, i duboko udahnu svež vazduh. Mračne ulice Južne luke sada su bile puste. Muzika i smeh i dalje su se čuli iz gostionica i krčmi, ali malo je ljudi šetalo kroz tamu. Obema rukama držeći štap uspravljen ispred sebe, spusti glavu na pesnice i pokuša da razmotri tu zagonetku sa svih strana.

Znao je da ima sreće. Oduvek je imao sreće. Ali nekako, njegove uspomene na Emondovo Polje nisu otkrivale da je tamo bio toliko srećan. Svakako da mu je mnogo šta prolazilo, ali sećao se da su ga hvatali u lakrdijama za koje je bio uveren da će uspeti. Majka mu je vazda znala šta sprema, a Ninaeva je uvek mogla da ga prozre. Ali sreća mu se nije poboljšala onda kada je napustio Dve Reke. Postao je tako srećan od trenutka kada je uzeo bodež iz Sadar Logota. Sećao se kad se kod kuće kockao s nekim oštrookim, žgoljavim čovekom, koji je radio za jednog trgovca iz Baerlona što je došao da kupi duvan. Sećao se i batina koje je dobio kad mu je otac saznao da je čoveku dužan srebrnu marku i četiri penija.

„Ali sada sam se oslobodio tog prokletog bodeža“, promumla. „One proklete Aes Sedai su tako rekle.“ Zapita se koliko je noćas osvojio.

Kad je prekopao po džepovima kaputa, otkri da su puni novca, kruna i maraka, i srebrnih i zlatnih. Presijavale su se na svetlosti što je lila s obližnjeg prozora. Izgleda da je sada imao dve kese, obe pune. Odveza ih i vide još zlata. A još je bilo nagurano u torbicu za pojasom između, okolo i povrh kutija za kocke; Elejnino pismo i Amirlinina hartija zgužvali su se pod njim. Met se seti kako je bacao srebrne penije služavkama jer su imale lepe osmehe, lepe oči, ili lepe članke. I zbog toga što srebrne penije nije vredelo čuvati.

Nije vredelo? A možda i nije. Svetlosti, bogat sam! Krvavo sam bogat! Možda su to Aes Sedai uradile. Nešto za vreme Lečenja. Možda slučajno. Moglo bi biti to. Bolje no ona druga mogućnost. Mora da su mi to uradile proklete Aes Sedai.

Jedan krupan čovek izađe iz krčme. Vrata se brzo zatvoriše za njim, tako da mu svetlost nije otkrila lice.

Met se pribi uza zid, gurnu kese nazad u džepove i čvršće steže štap. Odakle god da je njegova večerašnja sreća došla, nije hteo da mu sve to zlato pokradu.

Čovek se okrete ka njemu, zagleda, i trže. „H-hladna noć“, pijano reče. Zatetura se bliže, i Met vide kako je veći deo njegove mase u stvari salo. „Moram da... Moram da...“ Debeljko nastavi da se tetura po ulici, nepovezano brbljajući sam sa sobom.

„Budala!“ – promrmlja Met, ali nije bio siguran da li je mislio na debeljka ili na samog sebe. „Vreme je da pronađem neki brod da me odvede odavde.“ Zaškiljio je ka crnom nebu, pokušavajući da oceni koliko još ima do zore. Dva, možda tri sata, pomisli. „Krajnje je vreme.“ Stomak mu zakrča; nejasno se seti kako je u nekoj gostionici nešto jeo, ali nije se sećao šta. Bio je obuzet groznicom kockanja. Gurnu ruku u torbu i nađe samo mrvice. „I krajnje vreme sam prekardašio. Još će neka od njih doći po mene i strpati me u džak.“ Odgurnuo se od zida i zaputio prema dokovima, gde će naći brod.

Isprva je za slabašne zvuke iza sebe pomislio da su odjeci njegovih koraka po kaldrmi. A onda shvati da ga neko prati, trudeći se da bude neprimetan. Pa, ovo sigurno jesu lopovi.

Obema rukama uhvativši štap, nakratko se nosio mišlju da se okrene i suoči s njima. Ali bilo je mračno, a kaldrma klizava. Nije ni znao koliko ih je. Samo zato što si se dobro pokazao protiv Gavina i Galada ne znači da si neki prokleti junak iz priče.

Krete niz jednu užu, krivudavu bočnu ulicu, pokušavajući da hoda na prstima i istovremeno da se brzo kreće. Tu su svi prozori bili tamni, i uglavnom zatvorenih kapaka. Stiže skoro do kraja, kada pred sobom primeti pokrete. Dvojica ljudi piljili su u bočnu ulicu s njenog kraja. A čuo je i lagane korake iza sebe, tiho škripanje kožne čizme po kamenu.

Istog trena se bacio u zasenčen kutak gde je jedna zgrada štrcala ispred susedne. Činilo mu se kako u tom času ništa bolje ne može da uradi. Nervozno zgrabivši štap, stade da čeka.

Jedan čovek pojavi se iz pravca iz kog je on došao, napredujući pognut korak po korak, a za njim još jedan. Obojica su imali noževe u rukama i kretali se kao da nekog vrebaju.

Met se ukoči. Ako se približe samo još nekoliko koraka a da ga ne primete kako se krije u senkama, mogao bi da ih iznenadi. Kad mu samo ne bi igralo u stomaku. Ti noževi bili su znatno kraći od mačeva za vežbanje, ali od čelika, a ne od drveta.

Jedan od njih zaškilji prema kraju uličice i odjednom se ispravi, povikavši: „Je li onda prošao pored vas?“

„Ne vido’ niš’a sem senki“, začu se odgovor, s debelim naglaskom. „Oću da batalim ovo. Noćaske su svakakva čudesa po ulici.“

Ni četiri koraka od Meta, dvojica ljudi se zgledaše, gurnuše noževe u korice i vratiše se odakle su došli.

Odahnuo je duboko. Sreća. Nek sam spaljen ako nije korisna ne samo za kockanje.

Više nije video ljude na izlazu iz ulice, ali znao je da su i dalje negde u sledećoj ulici. I da ih je još iza njega.

Jedna od zgrada kraj kojih se krio bila je samo sprat visoka, a krov joj je izgledao ravan. Beli kameni friz s ogromnom isklesanom vinovom lozom pružao se tamo gde su se dve zgrade spajale.

Namestivši štap tako da mu je jedan kraj počivao na ivici krova, snažno gurnu. Štap začeketa po crepovima. Ne sačekavši da vidi nije li to neko čuo, Met se uspentra uz friz. Krupno lišće bilo je dobar oslonac čak i za čoveka u čizmama. Kroz nekoliko trenutaka ponovo je ščepao štap i potrčao preko krova, oslanjajući se na sreću da mu pruži oslonac.

Još se triput penjao, svaki put po jedan sprat. Nakošeni krovovi pokriveni crepom pružali su se izvesno vreme na toj visini. Duvao je povetarac, od koga su mu se kostrešile dlačice na vratu. Osećao se skoro kao da ga neko prati. Prestani s tim, budalo! Oni su do sada tri ulice daleko, i traže nekog drugog s punom kesom. Loša ih sreća pratila.

Okliznu se i odluči da bi možda bilo dobro da ponovo siđe na ulicu. Oprezno, približi se ivici krova i zagleda dole. Prazna ulica pružala se dobranih četrdeset stopa, ili više, ispod njega. Svetlost i muzika padali su na kaldrmu iz tri krčme i jedne gostionice. Ali njemu zdesna jedan kameni most pružao se od poslednjeg sprata zgrade na kojoj se nalazio do zgrade preko puta. Most se činio strašno uzan. Izvijao se kroz tamu nedirnutu svetlima krčmi, i preko tvrde kaldrme, ali on samo baci štap i skoči za njim pre no što se upustio u razmišljanje o tome. Tresnu o most i zakotrlja se kao kad je u dečačkim danima padao s drveta. Zaustavila ga je do pojasa visoka ograda.

„Loše navike se vremenom isplate“, reče sam sebi, ustade i podiže štap.

Prozor na drugoj strani mosta bio je čvrsto zatvoren. Nije se videlo svetlo. Pretpostavljao je da se onome ko tamo živi nimalo neće dopasti da mu neki stranac bane usred noći. Video je dosta rada u kamenu, ali nadomak mosta ništa se nije videlo. Noč je sve skrivala. Pa, stranac ili ne, ja ulazim.

Okrete se od ograde i odjednom primeti čoveka na mostu. S bodežom u šaci.

Met ga zgrabi za ruku u trenutku kada nož polete ka njegovom grlu. Jedva ga je uhvatio za zglob, kada mu se štap upetlja među noge, saplevši ga tako da je pao na ogradu, i napola preko nje, povukavši drugog čoveka za sobom. Dok je kukovima održavao ravnotežu, zanoseći se s napadačem iskeženih zuba, bio je podjednako svestan visine na kojoj se nalazio i sečiva osvetljenog slabašnom mesečinom koje mu se primicalo grlu. Stisak na čovekovom zglobu ga je izdavao, a drugu mu je šaku pritiskao štap između njih. Svega je nekoliko trenutaka prošlo otkad ga je ugledao, a kroz još nekoliko trenutaka biće preklan.

„Vreme je da se bace kocke“, reče. Učini mu se da je drugi čovek na trenutak delovao zbunjeno, ali trenutak je samo i imao. Otisnuvši se nogama, Met ih obojicu baci u vazduh.

Jedan dugački tren činilo mu se da je bez težine. Vazduh mu je zviždao kraj ušiju i mrsio mu kosu. Učini mu se da drugi čovek vrišti ili da je započeo vrisak. Udarac mu istera sav vazduh iz pluća, pred očima mu zaigra.

Kad je ponovo prodisao – i progledao – shvati da leži povrh neznanca koji ga je napao. Njegovo telo ublažilo je pad. „Sreća“, prošapta. Polako ustade, psujući zbog modrice koju mu je štap naneo preko rebara.

Očekivao je da je čovek mrtav – malo ko bi preživeo pad na kaldrmu s trideset stopa visine i drugim čovekom preko sebe – ali nije očekivao da ga vidi s vlastitim bodežom do balčaka zarivenim u srce. Čovek koji je pokušao da ga ubije delovao je tako obično. Met ga u prolazu ne bi ni primetio, „Šta da ti kažem, nisi imao sreće“, drhtavo kaza lešu.

Odjednom mu u um navre sve što se desilo. Lopovi u krivudavoj uličici. Jurnjava preko krovova. Ovaj čovek. Pad. Podiže pogled ka mostu iznad sebe i poče da se trese. Mora da sam poludeo. Jedno je tražiti malo pustolovine, ali ovo bi bilo previše i za Rogoša Orlookog.

Tada shvati kako stoji nad mrtvim čovekom s bodežom u grudima, i samo čeka da neko naiđe i otrči po gradsku stražu s Plamenom Tar Valona na grudima. Možda bi uz pomoć Amirlininog papira mogao da se izvuče od njih, ali verovatno ne pre no što ona sazna. Opet bi mogao da završi u Beloj kuli, da ostane bez te hartije, i najverovatnije bi mu bilo zabranjeno da napušta Kulu.

Znao je kako bi trebalo smesta da se zaputi ka dokovima i ukrca na prvi brod koji isplovljava, pa makar bio i trulo korito puno smrdljive ribe, ali kolena su mu toliko klecala zbog svega što se desilo da je jedva hodao. Morao je samo na tren da sedne. Samo trenutak da se smiri, a onda će na dokove.

Krčme su bile bliže, ali on pođe ka gostionici. Trpezarija gostionice bila je prijateljsko mesto, gde čovek može da sedne i odmori se ne brinući da će mu se neko prišunjati iza leđa. S prozora je dopiralo taman dovoljno svetlosti da razazna znak na tabli: ženu s kosom u pletenicama koja drži maslinovu granu, tako mu se učinilo, i ispisane reči Žena iz Tančika.