Немезис

5

Стајала је пред њим, као укочена, нетремице га посматрајући.

„Седите, молим вас. Сада смо завереници и морамо се понашати пријатељски. Прећи ћемо на ти и ословљаваћемо се по имену када смо сами.”

„Нисам сигурна да баш тако треба”, промрмља Инсиња.

„Мора тако бити, Евгенија. Не можемо бити завереници ако смо хладни и званични једно према другоме.”

„Али ја не желим ни са ким и ни о чему да кујем заверу, и то је једноставно тако. Даље, не видим разлоге због којих бих морала да у тајности држим откриће звезде-суседа.”

„Претпостављам да се бојиш да ће ти измаћи признање?”

„Е па, Јанусе, можеш се кладити у свој последњи компјутерски чип да је тако”, одврати Инсиња после краћег оклевања. „Тако је. Желим признање.”

„За тренутак”, настави Јанус, „мораш заборавити да звезда-сусед уопште постоји. Знаш и сама да се већ дуже залажем за то да Ротор коначно напусти Сунчев систем. Како ти, уопште, гледаш на то? Да ли би ти напустила Сунчев систем?”

Она слеже раменима. „Нисам сасвим сигурна. Било би дивно изблиза видети једно такво астрономско тело, али то је и помало застрашујуће, зар не?”

„Мислиш, оставити дом?”

„Да.”

„Али ти уопште не би напуштала свој дом. Ово је твој дом, Ротор.” Он рашири руке. „Твој дом пошао би са тобом.”

„Чак и да је тако, госп… Јанусе, није само Ротор оно што називамо 'домом'. Имамо и суседство, друге Насеобине, планету Земљу, читав Сунчев систем.”

„Тако је, али у том суседству је страшна гужва. Раније или касније, мораћемо се иселити, хтели то или не. Некада, давно, људи на Земљи били су принуђени да плове преко океана и прелазе преко планинских венаца. Пре само два столећа, били су приморани да се са Земље отисну пут Насеобина. То је само још један корак даље у причи која се непрестано понавља.”

„Разумем. Али има и оних који се никада нису померили. На Земљи има још људи. Има оних који живе на једном месту кроз небројена поколења.”

„И ти би да будеш једна од тих, непокретних.”

„Мислим да би Крајл, мој супруг, тако желео. Он има прилично лоше мишљење о твојим идејама, Јанусе.”

„Па, на Ротору располажемо слободом мишљења и изражавања, те се твој супруг и не мора сложити са мном. Има, међутим, нешто друго што бих желео да те питам. Када људи на Ротору, онако уопштено, размишљају о пресељењу, где виде своје одредиште?”

„Мисле на Алфу Кентаура, наравно. Сви верују да нам је то најближа звезда. Чак и уз помоћ хиперпогона не бисмо могли путовати брже од светлости, те би нам биле потребне четири године. На било коју другу страну да се запутимо, требало би нам много више. А и четири године су дуго раздобље за путовање.”

„А ако претпоставимо да је могуће путовати и брже од тога и ако би нам домет био много, много даљи, куда бисмо онда кренули?”

Инсиња се за тренутак замисли. Претпостављам опет на Алфу Кентаура. Ипак је то 'стари крај'. Звездано небо би ноћу изгледало готово исто. То би била умирујућа околност. А били бисмо и ближе дому, уколико пожелимо да се вратимо. Осим тога, Алфа Кентаура А, највећа од три звезде у систему, практично је Сунчев близанац. Алфа Кентаура Б је мања, мада не много. Чак и ако занемаримо трећу, Алфу Кентаура Ц, која је црвени патуљак, и даље бисмо имали две звезде уместо једне. Две гарнитуре планета, да се тако изразим.”

„Претпоставимо да се нека Насеобина отисне пут Алфе Кентаура и нађе згодно место где би основала нови свет, и да се код куће, у Сунчевом систему, сазна за то. Где би онда отишле друге Насеобине, када и оне одлуче да је дошло време за селидбу?”

„Па, на Алфу Кентаура, наравно”, одврати истог часа Инсиња.

„Дакле, људска раса би стремила једном одређеном месту, и, уколико једна Насеобина успе, друге би врло брзо уследиле, све док нови свет не постане пренатрпан као и стари, док се не намноже различите културе, различите Насеобине са различитим екологијама.”

„Онда ће доћи време да се селимо на друге звезде.”

„Али Евгенија, успех на једном месту увек ће повлачити за собом нове и нове Насеобине. Чим се открије једна благотворна звезда, једна добра планета, сви ће одмах похрлити тамо.”

„Претпостављам да си у праву.”

„Али ако ми одемо на звезду која је тек нешто више од две светлосне године далеко, на пола пута до Алфе Кентаура, и за то нико не буде знао осим нас самих, ко би нас онда пратио?”

„Нико, све док се не открије постојање звезде-суседа.”

„А за то ће можда бити потребно много времена. У међувремену, населиће они већ Алфу Кентаура, или ће искористити неке друге очигледне могућности. Никада неће ни приметити црвеног патуљка на свом кућном прагу. Чак и да га примете, отписаће га као неподобног за живот — не знајући, наравно, да људи на њему већ поодавно обитавају.”

Инсиња је с неверицом посматрала свог саговорника. „Али шта би то све значило? Нека и одемо на звезду-суседа и нека нико не сазна. Шта добијамо тиме?”

„Предност је у томе што ћемо имати сав простор за себе. Ако тамо постоји настањива планета…”

„Неће је бити. Не у систему црвеног патуљка.”

„Онда можемо слободно искористити све сировине које тамо нађемо и створити неограничено велики број Насеобина.”

„Мислиш, биће више места за нас?”

„Много више места него ако читава јата буду стизала за нама.”

„Значи, Јанусе, имали бисмо нешто више времена на располагању. Но, на крају бисмо ипак испунили сав расположиви простор око звезде-суседа, чак и да смо сасвим сами. Требало би нам, дакле, пет стотина година уместо две стотине. Не видим велику разлику.”

„Разлика је, Евгенија, већа него што замишљаш. Пустити Насеобине да се насељавају како им падне на памет значило би имати хиљаду различитих култура, које би са собом донеле сав арсенал мржњи и неприлагођености које памтимо из историје Земље. Ако нам даш времена, ако нам даш да тамо будемо сами, створићемо систем Насеобина који ће бити јединствен у култури, јединствен у екологији. Биће то неупоредиво боља позиција — мање хаотична, мање анархична.”

„Исто тако и мање интересантна. Мртвија.”

„Није баш тако. Разликоваћемо се. Да, Насеобине ће се међусобно разликовати, али ће заједништво увек постојати. Имаћемо дивне Насеобине… а чак и да грешим, увиђаш ваљда и сама да се ради о експерименту који се мора предузети. Зашто не бисмо нашу звезду посветили том разумном развоју и видели хоће ли нам то поћи за руком? Узећемо ту звезду, тај отпад за који нико неће бити заинтересован, и видети јесмо ли у стању да изградимо нови тип друштва — и, ако је могуће, бољи.”

„Да видимо шта можемо да учинимо”, настави он, „ако нам енергија не буде одлазила и расипала се на сламање непотребних културних баријера и на очување биологије коју би непрестано угрожавале стране еколошке странпутице.”

Инсиња је осећала како се загрева за идеју. Чак и ако не успеју, човечанство ће нешто научити: да тако нешто није могуће. А опет, ако упали… Но, она само заврте главом. „То је сањарија, бескорисна сањарија. Звезда-сусед ће бити откривена, ма колико се трудили да је сакријемо.”

„Али, Евгенија, колико је само твом открићу допринела пука случајност? Буди искрена према себи. Десило се да си приметила звезду. Десило се да си оно што си видела упоредила са другом сликом. Не мислиш ли да се могло десити и да оманеш? И зар не би, можда, под истим условима, и други оманули?”

Инсиња ништа не одговори, али је израз на њеном лицу у потпуности задовољавао Пита.

Његов глас постаде мекши, попут хипнотичког сиктања. „А ако буде закашњења, од само стотину година, ако добијемо стотину година да изградимо наше ново друштво, бићемо довољно моћни и снажни да одагнамо оне који би, евентуално, пошли нашим стопама. Нећемо морати толико дуго да се кријемо.”

Инсиња је и даље ћутала.

„Јесам ли те убедио?” упита Пит.

„Не у потпуности.” Инсиња као да се сва стресе.

„Онда, размишљај о томе. И молим те за још једну услугу. Док о свему будеш размишљала, никоме ни речи о звезди-суседу и дај ми све податке у вези с њом како бих их држао на сигурном. Нећу их уништити. Обећавам ти. Биће нам потребни ако стварно будемо путовали. Учини ми макар то, Евгенија. Хоћеш ли?”

„Добро”, зацвиле она напокон. Но, одмах потом се сва разбукта. „Међутим, и ја имам једну жељу. Ја ћу јој дати име. То је моја звезда.”

Пит се начас насмеши. „Па, како ћеш је назвати? Инсињета? Евгенијета?”

„Не, нисам толико луда. Име ће јој бити Немезис.”

„Немезис? Н-Е-М-Е-З-И-С?”

„Да.”

„Али зашто?”

„У једном тренутку, током двадесетог века, људи су се већ бавили претпоставком да постоји звезда у непосредној Сунчевој близини. Наравно, у то доба још нису били способни да било шта и докажу. Звезда-сусед није пронађена, али име које су јој тада дали гласило је Немезис — у писаним документима из тог времена. Желим да учиним по вољи тим далековидим научницима.”

„Немезис… зар не постоји богиња у грчкој митологији са тим именом? И то зла богиња?”

„Богиња одмазде, праведне освете, казне. Ушла је у језик као вишезначна реч. Проверила сам у компјутеру. Означио ју је као 'архаичну' реч.”

„А зашто су ти твоји давни истомишљеници неку непостојећу звезду назвали тим именом, Немезис?”

„Мислим да је посреди било нешто у вези са кометним облаком. Повремено би Немезис, током свог обиласка око Сунца, пролазила кроз кометни облак и индуковала космичке ударе који би уништавали знатан део живота на Земљи, сваких двадесет шест милиона година.”

„Стварно?” Пит очигледно беше задивљен.

„У ствари, не. Та хипотеза је била одбачена, али је име остало. И хоћу да остане заувек. И хоћу да се зна да сам јој ја дала име.”

„То ти обећавам, Евгенија. То јесте твоје откриће — и то ће ући у анале. Када, напокон, човечанство сазна за Област Немезис — назовимо је тако — знаће ко ју је, и како, први открио. Твоја звезда, твоја Немезис, биће прва звезда, поред Сунца, која је обасјала људску расу. И несумњиво прва звезда која обасјава људску цивилизацију потеклу однекуд другде.”

Пит је посматрао како Инсиња одлази. Осећао је нарастајуће самопоуздање. Одлично. То што ју је пустио да звезди да име, то је, дословце, мајсторски потез. Наравно да ће, једног дана, хтети да оде на „своју” звезду. Биће јој у интересу да се на њеној звезди зачне логична и сређена цивилизација. Цивилизација којој ће сви завидети, широм Галаксије.

И онда, понесен визијом своје златне будућности, одједном осети како се трачак ужаса увлачи у ту визију, трачак који је његовом уму био готово непознат и стран.

Зашто баш Немезис? Зашто баш то име, име богиње одмазде?

Као да је то име носило у себи неки опаки „омен”.