Немезис

46

„Ништа изненађујуће”, промрмља Сивер Џенар.

Посматрао је компјутерску графику, у замршеним, готово цветним шарама, како се помаља и нестаје у лажним бојама. Евгенија Инсиња стајала је поред њега, зурећи помно у екран, али не разумевајући ништа.

„Шта није изненађујуће, Сивере?” упита она.

„Не могу ти тачно рећи, јер још нисам проникао у њихов жаргон. Или, уколико би то објаснила Ранај Д'Обисон, која је наш локални гуру на овом пољу, онда ни ти ни ја не бисмо разумели. Но, скренула ми је пажњу на ово…”

„Изгледа као пужева кућица.”

„Истиче се по боји. Ранај каже да је то пре мера сложености него непосредан показатељ физичког облика. Овај део је атипичан. Углавном се не среће у мозговима.”

Инсињине усне задрхташе. „Мислиш ли да је већ…”

„Не, наравно да не. Рекао сам 'атипичан', не 'абнормалан'. То, надам се, не морам да објашњавам једном астроному. Мораш да прихватиш чињеницу да је Марленин мозак другачији. У сваком случају, драго ми је да је пужева кућица ту. Да јој је мозак сасвим уобичајен, морали бисмо се запитати зашто је она то што јесте. Одакле јој толики дар опажања. Односно, да ли она лукаво фолира, или смо ми будале.”

„Али откуд знаш да то није нешто… нешто…”

„Болесно? Како би могло бити? Имамо овде све њене скенерске снимке сакупљене кроз цео живот, од детињства. Та атипичност је свуда присутна.”

„То ми никада није саопштено. Чак ни неку напомену о томе нисам чула.”

„Наравно да ниси. Првобитни скенери су били много примитивнији и то се није показивало. Бар не у тој мери да ти се око одмах за то залепи. Али сада кад располажемо овим одличним скенером, којим смо у стању да јасно разабиремо појединости, можемо да се вратимо на раније снимке и да на њима уочимо исту ствар. Ранај је то већ учинила. Кажем ти, Евгенија, ова усавршена техника скенирања мозга морала би постати стандард и на Ротору. Питово осујећење увођења ове справе један је од најлуђих потеза које је направио. Ствар, додуше, није јевтина.”

„Ја ћу платити”, промрмља Инсиња.

„Не буди шашава. Ово иде из буџета Куполе. На крају, може се показати од помоћи у решавању загонетке куге. Бар ћу то навести као разлог, ако било ко буде постављао сувишна питања. Добро, ствар је обављена. Марленин је мозак сада снимљен јасније и детаљније него икада. Ако му се ма шта деси, то ће се одмах показати.”

„Немаш представу колико је све то засташујуће”, рече Инсиња.

„Па, не кривим те, знаш. Али она је толико самоуверена да ми не преостаје друго до да јој држим страну. Уверен сам да тај постојан осећај безбедности има иза себе неки смисао.”

„Како?”

Џенар показа на пужеву кућицу. „Ти ово немаш, а немам ни ја; према томе, нико од нас није у положају да може рећи одакле њој тај осећај безбедности. Али она то има, па је стога морамо пустити напоље, на површину.”

„Али зашто морамо толико да ризикујемо? Можеш ли то икако да ми објасниш?”

„Из два разлога. Прво, она делује изузетно одлучно — а право да ти кажем, имам утисак да ће стићи до свега чему се устреми, раније или касније. У овом случају, боље да све примимо весело и да је пустимо, будући да ионако не бисмо могли још дуго да је задржавамо. Друго, можда ћемо на овај начин сазнати нешто више о самој болести. Шта ће то бити, ја не знам, али колико год ситно то сазнање било, у борби против куге представљаће много.”

„Али неће вредети ума моје кћери.”

„Он се неће ни доводити у питање. Што се тога тиче, ма колико било моје поверење у Марлену и ма колико веровао да нема опасности, потрудићу се да предузмем све мере предострожности, тебе ради. Пре свега, нећемо је још неко време пуштати на саму површину. Могао бих је, на пример, повести у лет над Еритром. Моћи ће да види језера и долине, брда, кањоне. Можда чак стигнемо до обале мора. Призори су препуни чудне лепоте — видео сам то једном — али све је потпуно пусто. Нема нигде живота који би могла видети — тек прокариоте у води, које су, наравно, невидљиве. Могуће је да ће је та једнолична пустош одбити и да ће потпуно изгубити занимање за спољњи свет.

А ако ипак буде желела да изађе напоље”, заврши он, „постараћемо се да обуче Е-одело.”

„Шта је Е-одело?”

„Нарочито одело за Еритро. Једноставна ствар — слична скафандру — с тим што не мора да одржава ваздушни притисак спрам вакуума. Реч је о непропусној комбинацији пластике и текстила, која, будући врло лагана, не спутава покрете. Кацига са својом инфрацрвеном заштитом представља важнији део који садржи вештачку залиху ваздуха и систем за вентилацију. Особа у Е-оделу нема тако практично никакве везе са околином, са Еритром. А поврх свега, неко ће увек бити с њом.”

„Ко? Ни у кога немам толико поверења колико у себе саму.”

Џенар се насмеја. „Не могу да замислим неког неподеснијег од тебе за пратиоца. Ти нити шта знаш о Еритру, а још га се и ђаволски плашиш. Ја се не бих усудио да те пустим напоље. Напротив, једина особа којој можемо веровати ниси ти, него ја.”

„Ти?” Упиљила се у њега нетремице, отворених устију.

„Зашто да не? Нико не познаје Еритро боље од мене. Ако је Марлена имуна на кугу, онда сам то и ја. За ових десет година ништа ми се није десило. Штавише, ја умем да управљам летелицом, па нам ни пилот неће бити потребан. Даље, ако ја пођем с њом, моћи ћу пажљиво да је посматрам. Ако учини било шта абнормално, ма колико ситно, вратићу је у Куполу и одмах скенирати. Брже од светлости.”

„Дотле ће, наравно, бити већ касно.”

„Не. Не смеш посматрати кугу као нешто што одговара начелу све или ништа. Било је лакших случајева, чак и сасвим лаких. Људи који су претрпели лакше случајеве наставили су да, више-мање, нормално живе и раде. Ништа јој се неће догодити, сигуран сам.”

Инсиња је седела у својој фотељи, нема, осећајући се бескрајно малом и рањивом.

Џенар је инстинктивно загрли: „Хајде, Евгенија, заборави на то, макар на недељу дана. Обећавам ти да Марлена неће изаћи напоље бар још толико времена — па и дуже, ако јој будем ослабио одлучност показивањем Еритра из ваздуха. Током лета биће затворена у ваздухоплову где ће бити подједнако безбедна као и овде. А у међувремену, рећи ћу ти шта ћеш да радиш. Ти си астроном, није ли тако?”

Погледала га је и промуцала: „Знаш да јесам.”

„То значи да никада не гледаш у звезде. То астрономи никад не чине. Они само гледају у инструменте. Над Куполом је сада ноћ; хајде да одемо на осматрачницу и да осматрамо. Ноћ је савршено ведра и ништа те не може смирити и успокојити као посматрање звезда. Веруј ми.”