Немезис

71

Крајл Фишер замишљено је посматрао сјајну звезду.

У прво време била је одвећ блистава да би се могла гледати на уобичајени начин. Он би само ту и тамо бацио летимичан поглед на њу, а када би потом затворио очи, пред њима би и даље био њен сјајни круг. Теса Вендел, коју је због развоја догађаја захватио очај, прекоревала га је и говорила му о оштећењу мрежњаче, тако да је он на крају затамнио осматрачки прозор и на тај начин сасвим пригушио сјај звезде. То је, међутим, смањило сјај и осталих звезда до сасвим слабе, безбојне трептавости.

Блистава звезда било је, разуме се, Сунце.

Са овако велике удаљености још га ниједно људско биће није видело (осим житеља Ротора приликом њиховог путовања изван Сунчевог система). Налазило се на двоструко већој раздаљини од оне до које стиже Плутон када је најудаљенији од њега, тако да се није видело као круг, већ је у свему имало изглед звезде. Па ипак, и даље је било стотину пута сјајније од пуног Месеца виђеног са Земље, а та строструко већа сјајност налазила се кондензована и збијена у једну блиставу тачку. Никакво чудо, онда, што још није било могуће управити директан и нетремичан поглед у њега кроз незатамњено стакло.

Ствари су, међутим, постале другачије. Сунце, обично, није представљало никакву необичност. Било је одвећ сјајно да би се у њега могло гледати и није имало никаквог такмаца на небу. Онај мајушан део његове светлости који је атмосфера расипала у плавет био је довољан да потпуно пригуши све остале звезде, а чак и тамо где до тога није долазило (на Месецу, на пример) сјај Сунца толико их је надмашивао да уопште није долазило у обзир никакво поређење.

Овде, дубоко усвемиру, Сунце је постало довољно пригушено да је бар поређење имало смисла. Венделова је казала да је, виђено из ове перспективе, Сунце сто шездесет хиљада пута сјајније од Сиријуса, који је представљао наредно најсјајније небеско тело. Истовремено, било је можда двадесет милиона пута сјајније од најпригушеније звезде која се могла разабрати голим оком. Ова поређења чинила су Сунце још чудеснијим него када је сјало на небу Земље, где се није имало са чим упоредити.

Фишер и није имао много другог посла до да посматра небо, будући да је Надсветлосни сада само плутао. Чинио је то већ два дана — два дана пуког плутања у свемиру обичним ракетним брзинама.

Овом брзином било би му потребно тридесет пет хиљада година да стигне до Суседне звезде — под условом да иде у добром правцу. А то није био случај.

Управо је ова околност, када је искрсла пре два дана, бацила Венделову у очај.

Све до тада није било никаквих потешкоћа. Када је куцнуо час да уђу у хиперсвемир, Фишер се згрчио, побојавши се могућег бола, продорног блеска агоније, изненадног зарањања у вечну таму.

Но, ништа се од тога није догодило. Све се одиграло одвећ брзо да би се уопште могло искусити. Истог тренутка су ушли у хиперсвемир и изишли из њега. Звезде су се напросто појавиле у другачијем распореду, без икаквог приметног тренутка у коме се претходни распоред изгубио и препустио место новом.

Било је то олакшање у двоструком смислу. Не само што је још био жив, него је и схватио да ако би се догодило да нешто закаже и он страда, смрт би уследила тако муњевито да он никако не би имао времена да је искуси. Напросто би у трену постао мртав.

Олакшање је било тако снажно да готово уопште није приметио како се Теси отео уздах узнемирености и бола, после чега је изјурила и стројарнице, узвикнувши при том.

Вратила се натраг унезвереног израза лица — споља је, додуше, све било као и раније, али из ње је зрачила унутарња унезвереност. Очи су јој постале помамне и сада је зурила у Фишера као да га уопште не препознаје.

„Распоред није требало да се промени”, рече му она.

„Није?”

„Нисмо далеко отишли. Или бар није требало да далеко одемо. Само 1,3 милисветлосне године. То не би било довољно да се, посматрано голим оком, промени распоред звезда. Међутим” — она удахну ваздух дубоко и дрхтаво — „није тако рђаво као што је могло бити. Помислила сам да смо одскочили много хиљада светлосних година.”

„Зар би то било могуће, Теса?”

„Разуме се да би било могуће. Да наш пролазак кроз хиперсвемир није био под помном контролом, прећи хиљаду светлосних година подједнако би било лако као и превалити само једну.”

„У том случају, одмах смо могли да…”

Венделова је предвидела његов закључак. „Не, нисмо се могли тек тако вратити. Ако су наше контроле тако непоуздане, сваки прелаз који бисмо предузели представљао би потпуно неконтролисано путовање које би се окончало у некој произвољној тачки, тако да никада не бисмо успели да се вратимо.”

Фишерове веђе се набраше. Еуфорија због успешног проласка кроз хиперсвемир — и преживљавања — почела је да чили. „Али када си упућивала пробне објекте, они су се безбедно враћали.”

„Ти објекти били су знатно мање масивни и преваљивали су знатно краће раздаљине. Али, као што рекох, ствари ипак нису сасвим лоше. Показало се да смо превалили тачну раздаљину. Распоред звезда је исправан.”

„Али променио се. Видео сам како се променио.”

„Зато што нам се променила оријентација. Дужинска оса брода скренула је под углом од добрих двадесет осам степени. Укратко, из неког разлога кретали смо се закривљеном, а не праволинијском путањом.”

Виђене кроз осматрачки прозор, звезде су се сада кретале, лагано, постојано.

„Окрећемо се”, рече Венделова, „да се поново управимо према Суседној звезди, само због психолошке вредности гледања у добром правцу, али потом морамо да установим због чега је дошло до закривљавања путање приликом преласка.”

Сјајна звезда, светионичка звезда, звезда велике блиставости уђе у видно поље осматрачког прозора и стаде да прелази њиме. Фишер зажмирка.

„То је Сунце”, рече Венделова, одговоривши на Фишеров запањени израз лица.

„Постоји ли било које разложно објашњење зашто је дошло до закривљеног кретања приликом проласка?” упита Фишер. „Ако је Ротор такође ишао закривљено, ко зна где су завршили?”

„Као и где ћемо ми завршити. Још немам никакво разложно објашњење. Бар за сада.” Она га погледа, очигледно нелагодно. „Уколико су наше претпоставке тачне, онда је требало да променимо положај, а не и правац. Требало је да се крећемо праволинијски, еуклидовском правом линијом, упркос релативистичкој закривљености просторвремена, зато што се уопште нисмо налазили у просторвремену, схваташ? Можда је дошло до грешке у програмирању компјутера — или до грешке у нашим претпоставкама. Надам се да је оно прво посреди. То се, наиме, лако може исправити.”

Прошло је пет часова. Венделова се поново појавила, трљајући очи. Фишер је погледа уз осећање нелагодности. Гледао је неки филм, али је изгубио занимање за њега. Потом је стао да посматра звезде, допустивши да га њихов призор хипнотише, као да је под дејство анестезије.

„Дакле, Теса?” упита он.

„Све је у реду са програмирањем, Крајле.”

„Онда мора да полазне претпоставке нису биле у реду?”

„Да, али на који начин? Постоји бесконачан број претпоставки од којих смо кренули. Које су од њих тачне? Не можемо сад проверавати једну за другом. Никада не бисмо ствар привели крају, а безнадежно бисмо се изгубили.”

Неко време међу њима је владала тишина, а онда Венделова рече: „Да је посреди било програмирање, онда би у питању била глупа грешка. Исправили бисмо је, не дознавши ништа, али били бисмо безбедни. Али овако, ако морамо да се вратимо на саме темеље пројекта, није искључено да ћемо открити нешто уистину значајно; но, са друге стране, ако не успемо, може се догодити да никада не успемо да се вратимо.”

Она зграби Фишера за руку. „Схваташ ли, Крајле? Нешто није у реду и ако не установимо шта је то, нема начина — осим пуким срећним стицајем околности — да се вратимо кући. Ма колико покушавали, само бисмо наставили да стижемо на погрешна места и то би се непрекидно погоршавало. То у крајњој линији значи смрт, када нам рециклирање закаже или нам пресахну извори енергије, односно када нам дубоки очај исцрпи сву вољу за живљењем. А ја сам та која ти је то учинила. Али права трагедија било би губљење једног сна. Ако се не вратимо, они никада неће дознати да ли је мисија била успешна или није. Могу да закључе да смо страдали приликом хиперсвемирског прелаза, што би их навело да одустану од даљих покушаја.”

„Али не смеју одустати уколико желе да побегну са Земље.”

„Можда ће одустати од тога; остаће кукавички ту где јесу, чекајући да се Суседна звезда приближи и прође и постепено умирући.” Она подиже поглед, док су јој очи брзо шарале, а лице изгледало ужасно изнурено. „А биће то и крај твог сна, Крајле.”

Крајлове усне се стиснуше и он не узврати ништа.

Готово стидљиво, Венделова рече: „Али имаћеш мене, Крајле, још годинама. Ако останеш без кћерке — без свог сна — да ли сам ја довољна замена?”

„И ја бих могао да питам: уколико ништа не буде од надсветлосног лета, да ли сам ја довољна замена?”

Ни на једно од ових питања није постојао лаки одговор, али онда Венделова рече: „Ти си на другом месту, Крајле, али на високом другом месту. Хвала ти.”

Фишер се промешкољи. „Говориш и у моје име, Теса, нешто што на почетку уопште не бих поверовао. Да нисам имао кћерку, онда би постојала само ти. Готово да желим…”

„Немој то желети. Друго место је сасвим довољно.”

Они се ухватише за руке. Тихо. И загледаше ка звездама.

Потрајало је то неко време, а онда се на улазу појави Мери Бланковиц.

„Капетане Вендел, Ву је дошао на једну идеју. Казао је, заправо, да о њој размишља већ одавно, али се није усуђивао да је помене.”

Венделова се загледа у своја стопала. „Зашто је одједном тако снебивљив?”

„Каже да вам је једном поменуо ту могућност, али сте му ви узвратили да не буде будала.”

„Ја? А шта га је уверило у то да ја никада не грешим? Саслушаћу га поново и ако је посреди добра идеја, сломићу му врат што ме није присилио да је раније боље размотрим.”

И она журно изиђе.