Немезис

11

Од када је знала? Од тренутка када је звезда добила име, Немезис? Није, ваљда, осећала шта је звезда представљала и шта је значила, и није јој, ваљда, подсвесно дала име, у сагласности са њеним правим значењем?

На самом почетку, чин откривања звезде био је једино важан. Само су јој вечност, бесмртност, биле на памети. Била је то њена звезда, 'Инсињета', Чак је била у искушењу да је тако назове. Како је то само свечано звучало, чак и када је одбила ту варијанту, са варљивим осећањем скромности. И како би сада било неподношљиво да је својевремено упала у ту замку.

Онда је, после открића, дошао тај шок — Пит је захтевао тајност — а потом и то грозничаво припремање за Одлазак. (Хоће ли се то тако и звати, касније, у књигама историје? Одлазак? Са великим почетним словом?)

Онда, по Одласку, прошле су две године током којих је брод мирно и прорачунато скакао у хиперсвемир и искакао из њега — и та бескрајна прорачунавања у вези са хиперпогоном, услед чега су астрономске калкулације непрестано биле потребне — а она је, сама, била главни рачунџија. Колико је само труда отишло на прорачун густине и састава међузвездане материје…

И пуне четири године није стизала да темељитије размишља о Немезис. Али скоро да није било тренутка када о њој није размишљала.

Да ли је то било могуће? Или се, једноставно, скривала од онога што није желела да види? Није ли, заправо, стално бежала у сву ту тајновитост и усхићење које је лежало пред њом?

Онда је дошло време када је и последњи хиперсвемирски коридор остао за њима, када су стали да успоравају кроз праисконски пљусак водоникових атома, са којима су се сударали таквом брзином да су се ти атоми претварали у честице космичких зрака.

Обично свемирско возило то не би могло поднети, али Ротор је посебно за ту прилику био обложен нарочитим заштитним слојем који је апсорбовао ове честице.

Један стручњак ју је уверавао да ће пре или касније доћи доба када ће се у хиперсвемир улазити, а потом и из њега излазити нормалним брзинама. „Са освојеним хиперсвемиром”, говорио је он, „никакви нови револуционарни продори нису потребни. То онда постаје ствар технологије.”

Можда! Било је, међутим, и стручњака који се са тим нису слагали.

Инсиња је управо хитала да се сретне с Питом када јој се истина, коначно, указала у свој својој јасноћи. Током последње године налазио је мало времена за њу, али она је то разумела. Сви су постајали помало напети, сада када је спласнуло одушевљење проузроковано Одласком и када су схватили да ће се кроз неколико месеци наћи у суседству једне нове звезде. Ту ће се сусрести са непрестаним проблемом опстанка у близини чудног, црвеног патуљка — без икаквог јемства да ће пронаћи било какав прикладни планетни материјал који би им послужио као сировина, а камоли да ће тамо моћи да обитавају.

Јанус Пит више није изгледао као млад човек, иако му је коса и даље била тамна а лице неизборано. Протекле су само четири године откад му је први пут дошла са открићем Немезис. Његове очи беху сада пуне узнемирености, као да је сва радост нестала из њих, пошто су се све бриге нескривено показивале.

Био је изабран за Начелника. Можда је у томе лежало једно од изворишта његових тегоба, али ко би то знао? Инсиња никада не беше упознала праву моћ — и одговорност која иде с њом руку под руку — али је знала да човек у таквим ситуацијама неретко постаје мрзовољан.

Одсутно јој се насмешио. Били су приморани да буду блиски једно са другим у времену када своју тајну нису делили ни са ким. Једино су међусобно могли сасвим отворено да разговарају. Међутим, када је тајна постала јавна, по Одласку, као да су се поново удаљили једно од другог.

„Јанусе”, поче она, „има нешто што ме мучи, због чега морам да разговарам с тобом. У питању је Немезис.”

„Шта, има нешто ново? Немој ми рећи да си открила да је нема на месту где си мислила да ће бити! Ено је, тачно је на свом месту, удаљена мање од шеснаест милијарди километара. Може да се види.”

„Да, знам. Али када сам је открила први пут, са удаљености од преко две светлосне године, узела сам здраво за готово да је она Сунчев парњак, да заједно круже око истог гравитационог средишта. Два тако блиска тела готово да су морала бити гравитациони парњаци. То је деловало тако узбудљиво.”

„Па, добро. Зашто ствари повремено не би биле узбудљиве?”

„Зато што сада, на овој удаљености, постаје јасно да је она предалеко да би била парњак. Гравитационо међудејство Сунца и Немезис изузетно је слабо, толико слабо, заправо, да би гравитациони поремећаји других звезда можда могли довести до непостојаности њене орбите.”

„Али Немезис јесте на свом месту.”

„Да, и мање-више између нас и Алфе Кентаура.”

„Какве везе има с тим Алфа Кентаура?”

„Чињеница је да Немезис није много удаљенија од Алфе Кентаура него од Сунца. Заправо, подједнако је вероватно да је она 'парњак' Алфе Кентаура. Или, још вероватније, коме год систему да припада, присуство друге звезде сада изазива поремећаје у њеном кретању или је то већ учинило.”

Пит замишљено погледа Инсињу и лако задобова прстима по наслону своје наслоњаче. „Колико времена би било потребно да Немезис обиђе око Сунца — под претпоставком да је његов парњак?”

„Не знам. Морала бих да израчунам њену орбиту, што је, узгред, требало да учиним пре Одласка. Но, тада су ме обузимале толике друге ствари, па чак и сад — али, то није оправдање.”

„Покушај, одока.”

„Па”, поче Инсиња, „ако је посреди кружна орбита, Немезис би пун круг око Сунца начинила за преко педесет милиона година. Заправо, то ће бити круг око заједничког гравитационог средишта, при чему ће и Сунце начинити сличан круг. Линија која повезује две звезде увек ће пролазити кроз то средиште. С друге стране, уколико се Немезис креће изразито елиптичном орбитом и тренутно се налази на њеној најудаљенијој тачки — као што мора бити, јер би даље удаљавање значило да није Сунчев парњак — онда би превалила пун круг за свега двадесет пет милиона година.”

„Значи, када је прошли пут Немезис била на овом месту, мање-више између Алфе Кентаура и Сунца, Алфа Кентаура се морала налазити на осетно различитијем месту него сада. За двадесет пет до педесет милиона година Алфа Кентаура би драстично померила свој положај, зар не? За колико?

„За добар део светлосне године.”

„То би значило, заправо, да се Немезис сада први пут налази изложена дејству двеју звезда? До сада је мирно кружила?”

„Никако, Јанусе. Чак и ако занемариш Алфу Кентаура, ту су друге звезде. Можда је сада у питању једна одређена звезда; али мора да је постојала нека друга звазда на узнемирујућој близини, у неком тренутку у прошлости. Орбита Немезис једноставно није стабилна.”

„Па онда, шта тражи овде, у нашем суседству, уколико не кружи око Сумца?”

„Управо то”, одврати Инсиња.

„Шта хоћеш тиме да кажеш — 'управо то'?”

„Уколико кружи око Сунца, у односу на њега би се кретала брзином између осамдесет и стотину метара у секунди, већ у зависности од тога колика јој је маса. То је, за звезду, врло споро кретање, па би онда дуго изгледало да се налази на истом месту. Стога би такође дуго остала скривена иза облака, нарочито ако се облак, у односу на Сунце, креће у истом правцу. Уз тако споро кретање, и уз умањен, облаком пригушен сјај, није ни чудо да до недавно није била откривена. Како год било…” Евгенија нагло застаде.

Пит, који се чак није ни трудио да изгледа заинтересовано, уздахну и рече: „Могла би, полако, прећи на ствар.”

„Па, уколико се Немезис не налази на орбити око Сунца, у том случају она остварује сасвим независно кретање, односно креће се, у односу на Сунце, брзином од сто километара у секунду, хиљаду пута брже него да кружи око њега. Сада, додуше, јесте у нашој близини, али она наставља кретање, проћи ће поред Сунца и никада се неће вратити. Али исто тако, остаће иза облака, не мењајући значајније свој положај у овом погледу.”

„Зашто би било баш тако?”

„Постоји један начин да се она брзо креће, а да ипак изгледа да не мења свој положај на небу.”

„Немој ми само рећи да вибрира напред-назад.”

Инсиња стисну усне. „Молим те, немој правити вицеве, Јанусе. Ствар уопште није смешна. Немезис се, можда, са маленим одступањима, креће право ка Сунцу. Неће значајно одмаћи ни лево ни десно, што ће изгледати као да не мења положај, али, ићи ће право на нас. Право на Сунчев систем.”

Пит је зачуђено погледа. „Имаш ли доказа?”

„Још немам. Није било разлога да се узме Немезисин спектар, у време када је први пут била примећена. Тако нешто имало је смисла тек пошто сам уочила паралаксу, али ја то ипак нисам учинила. Ако се сећаш, ставио си ме на чело пројекта Даљинске сонде и рекао ми да одагнам било чију пажњу са Немезис. У то време нисам могла да извршим темељну спектралну анализу, а после Одласка — па, добро, нисам. Али сада ћу испитати ствар, буди сигуран.”

„Једно питање: зар не би Немезис, исто тако, изгледала непомично и у случају да се удаљава од Сунца? Изгледи су пола-пола, зар не?”

„То ће нам рећи спектрална анализа. Црвени помак спектралних линија значиће да се Немезис удаљава, а љубичасти да се приближава.”

„Али сада је прекасно. Ако анализираш њен спектар, он ће ти рећи да се Немезис примиче, јер ми се њој примичемо.”

„У овом тренутку не бих ни узела Немезисин спектар да га проучавам. Узела бих Сунчев. Уколико се Немезис приближава Сунцу, и Сунце се примиче Немезис, док наше кретање можемо занемарити. Осим тога, ионако успоравамо, а за месец-два кретаћемо се тако лагано да ни најмање нећемо реметити спектроскопске резултате.”

Пит је готово пола минута изгледао потпуно изгубљен у мислима, загледан у свој уредни радни сто, гладећи руком тастатуру компјутера. А онда рече, не дижући поглед: „Не. Таква посматрања су непотребна. Нећу да се више бринеш око тога, Евгенија. То, све у свему, не представља никакав проблем. Једноставно, заборави на то.”

Покрет његове руке значио је да треба да га напусти.