Немезис

85

Чудна ствар са Салтадом Леверетом (за разлику од Јануса Пита) било је то што се њему заиста допадало тамо напољу, у астероидном појасу. Очигледно, постојали су и људи који су заиста уживали у посвемашњој празнини и који су заиста волели свеопшту беживотност.

„Није да не волим људе”, говорио би Леверет. „Али све што од њих желим могу да добијем на холовизији — да причам с њима, да их слушам, да се смејем заједно с њима. Све, дакле, осим да их осетим или помиришем — али, коме је до тога, уопште, стало? Поред тога, у астероидном појасу у току је изградња пет нових Насеобина, те ћу без по муке моћи да посећујем било коју од њих и да задовољим и оно мало потреба за личним додиром са људима, ма шта ми то, иначе, значило.”

А када би се нашао на Ротору, који је, из неког разлога, називао „метрополом”, унезверено се обазирао свуда око себе, као да очекује да ће га људи сколити са свих страна.

Чак је и на столице седао сумњичаво; спуштао се на њих као да постранце уклизава, у нади да ће на тај начин одстранити све што претходна стражњица беше ту оставила.

Јанус Пит га је одувек сматрао идеалним Извршним начелником Астероидног Пројекта. Тај му је положај, заправо, давао потпуно одрешене руке у погледу свега што би било потребно обавити на спољном рубу система Немезис. А то је значило не само надлежност над Насеобинама у изградњи, већ и над Осматрачком службом.

Управо беху завршили са обедом, у приватним Питовим одајама, будући да би Салтад, вероватно, радије остао гладан него што би пристао да једе на јавном месту, макар присутна била само још једна особа коју он није познавао. У ствари, Пита беше донекле изненадило да је Леверет прихватио да обедује чак и са њим.

Проучавао га је, неусиљено. Леверет је био толико мршав и смежуран и одавао је до те мере утисак усуканости, готово, рскавичавости — да се чинило да никада није био млад и да никада неће остарити. Очи су му биле бледоплаве, а коса бледожута.

„Када си последњи пут био на Ротору, Салтаде?” упита га Пит.

„Има већ скоро две године и нимало није лепо од тебе, Јанусе, што ме увлачиш у све ово.”

„Зашто, шта сам учинио? Ја ти нисам наредио да дођеш, али, разуме се, пошто си већ ту, стари пријатељу, осећај се добродошлим.”

„Могао си, исто тако, наредити да дођем. Како треба да протумачим твоју скорашњу поруку да не желиш да те узнемиравају безначајним стварима? Значи ли то да сматраш да си постао толико велики, да треба да се носиш само са великим стварима?”

Питов осмех намах доби кисео израз. „Не знам о чему говориш, Салтаде.”

„Добио си наш извештај. Откривен је мали извор зрачења који долази из свемира. Послали смо ти извештај о томе, а заузврат смо добили нешто слично опомени да те више не гњавимо таквим ситницама.”

„Ох, то!” (Сетио се; било је то онда када га беше преплавио осећај самосажаљења и раздражености. Па добро, сваком се то дешава.) „Па, твоји људи треба да нас упозоре уколико опазе Насеобину. Не треба, збиља, да ме оптерећују ситницама.”

„Ако тако мислиш, у реду. Али догодило се да је уочено нешто што није Насеобина и моји људи нису желели да те о томе гњаве. Известили су мене и затражили да те ипак ја на то упозорим упркос твом налогу да не будеш узнемираван ситним стварима. Они сматрају, Јанусе, да је моја дужност да се носим с тобом, али ја то радије не бих. Бојим се да у свом зрелом добу постајеш превећ мрзовољан.”

„Салтаде, не лупетај. Шта су пронашли?” упита Пит, испољавајући више него трачак мрзовоље.

„Уочили су неку летелицу.”

„Како то мислиш — летелицу? Не Насеобину?”

Леверет подиже своју чворновату шапу. „Не, не Насеобину. Рекох, летелицу.”

„Не разумем.”

„Шта ту има да се разуме? Да ли ти је потребан компјутер? Ако је тако, ту ти је, под носом. Летелица је објекат који се креће кроз свемир, носећи неки терет или посаду.”

„Колико је велика?”

„Могла би, претпостављам, да понесе петоро-шесторо људи.”

„Онда мора бити нека од наших.”

„Не, није. Проверили смо. Летелица, ван сваке сумње, није роторијанског порекла. Осматрачка служба можда није била вољна да те о томе обавести, али она добро ради свој посао. Ниједан од наших компјутера није био коришћен у изградњи такве летелице, а једна слична летелица никако није могла бити изграђена без помоћи компјутера, бар у некој фази.”

„И, шта закључујеш на основу тога?”

„Да није реч о роторијанској летелици. Да долази однекуд, са неког другог места. Све док су постојали и најмањи изгледи да је летелица наша, да потиче из нашег система, моји су момци остали тихи, не желећи да те узнемиравају, у сагласности са твојим налозима. Међутим, пошто се недвосмислено испоставило да није нека од наших, обавестили су мене, напоменувши да би и ти то морао знати, мада они сами нису желели да ти поново шаљу извештај. Знаш, Јанусе, после одређене границе, твоја страховлада извргава се у своју супротност.”

„Завежи”, добаци му Пит џандрљиво. „Како би та летелица могла бити нероторијанског порекла? Одакле би могла потицати?”

„Претпостављам да нам стиже из Сунчевог система.”

„Немогуће! Брод тих димензија, са шест чланова посаде, не би могао начинити тај пут, од Сунчевог система довде. Чак и уз хиперпогон, а сасвим је замисливо да њиме већ располажу, шесторо људи у тако скученом простору, са две године лета пред собом, не би стигли живи до краја пута. Могуће је да су нашли такву изузетну посаду, добро обучену и невероватно прилагођену задатку, која би превалила тај пут и привела га крају бар делимично здравог разума, али нико се у Сунчевом систему не би смео упустити у такав ризик. Само би нека Насеобина, самодовољни свет са људима свиклим на такве услове од рођења, можда била у стању да обави међузвездано путовање са срећним исходом.”

„Без обзира”, није попуштао Леверет. „Пред собом имамо неку малу летелицу нероторијанског порекла. То је чињеница, Јанусе, и уверавам те да немаш другог избора до да то тако и прихватиш. Шта је твоје мишљење, одакле би могла доћи? Најближа звезда је Сунце, што је, такође, чињеница. А ако нам не стиже са Сунца, онда стиже из неког другог звезданог система, што уједно значи да путује неупоредиво дуже од пуке две године. Уколико се, међутим, путовање од две године тешко може преживети, све преко тога је, слажем се, сасвим сигурно немогуће.”

„Претпоставимо да летелица није уопште људског порекла”, рече Пит. „Рецимо да су у њој неки другачији облици живота, другачије психологије, који могу да издрже дуготрајна путовања сабијени у малом простору.”

„Или, рецимо да су оволицни.” Леверет одмери неколико центиметара између свог палца и кажипрста. „Можда, у том случају, то возило представља њихову Насеобину. Ипак, не верујем у то. Овде није реч о некој туђинској раси. Нису у питању 'мали зелени'. Летелица не потиче са Ротора, али јесте дело људских руку. Будући да очекујемо да туђинске расе буду сасвим другачије од људске — и летелице би им, природно, морале бити потпуно различите од наших. Ова летелица је људског порекла, чак са серијским ознакама исписаним на трупу — и то земаљском азбуком.”

„То ми сад кажеш!”

„Нисам сматрао неопходним да то раније поменем.”

„Нека летелица и буде дело људских руку”, прихвати коначно Пит, „али можда је сасвим аутоматизована. Можда јој посаду чине роботи.”

„Могло би бити тако”, сложи се Леверет. „Треба ли је, у том случају, уништити? Ако на броду нема људи, не поставља се никакав етички проблем. Истина, уништаваш нечију имовину, али, на крају крајева, реч је о уљезима.”

„Управо о томе и размишљам”, рече Пит.

Леверет се широко насмеја. „Немој! Ово возило није путовало пуне две године кроз свемир.”

„Како то мислиш?”

„Зар се не сећаш стања у коме се Ротор налазио када смо коначно стигли овамо? Ми јесмо провели више од две године на путовању, али половину тог времена били смо у нормалном свемиру, крећући се тек нешто мало спорије од брзине светлости. При тој брзини, површина Насеобине била је сва избраздана услед судара са атомима, молекулима и честицама прашине. Колико се сећам, било нам је потребно подоста времена за оправке и глачање. Зар се не сећаш?”

„А овај брод?” упита Пит, не замајавајући се присећањем.

„Сав блиста, као да није прешао више од неколико милиона километара при нормалним брзинама.”

„Немогуће! Престани да ме замајаваш тим смицалицама.”

„Није немогуће. Неколико милиона километара и јесте раздаљина коју је тај брод превалио при нормалној брзини. Остатак — кроз хиперсвемир.”

„О чему то говориш?” Питово стрпљење беше се опасно истањило.

„Надсветлосни лет. Остварили су га.”

„То је и теоријски немогуће.”

„Је ли? Па, ако имаш неко друго образложење, изволи.”

Пит је зурио у њега полуотворених устију. „Али…”

„Знам. Физичари кажу да је то немогуће, али изгледа да им је ипак пошло за руком. Допусти ми сада да ти кажем и ово: ако су овладали надсветлосним летом, онда располажу и надсветлосном комуникацијом. У том случају, у Сунчевом систему савршено добро знају да је брод овде и знају шта се дешава. Ако летелицу одувамо с неба, Сунчев систем ће истог часа сазнати за то и ускоро ћемо се суочити са читавом флотилом оваквих летелица, које ће отворити ватру на нас.”

„И шта би ти у том случају предузео?” Пит осети како, привремено, уопште није у стању да размишља.

„Шта нам друго преостаје него да их прихватимо на пријатељски начин, да испитамо шта су, ко су, шта раде и шта желе? При свему томе, помишљам да намеравају да се спусте на Еритро. Бојим се да ћемо и ми морати да учинимо исто и да тамо поразговарамо с њима.”

„На Еритру?”

„Ако се они спусте на Еритро, Јанусе, где би ми требало да будемо за то време? Морамо се тамо суочити са њима. Нема нам друге.”

Пит осети како му мождане вијуге полако поново почињу да добијају замах. „Пошто је то, по свему судећи, неизбежно, пристајеш ли да то сам и обавиш? Са бродом и посадом, разуме се.”

„Значи, ти то не желиш лично да учиниш?”

„Као Начелник? Не могу тек тако отићи тамо и сачекати неки непознат брод.”

„Сматраш то нечим испод свог достојанства. Схватам. Значи, ја треба да се без тебе сустретнем са туђинцима, или малим зеленима, или роботима, или ма чиме што буде помолило главу из тог брода.”

„Бићемо у непрекидној вези, Салтаде. И гласом и сликом.”

„Али, на приличној удаљености.”

„Да. Али ако се та твоја мисија успешно оконча, бићеш, веруј ми, одговарајуће награђен.”

„Тако, значи? У том случају…” Леверет се загледа у свог саговорника, размишљајући.

Пит мало сачека, а онда рече: „Добро, реци ми цену.”

„Да, предложићу ти цену. Уколико желиш да се с тим бродом сусретнем на Еритру, онда заузврат желим Еритро.”

„Како то мислиш?”

„Желим Еритро за свој дом. Мука ми је већ од астероида. Уморан сам од осматрања. Уморан сам од људи. Доста ми је свега. Желим тај свет, потпуно пуст, само за себе. Желим да себи изградим настамбу, да добијам храну и залихе из Куполе, да имам своју фарму и своје животиње које бих узгајао.”

„Колико дуго то већ прижељкујеш?”

„Не знам. Али та жеља све више расте у мени. А пошто сам, стицајем околности, сада овде и пошто сам, поново, добро осмотрио Ротор, пун гужве и буке, Еритро ми изгледа привлачнији но икада.”

„Значи, већ вас је двоје”, намршти се Пит. „Ти и она мала лудача.”

„Каква лудача?”

„Кћерка Евгеније Инсиње. Инсињу, претпостављам, познајеш.”

„Астроном Инсиња? Да, наравно. Али, њену кћерку нисам упознао.”

„Потпуно је луда. Жели да живи на Еритру.”

„Па, ја то не схватам као лудило, напротив, сматрам то врло суптилним. Добро, ако и она жели да живи тамо, мислим да ћу моћи да поднесем једну жену…”

Пит упозоравајуће подиже прст. „Рекао сам — мала лудача.”

„Колико јој је година?”

„Петнаест.”

„Ох? Па, порашће. На невољу, порашћу и ја.”

„Није баш једна од оних твојих распамећујућих лепотица.”

„Па, Јанусе, ако добро погледам, нисам ни ја неки лепотан. Ето, чуо си мој услов.”

„Желиш ли да и званично уђе у компјутерски записник?”

„Тек као формалност, Јанусе?”

Пит се, међутим, не насмеши. „Врло добро. Постараћемо се да осмотримо где ће се тај брод спустити, а тебе ћемо опремити за Еритро.”