Немезис

30

Следећег дана Фишер се још колебао да ли да затражи да га Танајама прими. Но, није стигао да сам донесе одлуку. Био је на то приморан.

Ретко се, обичном агенту, дешава да га Управник позове на разговор. Ствари се готово увек дају решити преко потчињених. А ако га збиља лично Управник позове, онда је то најчешће врло лоша вест. Стога се Фишер смркнуто и резигнирано припремио да буде ражалован и упућен за, рецимо, инспектора у фабрике оплођивача.

Танајама подиже поглед. У последње три године, од открића звезде-суседа, Фишер га је врло ретко и накратко виђао, али старац се није мењао. Већ је, додуше, веома дуго био ситан и погурен, тако да се више нису очекивале никакве физичке промене на њему. Но, очи му и даље бејаху продорне, а презирни осмејак му је још играо на уснама. Можда је чак и носио исту одећу као пре три године, Фишер није био сигуран.

Али иако је и храпав глас остао исти, тон је постао изненађујући. Како изгледа, упркос томе што су изгледи за то били сасвим безначајни, старац га је позвао да га похвали.

Танајама му се обрати својом чудном, премда не сасвим непријатном варијантом неправилног планетног енглеског: „Фишеру, добро си радио. И желим да то чујеш од мене лично.”

Фишер, који беше на ногама (јер му није било понуђено да седне) успе некако да пригуши грч изненађења.

Управник настави: „Не можемо, додуше, приредити јавну прославу, ласерску параду или холографску процесију. Није то у природи ствари, али, ево, ја ти то лично кажем.”

„Сасвим довољно, Управниче. Хвала вам”, рече Фишер.

Танајамине очи сузише се на уске прорезе којима је фиксирао Фишера. Напокон, он упита: „Је ли то све што имаш да кажеш? Немаш никаквих питања?”

„Претпостављам, Управниче, да ћете ми рећи онолико колико треба да знам.”

„Агент си, способан си човек. Шта си сам закључио?”

„Ништа, Управниче. Никада се не трудим да закључујем више од онога што морам.”

Танајама једва приметно климну главом. „Одговарајући одговор, збиља, али ја сада тражим неодговарајуће. Шта си закључио?”

„Чини ми се да сте задовољни мноме, Управниче, а биће да је то стога што сам вам пружио одређене информације које су се показале корисним.”

„Какве информације?”

„Корисне, а мислим да вам тренутно ништа није корисније од информација које вам могу учинити доступним хиперпогон.”

Танајамина уста као да испустише једно безгласно 'ааах'. „И, даље,” питао је. „Ако претпоставимо да имамо хиперпогон, шта даље?”

„Путовање до звезде-суседа. Потрага за Ротором.”

„Тек то? Ништа више од тога? Не можеш да видиш даље од тога?”

И, тог тренутка, Фишер одлучи да би било сулудо да не окуша срећу коцкајући се. Није му могла бити пружена боља прилика. „Па, можда још нешто: да, када први земаљски брод крене ван Сунчевог система, уз хиперпогон, ја будем на њему.”

Није ни изговорио до краја, а већ му је било јасно да је изгубио — или, у најмању руку, да није добио. Танајама се сав смрачи и оштро, заповеднички одреза: „Седи!”

Фишер је могао да чује лагани шуштај столице која је, на Танајамине речи, доклизала до њега. Примитивни, компјутеризовани мотор намештаја успевао је да разуме овакве једноставне наредбе.

Фишер седе, не окрећући се да провери да ли се столица збиља налази ту, иза њега. Учинити супротно значило би увредити Танајаму, а сада за тако нешто није био тренутак.

„Зашто желиш да будеш на том броду?” упита Управник.

Фишер, уз напор, одговори мирним гласом: „Управниче, жена ми је на Ротору.”

„Жена коју си оставио пре пет година. Мислиш ли да ће вриштати од среће ако те поново види?”

„Имам и дете, Управниче.”

„Било јој је тек годину дана када си отишао. Мислиш ли да она зна да има оца? И да ју је брига за то?”

Фишер ништа не одговори. Управо је о томе размишљао, данима, месецима…

Танајама сачека мало, па настави: „Али неће бити путовања на звезду-суседа. Неће бити ни брода на који би се ти укрцао.”

Фишер је поново морао да потисне грч изненађења. „Опростите ми, Управниче. Требало је да разаберем смисао ваших речи. Рекли сте, 'под претпоставком да смо овладали хиперпогоном'. Нисте рекли да смо уистину овладали.”

„Други пут пази. И сваки следећи пут. Без обзира на то, ми јесмо овладали хиперпогоном. Сада можемо да се крећемо свемиром, баш као и Ротор. Односно, моћи ћемо, чим изградимо возило и чим се уверимо да му је конструкција ваљана, односно да су сви системи оперативни, што може да нам узме још годину-две. Али шта онда? Ти озбиљно предлажеш да се пође на звезду-суседа?”

„То је, сигурно, једна од могућности”, одговори опрезно Фишер.

„Бескорисна. Размисли мало, човече. Звезда-сусед удаљена је преко две светлосне године. Ма колико вешто будемо овладали хиперпогоном, биће нам потребно више од две године да стигнемо тамо. Наши теоретичари сада ми кажу да, иако ће хиперпогон омогућити да се брод током кратких раздобља креће брже од светлости — што брже, то краће — крајњи исход ће увек бити да он не може ни до једне тачке у свемиру стићи брже од зрака светлости који се отиснуо са истог полазишта у исто време.”

„Али ако је тако…”

„Ако је тако, ти би био принуђен да боравиш, са неколицином чланова посаде, у скученом простору, преко две године. Мислиш ли да би то могао поднети? Одлично знаш да мали бродови никада не предузимају дуга путовања. Оно што је нама потребно јесте Насеобина, довољно велико устројство које би пружило прикладну животну средину — као Ротор. Колико би нам за то било потребно времена?”

„Не бих знао рећи, Управниче.”

„Можда десет година, ако све иде по плану, то јест, ако не буде препрека и несрећних околности. Присети се, ниједну нову Насеобину нисмо изградили има већ читав век. Све скорашње Насеобине подигле су друге Насеобине. Ако ми, сада, одједном, почнемо са изградњом, привући ћемо пажњу других, а то се мора избећи. А чак и ако се таква Насеобина може изградити, снабдети хиперпогоном и послати према звезди-суседу, до које ће летети две године, шта ћемо с њом када једном тамо стигне? Као Насеобину, биће је сасвим лако уништити уколико Ротор до тада буде имао ратне бродове, а сигурно ће их имати. Ротор ће увек имати предност, ма каква ратна флотила да пође на пут са нашом Насеобином. На крају крајева, они су тамо већ три године и имаће их, можда, још дванаестак на располагању пре но што ми доспемо до њих. Растуриће нашу Насеобину пре но што трепнемо.”

„У том случају, Управниче…”

„Не нагађај више, агенте Фишер. У том случају, морамо овладати правим хиперсвемирским путовањем, да бисмо превалили било коју раздаљину у било ком кратком раздобљу.”

„Извините, Управниче, али да ли је то могуће? Чак и теоријски?”

„То нећемо моћи рећи ни ти ни ја. Потребни су нам стручњаци који ће радити само на томе, а таквих немамо. Већ више од једног столећа земаљска интелигенција се осипа у корист Насеобина. Морамо ту ситуацију преокренути у нашу корист. Морамо обићи Насеобине, редом, и убедити — приморати — најбоље физичаре и инжењере да дођу на Земљу. Можемо им понудити пуно тога, али то су деликатне ствари. Не смемо наступати одвећ отворено, разумеш, јер ће нас, у противном, Насеобине засигурно осујетити. Сада…”

Он застаде, посматрајући значајно Фишера.

Фишер се немирно стресе и упита: „Да, Управниче?”

„Физичар кога ја имам у виду јесте Т. А. Вендел, научник који, како чујем, представља врхунског стручњака за хиперпогон у Сунчевом систему.”

„Ипак, стручњаци на Ротору први су дошли до хиперпогона.” Фишер није могао да одоли искушењу да тону гласа не дода извесну опорост.

Танајама пређе преко тога. „Открића понекад дођу као срећна околност, те их тако инфериорни ум каткада досегне пре супериорног, који губи време на тражење чврстих, непобитних доказа. То се неретко дешавало током историје. Осим тога, Ротор има оно што се на крају показало тек као путовање брзином светлости. Ја желим више од тога — путовање далеко брже од светлости. И зато желим ту особу овде.”

„И хоћете да вам га ја доведем?”

„Да ми је доведеш. У питању је жена. Теса Анита Вендел. Живи на Аделији.”

„Ох?”

„Зато и хоћемо тебе на том задатку. Очигледно” — Танајамин глас ту постаде подсмешљив, иако му се израз лица није мењао — „очигледно је да те жене сматрају неодољивим.”

Фишер се сав укрути. „Жао ми је што морам да вам противуречим, Управниче, али мислим да није тако. Никада нисам ни мислио да је тако.”

„Извештаји су другачији, колико видим. Венделова је средовечна жена, четрдесетих година, два пута разведена. Не би требало да буде тежак плен.”

„Да будем искрен, Управниче, ова понуда ми се чини неукусном и под тим околностима предлажем да за овај посао одаберете неког другог.”

„Али ја желим тебе. Ако се плашиш да можда нећеш бити толико заводљив и привлачан ако јој приђеш изобличена лица и збораног носа, покушаћу да ти другачије представим ствари, агенте Фишеру. Ниси успео не Ротору, али твоја служба је успела да те извуче из буле. Сада можеш да се потпуно оправдаш. Ако нам, пак, не доведеш ту жену, биће то много тежи неуспех него онај на Ротору и никада више нећеш добити нову прилику. Али пошто нећу да ти утерујем страх, ево ти нешто друго — доведи нам Венделову и када надсветлосно возило буде изграђено, бићеш његов први путник за Ротор — ако то зажелиш.”

„Учинићу најбоље што могу”, рече Фишер, „а тако бих поступио и без ових ваших додатних обавештења.”

„Одличан одговор”, рече Танајама, уз најблеђу сенку осмеха на лицу. „И, очигледно добро увежбан.”

И Фишер оде, потпуно свестан тога да га шаљу на до сада најлуђе пецање.