Немезис

77

У стројарници је било троје научника; све троје је седело на поду, упркос чињеници да су се тренутно налазили ван домашаја гравитације. Свако је од њих могао, исто тако, седети и на неком од зидова, али то би одударало од озбиљности ситуације и било можда протумачено као израз непоштовања према капетану. За бестежинско стање била су смишљена посебна сложена правила понашања.

Венделова није волела бестежинско стање и да је хтела да искористи свој капетански ауторитет могла је наредити да брод непрестано ротира, стварајући центрифугални ефекат, што би произвело бар неки осећај гравитације. Но, знала је и то да је прорачунавање путање неупоредиво лакше уколико брод у односу на свемир мирује и транслационо и ратационо мада, с друге стране, ни прорачунавање при сталној ротационој брзини не би тебало да буде одвећ тешко.

Инсистирати, међутим, на таквом кретању представљало би израз непоштовања према особи за компјутером. И опет, правила понашања.

Теса Вендел заузе своје место и Фишер није могао да (уз притајени смешак) не примети како се благо затетурала. Упркос свом насеобинском пореклу, Теса очигледно није била за свемир. С друге стране, он, Земљанин (нови притајени, овог пута самозадовољни смешак) сналазио се у бестежинском стању као да је рођен у њему.

Чао-Лу Ву дубоко удахну ваздух. Имао је широко лице — од оних каква обично припадају омањим, здепастим људима, али, када би устао, било је јасно да је виши од просека. Коса му је била тамна и савршено равна, а очи само два узана прореза.

„Капетане”, поче он благо.

„Шта је, Чао-Ли? Ако ми кажеш да се јавио још неки проблем у програмирању, имаш одличне изгледе да будеш прикуцан уза зид.”

„Не, нема нових проблема, капетане. Никаквих. У ствари, то одсуство проблема управо ме и наводи на помисао да је наш задатак обављен и да је време да се вратимо на Земљу. Желео сам да вам то и званично предложим.”

„Да се вратимо на Земљу?” Венделова је мало застала пре но што је то казала, а на лицу јој се појавио израз запањености. „Зашто? Још увек нисмо привели крају наш задатак.”

„Мислим да јесмо, капетане”, одврати Ву; лице му је постало безизражајније. „У ствари, и нисмо знали шта нам је тачно задатак. Разрадили смо систем надсветлосног лета, а то нисмо имали када смо се отиснули са Земље.”

„Знам. Али, шта с тим?”

„Осим тога, немамо баш никаквог начина да комуницирамо са Земљом. Ако сада кренемо у сусрет Суседној звезди и нешто нам се деси, нешто пође лоше, Земља неће имати практични надсветлосни лет и ми не можемо рећи хоће ли га икада добити. То би се могло озбиљно одразити на евакуационе планове Земље, у вези са приближавањем Суседне звезде. Мислим да је врло важно да се сада вратимо и известимо о ономе што смо до сада постигли.”

Венделова га је пажљиво слушала. „Схватам. А ти, Џарлоу, делиш ли његово мишљење?”

Хенри Џарлоу је био висок, плав и туробан; нека неодређена меланхолија, непрестано присутна на његовом лицу, давала је потпуно погрешну слику о његовом карактеру. Осим тога, његови дуги прсти (при том не и крхки) беху попут прстију чаробњака у тренуцима када се бавио компјутером или било којим другим инструментом на броду.

„Искрено, мислим да има смисла у ономе што Ву предлаже”, огласи се Џарлоу. „Када бисмо имали могућност надсветлосне комуникације, једноставно бисмо пренели поруку Земљи и наставили даље. Шта би се с нама после тога догодило, више не би било битно ни за кога осим за нас. Како ствари стоје, не можемо се озбиљно позабавити гравитационом корекцијом.”

„А ти, Бланковицева?” упита тихо Венделова.

Мери Бланковиц се несигурно промешкољи. Била је то ониска, млада жена, дугачке косе и равно подсечених шишки које су јој се спуштале до носа. Била је нежног телесног састава, што јој је све, уз брзе покрете, давало изглед минијатурне Клеопатре.

„Не знам, збиља”, одговори она. „Немам никакве одређене ставове у вези с тим и чини ми се да су ме Ву и Џарлоу увалили у ово. Али зар и ви не сматрате да је битно пренети информацију на Земљу? Савладали смо све значајне досадашње непознанице приликом овог лета, и сада су нам потребни већи и савршенији бродови, снабдевени компјутерима који ће у обзир узимати и гравитациону корекцију. Бићемо онда у могућности да једним скоком стигнемо од Сунца до Суседне звезде; уз снажнију гравитацију могли бисмо кренути непосредно од Сунца и доскочити много ближе Суседној звезди. Не бисмо морали трошити недеље и недеље преваљујући мала растојања пре скока у поласку као и на поскок у доласку. Чини ми се да Земља мора добити те обавештења.”

„Разумем”, рече Венделова. „У ствари, главно је питање да ли би било мудро одмах однети информацију о гравитационој корекцији на Земљу. Ву, је ли то збиља толико значајно колико ти се чини? Теби та идеја о гравитационој корекцији није пала на памет овде и сада, на броду. Чини ми се да си о томе расправљао са мном пре више месеци.” Она се замисли на тренутак. „Има томе око годину дана.”

„Није то, заправо, била расправа, капетане. Колико се сећам, били сте прилично нестрпљиви, и нисте ме саслушали до краја.”

„Да, признајем да сам погрешила. Али ти си то ставио на папир. Рекла сам ти да поднесеш званични извештај о томе и да ћу га погледати кад будем имала времена.” Она подиже руку. „Знам, међутим, да никада нисам стигла да се тиме позабавим, чак се не сећам ни да сам примила неки такав извештај, али, знајући те, Ву, верујем да си све врло подробно разрадио у свом извештају, са свим математичким прорачунима. Зар није тако, Ву? Тај твој извештај мора бити негде заведен.”

Вуове усне се згрчише, али се тон његовог гласа нимало не промени. „Да, начинио сам извештај, капетане, али у питању су биле тек спекулације, и не верујем да је ико на то обратио пажњу. Као што ни ви нисте, капетане.”

„Зашто тако мислиш? Ву, нису баш сви приглупи као ја.”

„Чак и да је неко обратио пажњу, понављам да је реч само о спекулацијама. Када се будемо вратили, бићемо у могућности да пружимо и доказе.”

„Када спекулација постоји, неко ће, једном, сигурно доћи и до доказа. Ти знаш како наука дејствује.”

Ву полако и значајно рече: „Неко.”

„Ах, Ву, сада прелазимо на ствар… Није тебе брига хоће ли Земља овладати практичним методом надсветлосног лета. Тебе брине могућност да признање не припадне теби. Јесам ли у прву?”

„Капетане, у томе нема ничег лошег. Научник има сва права да настоји да сачува првенство својих открића.”

Венделова шмркну. „Ниси, надам се, заборавио да сам ја заповедник овог брода и да сам ја та која доноси одлуке?”

„Не, нисам”, одврати Ву, „али ово није једрењак из осамнаестог века. Сви смо ми, превасходно, научници и мислим да морамо на демократски начин доносити одлуке. Ако већина жели да се врати…”

„Чекајте”, умеша се оштро Фишер. „Пре но што се ово настави, имате ли нешто против ако се и ја укључим у расправу? Једини сам овде који још није изнео своје мишљење и, уколико тежите демократији, онда бих и ја желео да јој дам свој прилог. Смем ли, капетане?”

„Хајде, само напред”, одобри Венделова, стишћући и отварајући десну шаку као да има намеру да неког шчепа за врат.

„Пре отприлике седам и по векова”, поче Фишер, „Кристифор Колумбо је отпловио западно од Шпаније и, коначно открио Америку, иако ни сам, до краја живота, није знао шта је постигао. Уз пут је открио и да се одступање магнетног компаса од правог севера, такозвана „магнетска деклинација”, мења са географском дужином. Било је то врло значајно откриће — штавише, прво чисто научно откриће начињено током једне прекоморске пловидбе.

Е, сада, колико вас зна да је Колумбо открио променљивост магнетске деклинације? Нико, претпостављам. Колико вас зна да је Колумбо открио Америку? Сви, наравно. Замислите, сада, шта би се десило да је Колумбо, откривши девијацију, напрасно решио да се врати с пола пута да би краљу Фердинанду и краљици Изабели, с поносом саопштио своје откриће, обезбедивши себи првенство? Откриће би, вероватно, било достојно поздрављено, а онда би монарси послали другу експедицију, на челу са, рецимо, Америгом Веспучијем, који би онда и стигао до Америке. И ко би се онда и сећао да је Колумбо дошао до некаквог открића са компасом? Дословце нико. Ко би памтио да је Веспучи открио Америку? Дословце сви.

Дакле: да ли да се вратимо? Откриће гравитационе корекције, уверавам вас, упамтиће тек неколицина као безначајан узгредни ефекат надсветлосног путовања. Међутим, посада следеће експедиције која ће коначно стићи до Суседне звезде биће запамћена као прва која је надсветлосним летом стигла до једне звезде. Вас троје — чак и ви, Ву — бићете, евентуално, помињани у фусноти.

Могли бисте помислити да ћете, благодарећи овом великом Вуовом открићу, баш ви бити поново послати на следеће путовање. Но, бојим се да неће бити тако. Видите, Игор Коропатски, Управник Земаљског Истражног Бироа, који нас ишчекује назад на Земљи, заинтересован је превасходно за информације о Суседној звезди и њеном планетаном систему. Он би, верујте ми, експлодирао као Кракатит када би сазнао да смо били на прагу одредишта и да смо се одатле вратили. Поред тога, неминовно, капетан, Венделова била би принуђена да извести како је до повратка дошло зато што сте се вас троје побунили, што је изузетно озбиљна оптужба, чак и ако нисмо на неком једрењаку из осамнаестог века. Бојим се да не само да нећете бити на списку за следеће путовање, него да више очима нећете видети ни лабораторију. Рачунајте с тим. Оно што ћете вероватно видети, без обзира на ваше научне заслуге, јесте самица. Немојте потцењивати бес некога као што је Коропатски.

Боље вам је, дакле, да размислите. Напред, ка Суседној звезди или натраг на Земљу?”

Завладала је тишина. Извесно време нико ништа није рекао.

„Па, онда”, поче Венделова храпавим, оштрим гласом, „мислим да вам је Фишер прилично јасно представио ситуацију. Има ли ко шта да дода?”

Бланковицева се коначно огласи тихим гласом. „У ствари, ја нисам ни била сасвим сигурна. Мислим да треба да идемо даље.”

„И ја”, прогунђа Џарлоу.

„А ти, Чао-Ли?” упита Венделова.

Он слеже раменима. „Нећу против већине.”

„Драго ми је да то чујем. Што се мене тиче, овај инцидент је већ заборављен, бар што се тиче власти на Земљи, али боље да се не понови било шта слично, било шта што мирише на побуну.”