Немезис

86

Гласом који се чинио напола зловољним а напола зачуђеним, Евгенија Инсиња примети: „Марлена је јутрос певушила нешто као 'Доме, доме, доме међу звездама, где светови плешу, слободни'.”

„Знам ту песму”, рече Џенар, климнувши главом. „Отпевао бих ти је ако ми обећаш да нећеш побећи, згрожена мојим слухом.”

Управо беху завршили с ручком. Сада су ручавали заједно сваког дана, на шта је Џенар гледао с тихим задовољством, мада је тема разговора увек била Марлена, и мада је Џенар осећао да му се Инсиња, можда, окренула из очаја — јер, с ким је другим могла да без бојазни о томе разговара?

Није му то било важно. Шта год да је било по среди…

„Никада је раније нисам чула да пева”, настави Инсиња. „Мислила сам да уопште нема слуха. Међутим, испоставило се да има врло леп алт.”

„То је, Евгенија, само знак да је срећна — или узбуђена — или, једноставно, врло задовољна због нечега. Моје лично мишљење је да је нашла своје место у свемиру, да је нашла неки свој посебан смисао живљења. Није нам свима суђено да га нађемо. Већина међу нама, заправо, плива у празно, настојећи да пронађе смисао свом животу, да би се све окончало или у громовитом очају или тихој предаји. Ја, лично, припадам овом другом типу.”

Инсињи пође за руком да исцеди осмех. „Надам се да не мислиш тако и о мени.”

„Не, Евгенија, ти ниси 'громовито очајна', али имаш обичај да настављаш да војујеш изгубљене битке.”

Она обори поглед. „Мислиш ли на Крајла?”

„Ако ти мислиш да мислим, онда мислим”, одговори Џенар. „Али, заправо, мислио сам на Марлену. Била је напољу већ десетину пута. Ужива у томе, то је чини срећном, а ти и даље седиш ту и јадикујеш. Шта те то толико мучи у вези с тиме, Евгенија?”

Инсиња се одсутно играла својом виљушком. „Осећај губитка” одговори она напокон. „Неправде. Крајл беше донео своју одлуку, и ја сам га изгубила. Марлена је донела своју — и сада губим и њу. Ако није у питању куга, онда је у питању Еритро.”

„Знам.” Он посегну за њеном руком, и она му је, несвесно, препусти.

„Марлена све више времена проводи напољу, у тој потпуној пустолини, и све је мање заинтересована да буде овде, с нама. Напослетку ће изнаћи начин да непрекидно борави напољу, да се враћа у све дужим размацима — и напокон ће заувек тамо остати.”

„Вероватно си у праву, али живот и није ништа друго до ли симфонија сталних губитака. Губиш своју младост, па родитеље, своје љубави, пријатеље, утехе, здравље, и на крају живот. Порицати то, свеједно би значило изгубити све то, и изгубити, при том, и свој унутрашњи мир.”

„Она никада није била срећно дете, Сивере.”

„Себе кривиш због тога?”

„Могла сам имати… више разумевања за њу.”

„Никада није прекасно. Марлена је желела за себе читав један свет, сада га има. Желела је да своје моћи, које су за њу одувек представљале само терет, преобрати у средство непосредног општења са неким другим умом, а сада је и то добила. Желиш ли да је примораш да се тога одрекне? Зар би пожелела да сопствени губитак — њено мање или више непрекидно присуство у твојој близини — надокнадиш тако што ћеш њу гурнути у губитак већи но што обоје можемо и замислити — да не испољи сва изванредна својства свог изузетног ума?”

Исиња се за тренутак насмеја иако су јој очи искриле од суза. „Ти би, Сивере, и зеца наговорио да изађе из своје рупе!”

„Заиста? Ипак све моје речи никада нису биле тако делотворне као Крајлово ћутање.”

„Било је и других утицаја”, одврати Инсиња и намршти се. „Ипак, не мари. Сада си ту, Сивере, и представљаш ми највећу утеху.”

Џенаров глас звучао је жалостиво. „То је најпоузданији знак да сам заиста стар онолико колико ми је година — да ми је, наиме, највећа утеха то што теби служим као утеха. Ватра још само тиња када од ње више не очекујемо ништа друго до ли да послужи као утеха.”

„Нема, наравно, ништа лошег у томе.”

„Наравно, ни најмање. Верујем, чак, да су многи парови прошли кроз жестине страсти и дубоке екстазе, не нашавши, никад, ослонац једно у другоме; и, напослетку, могу пожелети да све то замене за мало међусобне подршке. Не знам. Тихе победе су тако тихе. Суштинске, али, често, недовољно цењене.”

„Мислиш на себе, јадни мој Сивере?”

„Знаш, Евгенија, провео сам читав свој живот трудећи се да не упаднем у замку самосажаљења и немој ме утеривати у то, само да би гледала како се увијам.”

„Ох, Сивере, нисам то мислила да кажем.”

„Најзад! То сам хтео да чујем. Видиш како сам бистар. Али, знаш, ако ти треба замена за Марленино присуство, ја сам ту, и бићу ту кад год ти затреба ослонац. Ништа ме не би могло одвојити од тебе — осим тебе саме, ако ме не желиш.”

Она стисну његову руку. „Сивере, ја те не заслужујем.”

„Немој то користити као изговор. Спреман сам да се жртвујем за тебе, и не треба да ме у томе спречаваш.”

„Зар, збиља, ниси никада нашао неког вреднијег од мене?”

„Нисам ни тражио. Нити сам икада осетио да су жене Ротора биле имало заинтересоване за мене. Осим тога, шта бих учинио с неким 'вреднијим'? Било би глупо од мене дати се неком као заслужен поклон. Много је романтичније бити незаслужени поклон, дар небеса.”

„Да изиграваш божанско, удостојавајући недостојног?”

Џенар спремно климну главом. „Да, да, то ми се допада. Управо је то слика која ми се мота по глави.”

Инсиња се поново насмеја, овог пута знатно опуштеније. „И ти си шашав, знаш. Иако то до сада, из неког разлога, нисам уочила.”

„Свако има своје скривене вртове. Када ме будеш, без журбе, наравно, још боље упознала — „

Прекину га оштар звук комуникатора.

Лице му се смрачи. „Ето ти, Евгенија. Таман те намамим, ни сам не знајући како, таман си спремна да се истопиш у мом наручју, и прекине нас ово. Охо-хо!” Глас му се наједном сасвим измени. „Од Салтада Леверета.”

„Ко је то?”

„Не познајеш га. Тешко да га било ко зна. Особа најближа пустињаку од свих људи које сам икада упознао. Ради у астероидном појасу, напросто стога јер му се тамо свиђа. Додуше, тог маторог кешу нисам видео већ годинама. Ни сам не знам због чега га називам маторим; наиме, мојих је година… Гле, порука је запечаћена — намењена само мени. Довољно поверљива, да би требало да затражим да се удаљиш пре но што је отворим.

Инсиња одмах устаде, али јој Џенар даде знак да поново седне. „Ма дај, не буди луда. Тајност је једна од болештина бирократије. Мене за то није брига.”

Он притисну палчевима на одговарајућа места и на папиру се указаше слова. „Понекад се питам шта би се догодило да прималац поруке случајно остане без палчева…” заусти Џенар, а онда занеме.

И даље нем, он јој пружи поруку.

„Смем ли да прочитам ово?” упита она.

Џенар заврте главом. „Не би смела, али кога је брига? Прочитај.”

Она прелете погледом преко редова. „Туђински брод? Спушта се овде?”

Џенар потврдно климну главом. „Тако пише.”

„А Марлена? Она је тамо напољу?!” узвикну узбуђено Инсиња.

„Еритро ће је штитити.”

„Откуд знаш? Можда је брод пун туђинаца. Стварних. Васионаца. Та ствар на Еритру можда не може ништа против њих…”

„И ми смо туђинци за њега, па ипак нас лако држи у шаху.”

„Морам напоље.”

„Каквог би то сми…”

„Морам бити уз њу. Пођи са мном, помози ми! Вратићемо је назад у Куполу.”

„Ако су ти освајачи збиља моћни и злих намера, ни овде нећемо бити сигурни.”

„Ох, Сивере, је ли сад време за логику? Молим те. Морам бити са својом кћерком!”