Немезис

65

Крајл Фишер покушао је да пригуши узбуђење, да има исти сталожени израз који је видео на лицима осталих.

Није знао где се тренутко налази Теса Вендел. Није могла бити далеко, будући да је Надсветлосни био сразмерно мали, премда сав испреграђен, тако да је неко у једном делу могао бити сасвим изван видокруга некога у другом.

Остала три члана посаде Фишеру су представљала само парове вредних руку. Свако је од њих имао нешто да ради и био је заокупљен тиме. Једино Фишер није имао никакав посебни задатак, осим можда да води рачуна о томе да не омета друге.

Посматрао је осталих троје (два мушкарца и једну жену) готово крадомице. Познавао их је и са њима често разговарао. Сво троје било је младо. Најстарији је био Чао-Ли Ву, хиперспацијалист, коме је било тридесет осам година. Потом је долазио Хенри Џарлоу, тридесет петогодишњак, и коначно Мери Бланковиц, најмлађи члан екипе. Имала је двадесет седам година и мастило се још није осушило са њене докторске дипломе.

У поређењу са њом, Венделова, која је напунила педесет пету, била је старица, али истовремено и изумитељ, пројектант и полубогиња овог погона и лета.

У екипу се једино Фишер није уклапао. Наредни рођендан биће му педесети, а то се прилично примакло; уз то, није располагао никаквом стручном обученошћу. Мерено младошћу или знањем, он није имао права да буде на овом броду.

Али својевремено је био на Ротору. А то се рачунало. А и Венделова га је желела са собом, што се још више рачунало. Танајама и Коропатаски такође су желели да буде ту, што се највише рачунало.

Брод је полетео и сада је напредовао кроз свемир. Фишер је то могао да разабере, иако није било физичких показатеља да је тако. Осећао је то финим нервима у утроби — ако их је тамо уопште било. Био сам у свемиру, помисли он срдито, дуже него сви остали заједно, небројено пута на небројено бродова. Ја могу да разаберем да нема ничег луксузног у овом броду само захваљујући осећају. Они то не могу.

Надсветлости је морао да оскудева у луксузу. Нормални извори енергије, који су покретали кроз свемир обичне свемирске бродове, били су на Надсветлосном смањени или одстрањени. Тако је морало бити, будући да је највећи део брода искоришћен за смештај хиперспацијалних мотора.

Наликовао је каквој морској птици која је незграпно ходала по тлу зато што је саздана за воду.

Изненада се појави Венделова. Коса јој је помало била у нереду и изгледала је ознојена.

„Је ли све у реду, Теса?” упита Фишер.

„Ох, да. Савршено.” Сместила се у једно згодно удубљење у зиду (врло корисно, има ли се у виду да је у броду постојала само ниска псеудогравитација). „Нема проблема.”

„Када улазимо у хиперсвемир?”

„Кроз неколико часова. Желимо да дођемо на одговарајуће координате где ће сви предвиђени извори гравитације закривљавати простор управо онако како је прорачунато.”

„Ствар се, дакле, не може тачно предвидети?”

„Тако је.”

„У том случају, хиперспацијални лет не изгледа одвећ практичан”, примети Фишер. „Шта ако не знате све појединости? Шта ако сте у журби и немате време да израчунате свако гравитационо изобличење?”

Венделова подиже поглед према Фишеру уз изненадни осмех. „Никада раније ниси питао нешто слично томе? Зашто питаш сада?”

„Још никада нисам био на хиперспацијалном лету. Под тренутним условима, међутим, то питање наједном ми је постало веома важно, знаш.”

„Ово и многа друга питања јављала су се преда мном уз највећу могућу важност током низа година. Добро дошао у клуб.”

„Али одговори ми.”

„Радо. Пре свега, постоје инструменти који мере укупни гравитациони интензитет, како скаларски, тако и тензорски, у било којој тачки простора, без обзира на то да ли познајеш дотичну средину или не. Резултат, међутим, није подједнако тачан као што би био ако би мукотрпно мерио сваки гравитациони извор, а онда их збрајао, али је ипак довољно приближан — уколико је време драгоцено. А ако је време још драгоценије и мораш да притиснеш хиперспацијално дугме, тако рећи, уздавши се у срећу да гравитација није одвећ снажна, али се испостави да ипак донекле јесте, онда би се прелаз грубо могао упоредити са својеврсним цимајем — као кад при уласку у кућу запнеш ногом за праг. Ако то можемо да избегнемо, тим боље, али ако већ не можемо, исход није нужно фаталан. Разуме се, настојаћемо да први прелаз изведемо што је глаткије могуће ради психолошког мира — ако већ ништа друго.”

„Шта ако ти се жури, сматраш да је гравитација занемарљива, али се покаже да није?”

„Мораш се надати да се то неће догодити.”

„Говорила си о напрезању за време прелаза. То значи да би већ наш први прелаз могао бити фаталан, чак и ако немамо проблема са гравитацијом.”

„Можда, али изгледи да дође до фаталног исхода при било ком датом прелазу изузетно су мали.”

„Чак и ако не буде фаталан, зар не може да буде непријатан?”

„То је теже рећи, зато што је посреди субјективна процена. Имај у виду да овде не долази до убрзања. Код првобитне верзије хиперпогона брод је морао да достигне брзину светлости, па чак и мало преко ње, на махове, користећи нискоенергетско хиперспацијално поље. Ефикасност је ту ниска, брзине су велике, баш као и ризици, а, искрено говорећи, немам појма у којој мери цела ствар може бити неудобна.

Код нашег надсветлосног лета, међутим, приликом кога се користи високоенергетско хиперспацијално поље, до прелаза долази при нормалним брзинама. У једном тренутку можемо се кретати брзином од хиљаду километара у секунди, а већ у наредном брзином од хиљаду милиона километара у секунди — без икаквог убрзања. А како нема убрзања, ми га и не осећамо.”

„Како нема убрзања када се брзина повећа милион пута у тренутку?”

„Зато што је прелаз математички еквивалент убрзања. Док, међутим, твоје тело реагује на убрзање, оно не реагује на прелаз.”

„Али како то знаш?”

„Тако што смо слали животиње кроз хиперсвемир из једне тачке у другу. Оне су у хиперсвемиру само делић микросекунде, али оно што нас забрињава јесте прелаз из свемира у хиперсвемир, а имамо најмање два таква прелаза чак и при најкраћем могућем задржавању у хиперсвемиру.”

„И слали сте животиње?”

„Разуме се. Када су стигле у пријемну тачку, нису нам, јасно, могле описати како им је било, али приспеле су у једном комаду, сасвим неозлеђене и мирне. Било је очигледно да им баш ништа није било. Ствар смо проверили са више десетина животиња разних врста. Испитали смо је чак и на мајмунима — и сви су нормално преживели, осим у једном случају.”

„Ах. А шта се догодило у том случају?”

„Животиња је стигла мртва, гротескно унакажена, али до тога је дошло услед грешке у програмирању. Ствар уопште није била у прелазу. Нешто слично може се и нама догодити. Није вероватно, али може. Исто као када би, приликом уласка у кућу, запео о праг, пао и при том сломио врат. И таквих несрећних случајева је, додуше, било, али не очекујемо да се то догоди сваки пут кад улазимо у кућу. Је ли тако?”

„Мислим да немам избора”, узврати Фишер смркнуто. „У реду.”

Два часа и двадесет седам минута касније брод је безбедно прешао у хиперсвемир, при чему сам прелаз нико на броду није осетио, и отпочео је први надсветлосни лет брзином знатно већом од светлосне.

Прелаз се одиграо, по земаљском стандардном времену, у 9:20 петнаестог јануара 2237.