Немезис

20

Као и први Фишеров наговештај, то јест да постоји нешто прилично чудно у вези са правцем у којем је Ротор нестао, тако се и његов други наговештај показао врло делотворан.

Већ је две године минуло откако се вратио на Земљу. Нестанак Ротора полако је чилио из његовог сећања. Инсиња је представљала сложену успомену (шта је, уопште, икада осећао према њој?), али сећање на Марлену изазивало је само горчину. Није могао да је одвоји од Роузен. Једногодишња кћер, које се сећао, као и седамнаестогодишњакиња, које се такође сећао, беху се објединиле у једну личност.

Живот му није био тежак. Примао је издашну пензију. Нашли су му и посао, у администрацији, посао који је од њега захтевао доношење само оних одлука које нису утицале ни на шта битно. Опростили су му. Веровао је да је то искључива последица тога што се сетио те једне Евгенијине опаске: 'Када би знао куда идемо…'

Но, осећао је да је под присмотром. И с тиме се беше сасвим сродио.

Гаранд Вајлер би се појавио, ту и тамо, увек пријатељски, увек испитивачки, увек са Ротором као темом, на овај или онај начин. И сада је био ту, и разговор је, као што је Фишер и очекивао, поново био везан за Ротор.

Мрко га је погледао и рекао: „Прошле су скоро две године. Шта ви, народе, заправо хоћете од мене?”

Вајлер заклима главом. „Не могу рећи да знам, Крајле. Све што имамо јесте та опаска твоје супруге. И то је, сасвим очигледно, недовољно. Мора да је рекла још нешто, током свих тих година које сте провели заједно. Присети се разговора; мисли које сте измењивали. Зар се баш ничега не можеш сетити?”

„Већ ме пети пут питаш исту ствар, Герарде. Испитивали су ме. Испитивали су ме и под хипнозом. Испитивали су ме можданим сондама. Исцеђен сам као поморанџа и ништа нису нашли. Пусти ме, коначно, и нађи себи другу забаву. Или ми опет нађи неки посао. Још стотину Насеобина виси горе, на небу, где се пријатељи поверавају једни другима, а шпијуни међусобно уходе. Ко зна шта неко од њих може знати — а да тога није ни свестан.”

„Да будем сасвим искрен, друже мој”, прихвати Вајлер, „и мичемо се у том правцу. Усредсредили смо се на Даљинску сонду. Близу је памети закључити да су на Ротору знали за нешто чиме ми још нисмо овладали. Још нисмо послали Даљинску сонду, нити је то учинила иједна друга Насеобина. Само је Ротор за то имао могућности. Шта год да су тамо открили, то мора да стоји у подацима везаним за Даљинску сонду.”

„Одлично. Па прегледајте онда ту документацију. Ту има толико тога да ћете се занимати годинама. Што се мене тиче, оставите ме на миру. Сви ви.”

„У праву си, има ту материјала за занимање, годинама”, сложи се Вајлер. „У складу са Уговором о отвореној науци, Ротор је за собом оставио гомилу података. Заправо, поседујемо њихове стеларне фотографије на свим подручјима таласних дужина. Камере на Даљинској сонди биле су у стању да допру до сваког крајичка неба, или готово сваког. Проучавали смо све, до детаља, и нисмо наишли ни на шта интересантно.”

„Ни на шта?”

„До сада, ни на шта. Али као што и сам кажеш, можемо се забављати још годинама. Већ имамо низ закључака којима се наши другари астрономи необично радују. То их чини срећнима и упосленима, али ништа, ништа од свега тога не помаже нам да нађемо одговор на једноставно питање: куда су отишли. До сада. Даље: никаквог разлога нема за помисао да, евентуално, постоје орбитирајуће планете око било које од две велике звезде система Алфе Кентаура. Нити има неких неочекиваних сунцоликих звезда у нашем суседству. Лично, не бих очекивао неки значајнији напредак у том правцу. Шта је та Даљинска сонда могла да види, а што се не може видети и одавде, из Сунчевог система? Сонда је била удаљена тек два светлосна месеца. Не би требало да буде велике разлике у угловима посматрања. А опет, неки од нас сматрају да је Ротор нешто уочио, и прилично брзо реаговао. Што нас поново враћа теби.”

„Зашто мени?”

„Јер је твоја бивша супруга управљала експериментом око Даљинске сонде.”

„Па, не баш. Постала је шеф Одељења пошто су подаци већ били прикупљени.”

„Била је на челу пројекта после тога, а вероватно и једним добрим његовим делом и пре тога. Зар ти никада ништа није рекла у вези са било чим што су открили Даљинском сондом?”

„Ни речи. Чекај… јеси ли рекао да је Даљинска сонда својим камерама могла да обухвати готово сваки део неба?”

„Да.”

„Шта то тачно значи — 'готово сваки део'?”

„Не знам толико о томе да бих ти пружио најпрецизније податке. Рецимо, око деведесет посто.”

„Или, можда, више?”

„Можда и више.”

„Питам се…”

„Шта?”

„На Ротору је био извесни Пит, који је усмеравао ствари.”

„То знамо.”

„Али чини ми се да је знао како да их усмерава. Достављао би податке о Даљинској сонди мало по мало, да би удовољио захтевима Уговора, али тек толико да их задовољи. И, у време када је Ротор отишао, постојало је десет одсто података — или, можда, и мање — које није 'стигао' да вам уручи. И то би могло бити оних пресудних десет посто или мање.”

„Мислиш, они подаци који се односе на одредиште Ротора.”

„Можда.”

„Али ми немамо те податке.”

„Наравно да их имате.”

„Како то мислиш?”

„Малочас си се питао како је могуће да је Даљинска сонда снимила нешто што се са Земље не може видети. Па зашто онда губите време на оно што већ имате? Начините мапу оног дела неба који вам нису дали и упоредите га са мапама које већ имате. Упитајте се има ли тамо ичега што, посматрано са Даљинске сонде, може изгледати другачије — и зашто. То је оно што бих ја учинио.” Његов глас се одједном подиже до борбеног поклича: „Врати се тамо. Реци им да пажљиво осмотре онај део неба који им недостаје.”

„То је, помало, преко прече наоколо ближе”, одврати замишљено Вајлер.

„Уопште не. Право као стрела. Само пронађи некога у Уреду ко користи свој мозак, уместо што седи на њему, и можда ћеш доћи до зачуђујућих закључака.”

„Видећемо”, сложи се Вајлер и пружи Фишеру руку, али се овај намргоди и не прихвати је.

Прошли су месеци пре но што се Вајлер поново појавио. Фишер му није пожелео добродошлицу. Одмарао се, заправо, после радног времена, читајући књигу.

Спадао је у оне људе који су сматрали да књига није сахрањена заједно са двадесетим веком, на рачун филмова. Оно што је књигу чинило посебном била је могућност физичког контакта са њом, тактилни осећај окретања страница, прилика да се човек између два прочитана реда потпуно изгуби у мислима, у складу са управо прочитаним, могућност да се изгуби нит приповедања и пронађе стотину страница доцније, или, тек тада наслути њен прави смисао. Фишер је, у ствари, био уверен да је књига цивилизованија од филма.

Због тога и јесте био толико раздражен што га прекидају у тренутку пријатне летаргије.

„Шта је сад, Гаранде?” упита он нељубазно.

Вајлер није изгубио свој срдачни осмех. Прозборио је, показујући ниску зуба: „Пронашли смо, управо онако како си ти то наговестио.”

„Шта сте пронашли?” упита Фишер, не могавши да се сети. А онда, схвативши на шта се то односи, додаде журно: „Немој ми рећи ништа што не бих смео знати. Нећу да опет имам неприлика са Уредом.”

„Прекасно, Крајле. Траже те. Танајама лично жели да те види.”

„Када?”

„Што пре.”

„У том случају, причај. Не могу пред њега неприпремљен.”

„То и намеравам. Проучили смо сваки милиметар неба о коме, путем Даљинске сонде, нисмо имали података. Управо они који су учествовали у испитивању поставили су себи исто питање као и ти: шта је камера на сонди могла видети што камера соларног система није. Очигледан одговор је био — измењена слика ближих звезда. И када је то узето за полазну тачку, астрономи су открили запањујућу ствар, нешто што нико није могао предвидети.”

„Па, онда?”

„Открили су звезду веома слабог сјаја, са паралаксом која осетно премашује један лучни секунд.”

„Нисам астроном. Је ли то неуобичајено?”

„То значи да нам је звезда о којој је реч два пута ближе од Алфе Кентаура.”

„Рекао си да се врло слабо види.”

„Кажу ми да је то услед тога што се налази иза малог облака прашине. Чуј, иако ти ниси астроном, твоја жена је била управо то. Можда ју је она открила. Да ли ти је икада ишта помињала у вези с тим?”

Фишер заврте главом. „Никада ни речи. Додуше…”

„Додуше?”

„У току последњих неколико месеци била је видно узбуђена. Као да је због нечега сва устрептала.”

„Ниси је питао зашто?”

„Сматрао сам да је то због приближавајућег датума Одласка Ротора. Била је узбуђена због Одласка и то ме је излуђивало.”

„Због детета?”

Фишер потврдно климну главом.

„Узнемиреност је могла бити проузрокована и услед открића нове звезде. Све се уклапа. Природно је да би се онда Ротор упутио ка најближој звезди. А уколико је твоја жена била особа која је открила звезду, онда је Ротор ишао на њену звезду. То би објаснило њену спремност, чак жудњу, да иде. Зар то не звучи смислено?”

„Можда. Не могу рећи да не звучи.”

„У реду, онда. Због тога Танајама жели да те види. И, љут је. Не на тебе, како изгледа, али бесан је.”