Немезис

92

Било је то попут неме експлозије светлости посвуда око читавог света. Ништа друго ван тога није постојало.

Џенар чак није био свестан да је Џенар. Његово ја није постојало. Постојала је само блистава, свепрожимајућа магла велике сложености; ширила се и раздвајала у праменове који су, чак и раздвојени, попримали исту ту сложеност.

Усковитлавање, најпре, и смиривање, потом, а онда ширење у тренутку када би се све још једном поновило. И тако, унедоглед, хипнотички, као нешто што је одувек постојало и што ће заувек постојати, без краја.

Непрестано сурвавање у отвор који се стално ширио, а да није изгледао шири. Непрестна промена без стварне промене. Мали праменови што образују нове сложености.

Стално изнова. Без звука, без осећаја. Чак и без ичег видљивог. Свест о нечему што је имало својства светлости а да није било светлост. Био је то ум који постаје свестан себе.

А онда, болно — уколико је бол постојао у васељени — и уз јецај — уколико је у васељени постојао тај звук — почело је да бледи и обрће се све брже и брже, у једну тачку светлости која још једном севну и нестаде.