Немезис

3

Јанус Пит беше човек импресивног изгледа, који му је несумњиво помогао при успону ка месту Начелника Ротора. У првим данима насељавања Ротора предност су имали људи просечне висине и тежине, због настојања да се смање потребе по глави путника у погледу простора и потрошних добара. Касније је то одбачено као непотребно, али, ипак, остало је у генима првобитних насељивача, тако да је просечни Роторијанац био за два-три центиметра нижи од просечног житеља потоњих насеобина.

Пит је, пак, био висок, чврст, челично сиве косе, дугуљаста лица, као индиго плавих очију и тела које му је и даље било у доброј форми, без обзира на педесет шест година живота.

Он погледа навише и насмеши се при уласку Евгеније Инсиње, али, истовремено, осети и уобичајени дашак немира. Постојало је нешто у њој што је код човека изазивало осећај нелагодности. Имала је она неке своје Разлоге (са великим Р) с којима се каткад било тешко носити.

„Хвала ти што си нашао мало времена, Јанусе”, рече она.

„Хајде, само без формалности”, одврати он, одложи свој компјутер и завали се, покушавајући намерно да атмосферу учини опуштенијом. „Толико тога смо превалили заједно.”

„И толико тога поделили”, додаде Инсиња.

„Тако је”, сложи се Пит. „Како ти је кћер?”

„Због ње сам, заправо, и дошла. Чује ли нас ико?”

„А од кога бисмо се крили и зашто?” одговори Пит питањем, дижући обрве.

И то питање, управо, подстаче Пита да размотри чудну ситуацију у којој се Ротор налазио. Практично, био је усамљен у свемиру. Од Сунчевог система делило их је више од две светлосне године, а није постојао никакв свет на коме би се налазила нека друга интелигенција у кругу пречника који се мерио стотинама, односно, колико је уопште било познато, чак милијардама светлосних година унаоколо.

Роторијанци можда бејаху усамљени и помало несигурни, али, нису се морали плашити никаквог спољњег угрожавања. Односно, готово да се нису морали плашити, помисли Пит.

„Знаш шта треба крити”, припомену Инсиња. И сам си увек инсистирао на дискрецији.”

Пит активира заштитно поље и одврати: „Морамо ли опет о томе? Молим те, Инсиња, па то је већ све решено. Било је решено још пре четрнаест година, када смо кренули. Знам да те то каткад тишти, али…”

„Тишти? Па, зашто да не? То је моја звезда…” Она махну руком неодређено, мислећи, наравно, на Немезис. „То је и моја одговорност.”

Питове се вилице затегоше. Зар морамо опет о томе, помисли он.

„Сада нас нико не може чути”, рече он наглас. „Шта те то мучи?”

„Марлена. Моја кћерка. Она, некако, зна.”

„Шта зна?”

„О Немезис и о Сунчевом систему.”

„Откуд би могла знати? Осим ако јој ти ниси рекла?”

Инсиња беспомоћно рашири руке. „Наравно да јој нисам рекла, али, очигледно, нисам ни морала. Марлена, на неки начин, на крају све сазна и све увиди. Из оно мало ствари што чује и види, она изводи закључке. Увек је била врло способна за такве ствари, али њена моћ се опасно појачава последњих година.”

„Па, рецимо да нагађа и рецимо да је понекад у праву. Реци јој да није у праву и да не прича около о томе.”

„Али већ је то избрбљала једном момку који је то после рекао мени. Тако и знам за целу ствар. Оринел Пампас му је име, син је породичних пријатеља.”

„Да, знам га. Реци му, једноставно, да не верује у оно што измишља једна балавица.”

„Петнаест јој је година. Није више тако балава.”

„За њега јесте, уверавам те. Рекох ти да знам тог момчића. Имам утисак да се веома труди да изгледа старији него што јесте. Сећам се како сам ја изгледао у његовим годинама и знам шта сам тада мисио о петнаестогодишњим девојчицама, нарочито ако су…”

Инсиња га мрко прекиде. „Знам. Нарочито ако су мале, дебељушкасте и непривлачне. Зар није битно то што је, очигледно, натпросечно интелигентна?”

„Теби и мени сигурно да је битно. Међутим, не и Оринелу. Чуј, ако сматраш да је потребно, разговараћу са њим. Ти разговарај са Марленом. Реци јој да је таква идеја смешна, нетачна и да не сме да иде около ширећи бесмислице и узнемирујуће измишљотине.”

„А шта ћемо ако то јесте истина?”

„Тренутно је то небитно. Види, Евгенија, ти и ја смо крили ту могућност годинама и боље је да тако и наставимо. Ако се вест прошири, биће сигурно и претеривања и растуће, непотребне сентименталности према читавој ствари. То ће нас само одвући од посла коме смо се посветили од тренутка када смо напустили Сунчев систем и коме ћемо се, највероватније, посвећивати и наредна поколења.”

Она му упути поглед — згранут, пун неверице.

„Зар немаш никаквих осећања према Сунчевом систему, Земљи, прапостојбини свих нас?”

„Да, Евгенија, имам све врсте осећања. Али она су трошна и не смем допустити да ме заведу. Напустили смо Сунчев систем онда када смо схватили да је за човечанство време да почне да се шири. Други ће, сигуран сам, кренути за нама. Можда то већ и чине. Учинили смо да човечанство постане галактичка раса и не смемо више размишљати у оквирима једног јединог планетног система. Наш је посао овде.”

Гледали су се, дуго. А онда Евгенија проговори, са призвуком безнађа у гласу. „Убедићеш ме причом. Убеђивао си ме толике године.”

„И следеће године и, вероватно, оне тамо. Нећеш да схватиш, Евгенија, и замераш ми. Требало је да ти већ одавно постане јасно.” И он се поново окрену ка свом компјутеру.