Ponovorođeni Zmaj

2 Saidin

Bezizražajnog lica Tuata’anka se zagleda u barjak koji je ponovo pao, a onda obrati pažnju na one oko vatre. Pogotovu na osobu koja je čitala, upola višu od Perina i dvostruko krupniju. „Jedan Ogijer je s vama. Ne bih ni pomislila...“ Odmahnu glavom. „Gde je Moiraina Sedai?“ Činilo se kao da, što se nje tiče, Zmajev barjak i ne postoji.

Perin pokaza ka gruboj kolibi što se nalazila najdalje uz padinu na suprotnom kraju dolinice. Zidovi i krov načinjeni su od brvana s kojih nije skinuta kora. Iako najveća, nije bila veoma velika. Možda tek dovoljno velika da ponese naziv brvnare umesto kolibe. „Ona tamo je njena. Njena i Lanova. On je njen Zaštitnik. Kada popiješ nešto toplo...“

„Ne. Moram da razgovaram s Moirainom.“

Nije se iznenadio. Sve žene što su dolazile bile su uporne u nameri da smesta razgovaraju s Moirainom, i to nasamo. Vesti koje je Moiraina odabrala da s njima podeli ostalima nisu uvek bile posebno važne, ali žene su bile napete poput lovca koji za svoju izgladnelu porodicu lovi poslednjeg zeca na svetu. Napola smrznuta stara prosjakinja odbila je ćebad i tanjir vrelog paprikaša i bosonoga se dovukla do Moirainine kolibe, po snegu koji je tada još padao.

Leja sjaha i dodade uzde Perinu. „Hoćeš li se postarati da bude nahranjena?“ Potapšala je šarenu kobilu. „Pijesa nije navikla da me nosi preko ovako razuđenog zemljišta.“

„Još nema dovoljno ispaše“, odgovori joj Perin, „ali dobiće ono što možemo da joj damo.“

Leja klimnu i bez ijedne reči više požuri uz padinu zadigavši drečavozelene suknje. Plavo izvezeni crveni plašt vijorio se za njom.

Perin sjaha, izmenivši nekoliko reči s ljudima koji su ustali od vatre da se pobrinu za konje. Dade svoj luk čoveku koji je poveo Koraka. Ne, izuzev jednog gavrana ništa nisu videli sem planina i Tuata’anke. Da, gavran je mrtav. Ne, ništa im nije rekla o dešavanjima van planina. Ne, pojma nije imao hoće li uskoro poći.

Ili ikada, dodade u sebi. Moiraina ih je čitave zime tu držala. Šijenarci nisu mislili da ona izdaje naređenja, ne ovde, ali Perin je znao da Aes Sedai nekako uvek dobijaju ono što žele. Pogotovu Moiraina.

Pošto su konji odvedeni u staju od grubih brvana, jahači odoše da se ugreju. Perin se ogrnu plaštom i zahvalno pruži ruke ka vatri. Iz velikog lonca, napravljenog u Baerlonu sudeći po izgledu, dopirali su mirisi od kojih mu je već neko vreme voda išla na usta. Izgleda da je danas neko imao sreće u lovu, a od kvrgavog korenja oko susedne vatre dopirala je aroma pomalo nalik na pečenu repu. Nabra nos i usredsredi se na paprikaš. Sve više je želeo meso umesto druge hrane.

Žena u muškoj odeći gledala je ka Leji koja je upravo ulazila u Moiraininu kolibu.

„Šta vidiš, Min?“ – upita je Perin.

Ona mu priđe. Tamne joj oči behu uznemirene. Nije razumeo zašto je uporno nosila pantalone umesto suknji. Možda je to bilo zato što ju je poznavao, ali nije mu bilo jasno kako je bilo ko mogao da je pogleda i umesto lepe devojke vidi suviše zgodnog mladića.

„Krparka će umreti“, tiho reče, odmeravajući ostale pored vatri. Niko nije bio dovoljno blizu da je čuje.

On je i dalje mislio o Lejinom nežnom licu. Ah, Svetlosti! Krpari nikada nikome ne nanose zlo! Uprkos vatri postade mu hladno. Nek sam spaljen, da samo nisam pitao. Čak i ono malo Aes Sedai što je znalo šta Min radi nije to razumelo. Ponekad je videla slike i aure oko ljudi, a ponekad čak i znala šta znače.

Masuto dođe da dugom drvenom kašikom promeša paprikaš. Šijenarac ih odmeri pogledom, a onda prstom protrlja dugi nos i široko se isceri pre no što ode.

„Krv i pepeo!“ – progunđa Min. „Verovatno je zaključio da smo zaljubljeni par pa se sašaptavamo kraj vatre.“

„Jesi li sigurna?“ – upita Perin. Ona ga pogleda podignutih obrva, a on žurno dodade: „U vezi s Lejom.“

„Tako se zove? Bolje da nisam znala. Uvek je gore kad znaš, a ne možeš da... Perine, videla sam njeno lice kako joj lebdi iznad ramena pokriveno krvlju i staklastog pogleda. Ne može biti jasnije.“ Zadrhta i oštro protrlja ruke. „Svetlosti, kako želim da viđam srećnije stvari. Kao da je sve što je srećno nestalo.“

Otvorio je usta da predloži da upozore Leju, a onda ih zatvori. Nikada nije bilo sumnje u vezi s onim što je Min videla i znala, bilo to dobro ili loše. Ako je bila sigurna u nešto, to se moralo dogoditi.

„Krvavo lice“, promrmlja. „Znači li to da će nasilno umreti?“ Žecnu se kada shvati koliko je to lako rekao. Ali šta da radim? Ako kažem Leji, ako je nekako nateram da mi poveruje, svoje poslednje dane proživeće u strahu, a to ništa neće promeniti.

Min odsečno klimnu.

Ako će nasilno umreti, to može da znači napad na logor. Ali izvidnice su odlazile svakoga dana, a straža se čuvala i danju i noću. A Moiraina reče da je zaštitila logor; nijedan stvor Mračnoga neće ga videti sem ako ne naleti pravo na njega. Pomisli na vukove. Ne! Izviđači će pronaći bilo koga ili bilo šta što pokušava da se približi logoru. „Daleko je od svog naroda“, reče napola sam sebi. „Krpari ne bi dovezli svoja kola dalje od podnožja brda. Odavde do tamo svašta se može desiti.“

Min tužno klimnu. „A nema nas dovoljno da pošaljemo nekog da je čuva. Čak i da to može da pomogne.“

Pričala mu je kako je pokušavala da upozori ljude na loše stvari kada je sa šest ili sedam godina prvi put shvatila da ne mogu svi da vide ono što i ona. Nije želela ništa više o tome da kaže, ali stekao je utisak da su njena upozorenja sve još samo pogoršavala, ako bi iko uopšte i poverovao u njih. Trebalo je snage da se bez dokaza poveruje u Minina čitanja.

„Kada?“ – upita. Reč mu je zazvučala hladno i tvrdo kao čelik. Ništa ne mogu da uradim za Leju, ali možda mogu da smislim da li ćemo biti napadnuti.

Čim on to izgovori, ona diže ruke. Ali govorila je tiho. „Ne radi to tako. Nikada ne mogu da ocenim kada će se nešto desiti. Samo znam da hoće, ako uopšte i shvatim šta znači ono što vidim. Ne razumeš. Viđenje ne dolazi kada ja to želim, niti znanje šta viđenje predstavlja. Jednostavno se dogodi, i ponekad znam šta znači. Nešto. Malkice. Jednostavno se desi.“ On pokuša da je smiri, ali reči su kuljale iz nje poput bujice koju nije mogao da obuzda. „Jednog dana oko nekog vidim stvari, a narednog ne. Ili obrnuto. Uglavnom ništa ne vidim ni oko koga. Aes Sedai stalno oko sebe imaju slike, naravno, kao i Zaštitnici. Mada je uvek teže shvatiti šta one znače kod njih no kod ostalih.“ Podrobno osmotri Perina. „Tako je i s nekolicinom drugih.“

„Nemoj mi reći šta vidiš kada mene pogledaš“, oštro reče on, a onda slegnu mišićavim ramenima. Još kao dete bio je krupniji no većina ostalih, i brzo je naučio kako je lako nepažnjom povrediti ljude kada si veći. To ga je učinilo opreznim i pažljivim. Uvek je žalio kada ga bes nadvlada. „Žao mi je, Min. Nije trebalo da prasnem na tebe. Nisam hteo da te povredim.“

Iznenađeno ga je pogledala. „Nisi me povredio. Strašno malo ljudi želi da zna šta vidim. Svetlost sama zna da ja ne bih htela da postoji iko drugi ko to može da uradi.“ Čak ni Aes Sedai nikada nisu čule za nekog drugog s njenim darom. One su to videle kao „dar“, čak i ako ona nije.

„Jednostavno želim da ima nečeg što bih mogao da uradim za Leju. Ne mogu s time da se nosim kao ti; da znam, a ništa ne mogu da uradim.“

„Čudno“, tiho mu reče ona, „kako ti je toliko stalo do Tuata’ana. Oni su potpuno miroljubivi, a u _k vidim nasilje oko...“

On okrenu glavu, i ona naglo ućuta.

„Tuata’ani?“ – začu se tutnjavi glas, kao divovski bumbar. „Šta s Tuata’anima?“ Ogijer im se pridružio kraj vatre, obeleživši gde je stao s čitanjem prstom veličine kobasice. Iz lule u drugoj ruci dizao se tanki pramičak duvanskog dima. Kaput visoke kragne od tamnosmeđe vune bio mu je zakopčan do grla, a oko kolena se vijorio iznad čizama podvrnutih Šara. Perin jedva da mu je bio do grudi.

Loijalovo lice često je plašilo ljude. Nos mu je bio toliko širok da se skoro mogao nazvati njuškom, a i usta su mu bila preširoka. Oči mu behu veličine tacni, a debele obrve padale su mu skoro do obraza, nalik na brkove. Uši ćubastih vrhova virile su kroz dugu kosu. Neki koji nikada nisu videli Ogijera mislili su da je Trolok, mada su za većinu sveta Troloci bili legenda podjednako kao i Ogijeri.

Loijalov široki osmeh zadrhta i on trepnu kada shvati da ih je prekinuo. Perin se zapita kako bilo ko može da se plaši Ogijera. Ali opet, neke od starih priča spominju ih kao žestoke i neumoljive neprijatelje. U to nije mogao da veruje. Ogijeri nisu bili ničiji neprijatelji.

Min ispriča Loijalu za Lejin dolazak, ali ne i o onome što je videla. Obično je bila ćutljiva u vezi s tim gledanjima, pogotovu kada su bila loša. Umesto toga, dodade: „Ti bi trebalo da znaš kako se osećam, Loijale, odjednom uhvaćena između Aes Sedai i ovih Dvorečana.“

Loijal izusti nešto neobavezujuće, ali Min to shvati kao da se složio s njom.

„Da“, odlučno kaza. „Bila sam u Baerlonu i živela život kako sam ja htela, kada su me iznenada zgrabili i bacili Svetlost sama zna kuda. Pa, kao da je tako zaista i bilo. Ne upravljam sopstvenim životom otkad sam upoznala Moirainu. I ove seljačiće iz Dve Reke.“ Prevrnu očima ka Perinu i kiselo se osmehnu. „Želela sam samo da živim kako mi se hoće, da se zaljubim u čoveka po mom izboru...“ Iznenada se zacrveni i pročisti grlo. „Hoću da kažem, Šta ima loše u želji da živiš svoj život bez sveg ovog meteža?“

„Ta’veren“, poče Loijal. Perin mu mahnu da začuti, ali Ogijera je teško bilo i usporiti, a kamoli zaustaviti, kada ga zanos ponese. Po ogijerskim shvatanjima, Loijal je bio veoma užurban. Gurnuvši knjigu u džep, nastavio je pokazujući lulom. „Svi mi čitavog života utičemo na živote drugih, Min. Dok nas Točak vremena tka u Šaru, životna nit svakog od nas povlači i trza druge životne niti oko sebe. Ta’vereni čine to isto, samo mnogo, mnogo snažnije. Oni čitavu Šaru vuku – barem neko vreme –prisiljavajući je da se oblikuje oko njih. Što si im bliže, to si više zahvaćena. Priča se da si, ako bi bila u istoj sobi s Arturom Hokvingom, mogla da osetiš kako se Šara menja. Ne znam koliko je to istinito, samo sam čitao da je tako bilo. Ali to nije jednostrano. I sami ta’vereni tkani su u čvršću nit no mi ostali, s manje izbora.“

Perin se namršti. Prokleto malo izbora koji su bitni.

Min zabaci glavu. „Samo želim da nisu sve vreme toliko... toliko prokleto ta’vereni. Ta’vereni te potežu s jedne strane, a Aes Sedai petljaju se s druge. Šta žena da uradi?“

Loijal slegnu ramenima. „Malo šta, pretpostavljam, sve dok je u blizini ta’verena.“

„Kao da imam neki izbor“, odreza Min.

„Imala si sreću – ili nesreću, ako tako na to gledaš – da budeš u društvu ne jednog, već tri ta’verena. Randa, Meta i Perina. Ja lično to doživljavam kao veliku sreću. Tako bih smatrao čak i da mi nisu prijatelji. Mislim da bih čak...“ Ogijer ih odjednom stidljivo pogleda i trznu ušima. „Obećajte da se nećete smejati? Mislim da bih mogao da napišem knjigu o tome. Hvatao sam beleške.“

Min se prijateljski nasmeši, a Loijal ponovo ispravi uši. „To je divno“, reče mu. „Ali neki se osećaju kao da igraju kako ovi ta’vereni sviraju.“ „Nisam to tražio“, prasnu Perin. „Nisam to tražio.“

Nije obraćala pažnju na njega. „Je li se i tebi to desilo, Loijale? Da li stoga putuješ s Moirainom? Znam da Ogijeri skoro nikada ne napuštaju stedinge. Da li te je jedan od ovih ta’verena povukao sa sobom?“

Loijal se udubi u proučavanje svoje lule. „Samo sam želeo da vidim gajeve koje smo zasadili“, promrmlja. „Samo da vidim gajeve.“ Pogledao je Perina kao da traži pomoć, ali ovaj se samo isceri.

Da vidimo kako se potkovica kuje u tvoje kopito. Nije znao sve što se desilo, ali znao je da je Loijal pobegao. Imao je devedeset godina, ali po ogijerskim merilima nije bio dovoljno star da napusti steding – to su nazivali izlaskom Napolje – bez dozvole Starešine. U odnosu na ljude Ogijeri žive veoma dugo. Loijal reče da Starešina neće biti dobro raspoložene kada ga se dočepaju. Izgleda da je bio odlučan da taj trenutak odlaže što duže.

Šijenarci se uskomešaše i poustajaše. Iz Moirainine kolibe izlazio je Rand.

Čak i sa te udaljenosti, Perin ga je jasno video. Mladić crvenkaste kose i sivih očiju, istog godišta kao Perin; da stane s njim rame uz rame Rand bi ga za pola glave nadvisio, mada je, iako širokih ramena, bio vitkiji od Perina. Duž rukava crvenog kaputa visokog okovratnika imao je izvezeno zlatno trnje, a na grudima tamnog plašta isto stvorenje kao na barjaku, četvoronogu zmiju zlatne grive. Rand mu je bio prijatelj. Odrasli su zajedno. Jesmo li i dalje prijatelji? Kako možemo biti? Sada?

Šijenarci se kao jedan pokloniše, glava uzdignutih, ali sa šakama na kolenima. „Gospodaru Zmaju“, kaza Uno, „spremni smo. Čast je služiti.“

Uno, koji jedva da je mogao prostu rečenicu da složi bez psovke, sada je govorio s najdubljim poštovanjem. Ostali rekoše za njim: „Čast je služiti.“ Masema, koji je svemu zamerao, a u čijim je očima sada sjalo obožavanje; Ragan; svi su čekali naređenje, ako je Randu bila volja da ga izda.

Rand se s padine na trenutak zagleda prema njima, a onda se okrete i izgubi među drvećem.

„Ponovo se svađao s Moirainom“, tiho reče Min. „Ovaj put, čitavog dana.“

Perin nije bio iznenađen, ali ipak je osetio blagu preneraženost. Svađati se s Aes Sedai. Vratiše mu se sve priče iz detinjstva. Aes Sedai, koje su povlačile konce prestola i naroda. Aes Sedai, čiji su darovi uvek povlačili obavezu, čija je cena uvek bila manja no što se moglo poverovati, ali ipak na kraju veća no što se moglo zamisliti. Aes Sedai, čiji je gnev mogao da rascepi zemlju i dozove munje. Sada je znao da neke od tih priča nisu bile istinite, ali istovremeno ni upola toga nisu spominjale.

„Bolje da odem do njega“, reče. „Posle njihovih rasprava, uvek mu je potreban neko s kim će da popriča.“ A sem Moiraine i Lana, bilo ih je samo troje – Min, Loijal i on – koji nisu gledali Randa kao da je iznad kraljeva. A od to troje samo ga je Perin odranije znao.

Pođe uz padinu, zastavši samo da se obazre ka zatvorenim vratima Moirainine kolibe. Leja je unutra, i Lan. Zaštitnik je retko kada bio daleko od Aes Sedai.

Randova daleko manja koliba bila je nešto niže, skrivena drvećem i podalje od ostalih. Pokušao je da živi s ostalima, ali oteralo ga je njihovo stalno strahopoštovanje. Sada se držao podalje. Preterano, po Perinovom mišljenju. Ali znao je da se Rand sada nije zaputio u svoju kolibu.

Perin požuri do mesta gde se udolina kružnog oblika iznenada pretvarala u strmoglavu liticu, pedeset koraka visoku i potpuno glatku, izuzev ponekog žbuna. Tačno je znao gde je pukotina u tom sivom kamenom zidu. Bila je jedva nešto malo šira od njegovih ramena. Uz samo tračicu svetlosti kasnog popodneva nad glavom bilo je to kao šetnja tunelom.

Pukotina beše dugačka pola milje i naglo se završavala uskom dolinicom, manje od milje dugačkom, čije je dno bilo pokriveno kamenjem i stenama, a čak i strme padine gusto pošumljene visokim kožolistima, borovima i jelama. Sunce koje je doticalo planinske vrhove bacalo je u nju duge senke. Litice ove majušne raseline bile su netaknute izuzev procepa koji je u nju vodio, i strme kao da se divovska sekira zabila u planine. Bila je još pogodnija za odbranu od udoline iz koje je došao, ali nije imala ni potok ni izvor. Niko tu nije dolazio, izuzev Randa nakon rasprave s Moirainom.

Rand je bio nedaleko od ulaza, oslonjen na grubo stablo kožolista, zagledan u dlanove. Perin je znao da su oba žigosana čapljom. Rand se nije ni makao kada Perinova čizma škripnu o kamen.

Iznenada, Rand tiho poče da govori stihove, ne dižući pogled sa šaka:

Zadrhta i gurnu šake pod miške. „Ali još nema Zmajeva“, promuklo se nasmeja. „Ne još.“

Perin ga je neko vreme samo gledao. Čovek koji može da usmerava Jednu moć. Čovek osuđen da poludi od pogani na saidinu, muškoj polovini Istinskog izvora. Čovek koji će u svom ludilu sigurno uništiti sve oko sebe. Čovek – stvar! – koju su svi od detinjstva naučili da preziru i mrze. Samo... teško je bilo ne videti momka s kojim je odrastao. Kako da tek tako prestaneš da budeš nečiji prijatelj? Perin pronađe jedan poveći pljosnati kamen i sede, spreman na čekanje.

Nakon nekog vremena Rand se okrete i pogleda ga. „Šta misliš, da li je Met dobro? Kada sam ga poslednji put video delovao je tako slabašno.“

„Mora da je do sada ozdravio.“ Do sada bi trebalo da je u Tar Valonu. Tamo će ga Izlečiti. A Ninaeva i Egvena paziće da ne upadne u nevolje. Egvena i Ninaeva; Rand, Met i Perin. Svih petoro iz Emondovog Polja u Dvema Rekama. Malo je ljudi dolazilo u Dve Reke, sem kotlara, s vremena na vreme, i jednom godišnje trgovaca koji su kupovali vunu i duvan. Skoro niko nikada nije odlazio. Sve dok Točak nije izabrao svoje ta’verene i petoro jednostavnih ljudi sa sela više nije moglo tu da ostane. Više nisu mogli da budu što su nekad bili.

Rand klimnu glavom i zaćuta.

„U poslednje vreme“, kaza Perin, „sve više želim da sam i dalje samo kovač. Da li i ti... Da li i ti želiš da si i dalje samo čobanin?“

„Dužnost“, promrmlja Rand. „Smrt je lakša od pera, dužnost teža od planine. Tako kažu u Šijenaru. Mračni se budi. Poslednja bitka dolazi. I Ponovorođeni Zmaj mora da se u Poslednjoj bici suoči s Mračnim, ili će Senka pasti preko svega. Točak vremena biće slomljen. Sva Doba biće promenjena prema liku Mračnoga. Samo sam ja tu.“ Nasmeja se nesrećno i ramena mu se zatresoše. „Dužnost je moja, jer nikog drugog nema, zar ne?“

Perin se nelagodno promeškolji. Smeh je imao neku hrapavu oštricu od koje se ježio. „Koliko sam shvatio, ponovo si se raspravljao s Moirainom. Opet isto?“

Rand udahnu duboko i drhtavo. „Zar se ne raspravljamo uvek oko istog? Tamo su na Almotskoj ravnici, i sama Svetlost zna gde sve ne. Stotine njih. Hiljade. Proglasili su se sledbenicima Ponovorođenog Zmaja jer sam digao onaj barjak. Jer sam dozvolio da me zovu Zmajem. Jer nisam uviđao drugi izlaz. I umiru. Boreći se, tragajući i moleći se za čoveka koji bi trebalo da ih predvodi. Umiru. A ja čitave zime bezbedan čučim u ovim planinčinama. Ja... dugujem im... nešto.“

„Misliš da se meni ovde sviđa?“ Perin odmahnu glavom razdraženo.

„Ti slušaš šta god ti ona kaže“, odreza Rand. „Nikada joj se nisi suprotstavio.“

„A tebi je velika vajda bila što si joj se suprotstavljao. Svađate se cele zime, a mi ni da se mrdnemo.“

„Zato što je u pravu.“ Rand se ponovo hladno nasmeja. „Svetlost me spalila, u pravu je. Preko čitave ravnice, preko čitavog Tarabona i Arad Domana podeljeni su u male družine. Da se pridružim nekoj od njih, Beli plastovi, domanska vojska i Tarabonci samo bi se stuštili na nas.“ Perin se od zbunjenosti skoro i sam nasmeja. „Ako se slažeš s njom, zašto se onda, tako ti Svetlosti, stalno svađate?“

„Zato što nešto moram da uradim. Ili ću... ili ću – pući kao trula dinja!“ „Šta da uradiš? Ako nju slušaš.

Rand mu ne dade priliku da kaže kako će u tom slučaju tu doveka čamiti. „Moiraina kaže! Moiraina kaže!“ Rand se trže i steže glavu. „Moiraina ima šta da kaže o svemu i svačemu! Moiraina kaže da ne smem da odem ljudima koji u moje ime umiru. Moiraina kaže da ću znati šta dalje da radim jer će me Šara naterati. Moiraina kaže! Ali nikada ne kaže kako ću ja to znati. Oh, ne! To ne zna.“ Pusti ruke da padnu i okrete se ka Perinu, nagnuvši glavu i suzivši oči. „Ponekad se osećam kao da me Moiraina obučava kao kitnjastog tairenskog pastuva. Da li se ti ikada tako osećaš?“ Perin prstima prođe kroz čupavu kosu. „Ja... Šta god da nas gura, ili vuče, znam ko je neprijatelj, Rande.“

„Ba’alzamon“, tiho kaza Rand. Drevno ime za Mračnoga. Na troločkom jeziku to je značilo Srce tame. „A ja se s njime moram suočiti, Perine.“ Sklopi oči i bolno se osmehnu. „Svetlost mi pomogla, upola želim da se to smesta dogodi, da završim s tim... Koliko ću puta uspeti da... Svetlosti, tako me vuče. Šta ako ne budem mogao... Šta ako ja...“ Zemlja zadrhta.

„Rande?“ – zabrinuto reče Perin.

Rand se strese; uprkos mrazu znoj mu orosi lice. Oči mu i dalje behu čvrsto sklopljene. „Oh, Svetlosti“, zaječa, „tako me vuče.“

Tle ispod Perina iznenada se zanjiha, a udolina poče da ječi od silne tutnjave. Činilo se kao da mu je neko izmakao oslonac pod nogama. Pade, a zemlja mu skoči u susret. Dolinica se tresla kao da je neka divovska ruka posegla s nebesa da je iščupa. Držao se pripijen uz zemlju dok je ona pokušavala da ga baci kao loptu. Obluci pred očima igrali su i skakali, a prašina se dizala u talasima.

„Rande!“ – uzvik mu se izgubi u tutnjavi.

Rand je stajao zabačene glave, očiju i dalje čvrsto stisnutih. Kao da nije osećao gibanje zemlje koje ga je zanosilo čas pod ovim, čas pod onim uglom. Ni u kom trenutku nije izgubio ravnotežu, ma kako bio bacan. Perin nije mogao biti siguran, budući da se sav tresao, ali učinilo mu se da se Rand tužno smeši. Drveće se divlje ljuljalo, jedan kožolist iznenada prepuče nadvoje. Veći deo debla uz tutnjavu pade ni tri koraka od Randa. On to nije primetio ništa više no ostalo što se oko njega dešavalo.

Perin se napreže da ispuni pluća vazduhom. „Rande! Tako ti Svetlosti, Rande! Prestani!“

Iznenadno kao što otpoče, tako se sve i završi. Napukla grana glasno se odlomi od nakrivljenog hrasta. Perin polako ustade i nakašlja se. Vazduh beše pun prašine koja je lebdela na zracima zalazećeg sunca.

Rand se sada zagledao u daljinu. Grudi su mu se nadimale kao da je pretrčao deset milja. Ovo se nikada ranije nije dogodilo. Ništa ni približno ovome.

„Rande“, oprezno kaza Perin, „šta...“

Rand je i dalje gledao u daljinu. „Stalno je tu. Zove me. Vuče me. Saidin. Muška polovina Istinskog izvora. Ponekad ne mogu da se zaustavim pre no što ga dosegnem.“ Mahnu kao da hvata nešto u vazduhu i zagleda se u stisnutu šaku. „Osetim opačinu i pre no što ga dodirnem. Pogan Mračnoga, nalik na tanki sloj ogavnosti koji pokušava da sakrije Svetlost. Stomak mi se prevrne, ali to je jače od mene. Jače! Ali ponekad, posegnem, i kao da pokušavam da uhvatim vazduh.“ Otvori praznu šaku i gorko se nasmeja. „Šta ako se to desi kada Poslednja bitka dođe? Šta ako posegnem i ništa ne uhvatim?“

„Pa, ovaj put nešto si ščepao“, promuklo odvrati Perin. „Šta si to radio?“

Rand se osvrnu kao da prvi put vidi sve ono oko sebe. Izvaljeni kožolist i polomljene grane. Perin shvati da je bilo iznenađujuće malo štete. Očekivao je provalije u zemlji. Zid drveća delovao je skoro čitavo.

„Nisam hteo ovo da uradim. Bilo je to kao da sam pokušao da odvrnem slavinu, pa je umesto toga čitavu iščupao iz bureta... Ispunio me je. Morao sam nekud da ga pošaljem pre no što me sagori, ali ja... nisam hteo ovo da uradim.“

Perin odmahnu glavom. Nema svrhe govoriti mu da pazi da to ne ponovi kad ni sam ne zna šta radi. Zadovoljio se sa: „Dovoljno te ljudi želi mrtvog – kao i nas ostale. Nemoj da radiš njihov posao.“ Rand kao da ga nije ni čuo. „Bolje da se vratimo u logor. Uskoro će mrak. Ne znam za tebe, ali ja sam gladan.“

„Šta? Oh. Ti idi, Perine. Ja ću ostati još malo. Želim neko vreme da budem sam.“

Perin je oklevao, a onda se nevoljno okrenuo ka procepu u zidu. Stade kada Rand ponovo progovori.

„Sanjaš li dok spavaš? Dobre snove?“

„Ponekad“, oprezno odgovori Perin. „Ne upamtim mnogo od onoga što sanjam.“ Naučio je da čuva svoje snove.

„Stalno su tu, snovi“, kaza Rand tako tiho da ga je Perin jedva čuo. „Možda nam nešto govore. Nešto istinito.“ Ponovo zamišljeno ućuta.

„Večera čeka“, odvrati Perin, ali Rand se duboko zamislio. Perin se naposletku okrete i ostavi ga tu.