Немезис

88

Марлена је пливала у срећи. Осећала се као да је обујмљују неке нежне руке, како је заштићују и скривају. Посматрала је црвенкасту светлост Немезис и осећала ветрић на образима. Облаци би повремено застирали део или и читаво замашно тело Немезис, чинећи да светлост згасне и све поприми некакав сивкасти прелив.

Могла је, међутим, да подједнако добро види и при сивкастој и при црвенкастој светлости, као и при сенкама и полусенкама које су стварале непојмљиво лепе облике. Без обзира на то што би поветарац постајао свежији када год би облаци заклонили Немезис, никада јој није било непријатно хладно. Чинило се као да јој Еритро просветљава видике, као да загрева ваздух око њеног тела када се укаже потреба, као да се, једноставно, о њој брине на све могуће начине.

И, могла је да и даље разговара с њим. Већ је о ћелијама које су твориле живот на Еритру научила да размишља као о Еритру самом. Као о планети. Зашто да не? Како је, уосталом, могло бити другачије? Свака је ћелија, сама за себе, била само ћелија — много, заправо, примитивнија него ћелије њеног властитог тела. Тек су све прокариоте заједно твориле организам који је, обавијајући планету, повезујући је милијардама трилиона танушних веза и испуњавајући је, прожимајући и подвргавајући је себи, могао и сам бити сматран планетом.

Како је то чудно, помисли Марлена. Тај џиновски животни облик никада, пре наиласка Ротора, ни појма није имао да осим њега постоји и нека другачија врста живота.

Њена питања и утисци нису, међутим, морали да се задрже искључиво у њеном уму. Еритро би се каткад уобличио пред њом, попут танких праменова сивкасте измаглице, попримајући утварни изглед људског створа који је на рубовима подрхтавао. Увек је, истовремено, био присутан осећај нестварности. Није их могла видети, али је ван сваке сумње могла осетити како милиони невидљивих ћелија нестају сваког секунда и истог часа уступају место милионима нових. Ниједна појединачна прокариота није могла дуго опстати изван своје водене копрене, те је свака тек за тренутак била део обличја; али само обличје било је онолико трајно колико је то желело да буде, и никад није мењало свој привид.

Еритро, међутим, никада није поново попримио Оринелов облик. Схватио је, а да му то није требало рећи, да тај облик буди одређен немир у Марлени. Његова појава била је сада неутрална, мењајући се, понекад, у складу са Марлениним луталачким мислима. Еритро је, уверила се, био у стању да прати танане промене у њеном уму боље и од ње саме; прилагођавао им се, изгледајући сасвим као неки лик из њених најскривенијих мисли, али, исто тако, чим би она покушала да се на њега усредсреди и распозна га, лагано би се повукао и попримио неки другачији изглед. Понекад би крајичком ока могла да уочи појединости: линију мајчиног образа, истакнут Сиверов нос, црте лица девојчица и дечака с којима је ишла у школу.

Права симфонија међусобног општења. Није то толико био разговор који су међу собом водили колико нека врста менталног балета који није умела да опише — нешто бескрајно умирујуће, бескрајно разнолико, делимично мењајући обрис, делимично мењајући глас, и делом мењајући мисао.

Била је то комуникација у толико много различитих димензија да би се осетила потпуно испражњеном, лишеном живота и на саму помисао да би се из неког разлога морала вратити на општење искључиво путем речи. Њен дар перцепције, препознавања говора тела, беше се расцветао и преобразио у нешто друго, што никада раније није могла ни замислити. Мисли су могле бити размењиване брже — и дубље — него путем невероватне сировости речи.

Еритро јој је протумачио — испунио је, боље речено — шоком неизбежним при сваком сусрету са другим умовима. Умовима. У множини. Са једним умом је лако. Други свет, други ум. Али сустрет са мноштвом умова, нагомиланих један преко другог, сваки са својим особеностима, претапајући се међусобно у маленом простору… Незамисливо.

Мисли којима је Еритро испуњавао Марленин ум биле су, можда, тек магловито изрециве речима, и на крајње незадовољавајући начин. Иза тих речи, преплављујући их и потискивајући их, стајала су осећања, емоције, као и неуронски трептаји који су Еритро приморавали на све нове и нове промене у сагледавању ствари.

Експериментисао је са умовима — покушавао да их „осети”. Не да их осети у људском смислу речи; у питању је било нешто сасвим другачије, нешто што је тек издалека могло бити изражено људским језиком и сазнањима. При свему томе, неки од тих умова су се извитоперавали, осипали, па и постајали непријатни. Еритро је напокон прекинуо са тим својим насумичним трагањем за умовима, усредсређујући се на оне који су могли поднети контакт с њим.

„И тако си наишао на мене?” упита Марлена.

„Нашао сам те.”

„Али, зашто? Зашто си ме уопште тражио?” упита она, не прикривајући радозналост.

Обличје се усталаса и постаде чвршће. „Тек да те нађем.”

То није био никакав одговор. „Зашто желиш да будем с тобом?”

Обличје поче поново да бледи и мисао која допре до ње беше замагљена. „Само зато да би била са мном.”

А онда га нестаде.

Беше нестао, заправо, само његов привид. Марлена се и даље осећала заштићеном, као у нечијем топлом наручју. Али, зашто је приказа нестала? Да ли ју је узнемирила својим питањима?

А онда зачу неки звук.

На једном пустом свету човек врло брзо упамти све звуке, јер их нема много. Ту су звук воде која тече, и знатно тананије струјање ваздуха у покрету; ту су и предвидљиви шумови које човек сам ствара, било да је у питању стопало које дотиче тле, шушкање одеће или звук сопственог даха.

Марлена, међутим, беше зачула нешто што није било ниједно од тога, и окрену се у правцу из којег звук беше приспео. И изнад стене што јој се уздизала с леве стране појави се глава неког човека.

Прва јој је помисао, наравно, била да је по среди неко из Куполе ко је дошао по њу, и намах осети навалу беса. Хоће ли је већ једном оставити на миру? Никада више неће понети са собом тај одашиљач, и они ће, заиста, моћи да је улове тек пуким случајем.

Али, није препознала лице — а до тада већ беше упознала свакога у Куполи. Није их, можда, знала све поименично, нити ишта о њима, али знала би, посве сигурно, када би угледала неко лице из Куполе, да га је већ раније срела.

Ово лице, међутим, никада раније не беше срела у Куполи.

Очи су нетремице зуриле у њу. Уста су била делом отворена, као у човека који дахће. А онда, ко год да је то био, готово се стрмекну преко стене и потрча ка њој.

Није се ни макла. Осећај заштићености није јењавао. Није се плашила.

Човек се заустави на неколико метара од ње, и даље не скидајући погледа са њеног лица, нагињући се унапред као да се сусрео с препреком коју не може да пређе, која му не дозвољава да начини иједан даљи корак.

Напокон, он се огласи, гласом човека који као да се гуши: „Роузен!”