Немезис

70

Вечера је била завршена и у фону се чула лака музика. Сивер Џенар, који је водио рачуна да прича о другим стварима брижној Евгенији Инсињи, коначно пређе на ствар: „Речи изговара, додуше, Ренеј Д'Обисон, али иза њих, заправо, стоји Јанус Пит.”

Инсињин брижни израз постаде још истакнутији. „Стварно то мислиш?”

„Мислим — а и ти би требало. Познајеш Јануса боље од мене, уосталом. Тако је зао. Ренеј је добар лекар, паметна је жена и добра особа, али амбициозна је — као и сви ми, додуше, на овај или онај начин — те стога може бити поткупљена. Она стварно жели да уђе у историју као победник над еритроском кугом.”

„И била би спремна да ризикује Марлену зарад остварења тог циља?”

„Не спремна у смислу да то жели, да хоће, већ спремна у смислу да… разумеш, ако нема другог начина.”

„Али морају постојати други начини. Упутити Марлену у опасност, као опитно средство, крајње је чудовишно.”

„Не из њеног угла виђења, а свакако не из Питовог. Вреди изгубити један ум ако то спасе свет и учини га погодним људским стаништем за милионе. То је тврдокоран начин гледања на ствари, али будућа поколења можда ће Ренеј прогласити за хероја управо зато што је била тврдокорна и сагласиће се са њеним становиштем да вреди изгубити један ум — или хиљаду, ако је то цена.”

„Да, нарочито ако то нису њихови умови.”

„Разуме се. Током свеколике историје људска бића била су спремна да жртвују друге. Пит свакако спада у ту групу. Или се можда не слажеш?”

„Слажем се када је Пит у питању”, рече енергично Инсиња. „Кад само помислим да сам са њим радила све ове године.”

„Онда знаш да би он на све ово гледао са чисто моралистичке стране. 'Највеће добро за највећи број', рекао би. Ренеј признаје да је разговарала са њим приликом последње посете Ротору и ја сам подједнако уверен да јој је он управо то казао, овако или онако формулисано, као што сам сигуран да седим на овој столици.”

„А шта би он рекао”, упита Инсиња са горчином, „уколико Марлена буде изложена — или уништена — а куга остане неотклоњена? Шта би он рекао ако би живот моје кћери био узалудно страћен? Шта би на то рекла доктор Д'Обисон?”

„Она би била несрећна. Сигуран сам у то.”

„Зато што би јој измакле заслуге за проналазак лека?”

„Разуме се, али била би несрећна и због Марлене — а, усуђујем се да кажем, јавила би јој се и грижа савести. Она није чудовиште. Што се, пак, Пита тиче…”

„Он јесте чудовиште.”

„Ја ни то не бих рекао, али његови погледи свакако су сужени. Све што он види јесу његови планови за будућност Ротора. Ако било шта пође лоше, из наше перспективе, он ће несумњиво рећи самоме себи да би се Марлена, у сваком случају, косила са његовим плановима, те би закључио да је све што се збило било на добробит Ротора. Ствар му уопште не би оптерећивала савест.”

Инсиња благо одмахну главом. „Волела бих да грешимо и да Пит и Д'Обисонова нису криви за те ствари.”

„И ја бих то волео, али радије верујем Марлени и њеној вичности да чита телесне знаке. Казала је да је Ренеј срећна због могућности да јој се укаже прилика за проучавање куге. Прихватам Марленин суд у овом погледу.”

„Д'Обисонова је казала да је срећна из професионалних разлога”, рече Инсиња. „У ствари, верујем јој то, на неки начин. Уосталом, и ја сам научник.”

„Разуме се да јеси”, рече Џенар, док му се не одвећ лепо лице изви у смешак. „Била си спремна да напустиш Сунчев систем и отиснеш се на пионирско путовање дуго више светлосних година да би повећала астрономска сазнања, иако си знала да то може значити смрт сваке особе на Ротору.”

„Чинило ми се да за то постоје сасвим мали изгледи.”

„Свеједно, ипак си ризиковала живот свог једногодишњег детета. Могла си оставити девојчицу са оцем који је одлучио да остане код куће и тако се побринути за њену безбедност, иако би то значило да је више никада не видиш. Уместо тога, ризиковала си њен живот — не, додуше, за добробит Ротора, већ за властиту добробит.”

„Прекини, Сивере”, рече Инсиња. „То је окрутно.”

„Само покушавам да ти покажем да се готово све може посматрати из две супротне перспективе, ако је човек довољно домишљат. Да, за Д'Обисонову је то професионално задовољство што може да проучава болест, али Марлена је казала да је докторка злонамерна, а ја поново верујем њеној процени.”

„Онда претпостављам”, рече Инсиња, а углови усана повише јој се надоле, „да једва чека да Марлена поново изиђе на Еритро.”

„И ја тако мислим, али она је довољно опрезна, те инсистира да ја донесем одлуку о томе, па чак предлаже да то буде написмено. Жели да обезбеди да, уколико нешто пође како не треба, кривица падне на мене, а не на њу. Почиње да размишља као Пит. Наш пријатељ Јанус постао је заразан.”

„У том случају, Сивере, не смеш послати Марлену напоље. Зашто ићи Питу наруку?”

„Напротив, Евгенија. Ствари нису тако једноставне. Морамо је послати напоље!”

„Шта?”

„Немамо избора, Евгенија. Нити има опасности по њу. Схваташ, сада верујем да си била у праву када си изложила претпоставку да постоји неки свеприсутни облик живота на планети, који може да има одређену моћ над нама. Уочила си да сам се ја нашао на удару, баш као и ти, односно стражари — и то увек онда када смо се супротставили Марлени на неки начин. Ја сам, пак, сасвим јасно видео шта се догодило са Ренеј. Када је покушала да присили Марлену да се подвргне новом скенирању мозга, позлило јој је. Када сам уверио Марлену да пристане на скенирање, Ренеј се одмах опоравила.”

„И? Где смо онда, Сивере? Ако на планети постоји зао облик живота…”

„Не, чекај, Евгенија. Нисам рекао да је зао. Чак и ако тај облик живота, ма шта он био, изазива кугу, како си ти претпоставила, епидемија је престала. Казала си да је то стога што смо се задовољили тиме да останемо у Куполи, али ако је овај облик живота уистину зао, напросто би нас збрисао, а не би прибегао нечему што мени изгледа као цивилизовани компромис.”

„Не сматрам да има основе за разматрање поступака једног потпуно туђинског облика живота, а онда на основу тога изводити закључке о његовим осећањима и намерама. Оно што он мисли можда се налази потпуно изван наше могућности поимања.”

„Слажем се, Евгенија, али он није наудио Марлени. Све што је учинио послужило је да је заштити, да је обезбеди од негативних утицаја.”

„Ако је тако”, рече Инсиња, „зашто се онолико уплашила, зашто је појурила ка Куполи, вриштећи? Ни за тренутак нисам поверовала њеној причи да ју је тишина учинила нервозном и да је само покушавала да направи мало буке како би је рашчинила.”

„У то је стварно тешко поверовати. Важно је, међутим, и то да је паника брзо минула. У тренутку када су несуђени спасиоци стигли до ње, изгледала је савршено нормална. Мени изгледа да је Марлену уплашило нешто што је учинио туђински облик живота — ваљда је и њему подједнако тешко да разуме наша осећања, као што је нама тешко да проникнемо у његова — али видевши шта је изазвао, брзо је предузео да је примири. То би објаснило оно што се догодило и поново показало да туђински облик живота има људску природу.”

Инсиња је набрала веђе. „Невоља са тобом, Сивере, јесте у томе што имаш тај ужасан порив да мислиш најбоље о свима — и свакоме. Не могу да имам поверења у твоје тумачење.”

„Имала или немала поверења, уверићеш се се да се ни на који начин не можеш супротставити Марлени. Ма шта желела да уради, она ће то учинити, а они који јој се буду нашли на путу остаће позади, без даха од бола или у несвестици.”

„Али шта је тај облик живота?” упита Инсиња.

„Не знам, Евгенија.”

„А оно што ме сада плаши више од свега другог јесте: шта он хоће са Марленом?”

Џенар одмахну главом. „Не знам, Евгенија.”

Они осташе да се нетремице посматрају, беспомоћни.