Немезис

38

Поприште на коме је радио исраживачки тим Тесе Вендел, у намери да из темеља уздрма Васељену, било је припремљено и постављено за рад још пре но што је она заврбована и пре но што је дошла на Земљу. Налазило се усред једног кршевитог планинског предела, потпуно изван подручја која су врвела многољудном популацијом Земље. Био је ту подигнут читав један истраживачки град.

И Танајама беше сада тамо, заваљен у своја покретна колица. Само су још његове очи, под густим стрехама обрва, изгледале живе — и даље продорне и проницљиве.

Нипошто није представљао највишу личност у влади Земље, па чак није био ни највиша фигура међу присутнима, али је зато још био, баш као и на почетку, главна сила иза пројекта, којој се нико није супротстављао.

Изгледа да од њега није страховала једино Теса Вендел.

Глас му је постао храпави шапат: „Шта ћу угледати, докторко? Брод?”

Брода, разуме се, није било на видику.

„Не, не брод, Управниче”, одговори Венделова. „До бродова је још далеко. Посреди је само демонстрација, али вредна је пажње. Видећете прво јавно приказивање стварног лета бржег од светлости, нечега далеко изнад пуког хиперпогона.”

„Како ћу то видети?”

„Колико сам ја схватила, Управниче, требало је да вас стручно припреме да бисте успешно пратили демонстрацију.”

Танајама се закашља као да ће се распасти и застаде да удахне ваздух. „Покушали су да ми кажу”, рече он, „али ја желим да то чујем од вас.” Његове зле очи су је фиксирале. „Ви сте главни”, додаде он. „То је ваш пројекат. Објасните.”

„Не могу вам објаснити теорију. То би вам одузело много времена и заморило би вас, Управниче.”

„Нећу теорију. Шта ћу видети?”

„Оно што ћете видети јесу две стаклене коцке од једног кубног метра. У обема је само вакуум.”

„Зашто вакуум?”

„Зато, Управниче, што надсветлосни лет може да се оствари једино у вакууму. У супротном, објекат који треба да се креће брже од светлости повлачи са собом материју, увећава се утрошак енергије и умањује се могућност контролисања. И циљ мора бити у вакууму, или би исход могао бити катастрофалан зато што…”

„Није битно. Ако тај ваш надсветлосни лет мора да почне и сврши се у вакууму, какве онда користи од њега?”

„Потребно је отиснути се у свемир нормалном брзином и онда прећи у надсветлосни лет и остати у њему. Када се стигне близу циља, враћамо се на нормалне брзине и лет приводимо крају.”

„То одузима време.”

„Чак ни надсветлосни лет не може да буде тренутан, али ако раздаљину између Сунчевог система и неке звезде удаљене четрдесет светлосних година можете да превалите за четрдесет дана, а не четрдесет година, онда је крајње незахвално гунђати због утрошка времена.”

„У реду, онда. Имате те две стаклене коцке. Шта с њима?”

„Оне су само холографске пројекције. У ствари, налазе се на раздаљини од три хиљаде километара, кроз тело Земље, и смештене су у планинским масивима. Када би светлост путовала од једне до друге кроз чисти вакуум, био би јој потребан чак хиљадити део секунде — једна милисекунда — да пређе ту раздаљину. Но, нећемо, разуме се, користити светлост. Снажно магнетно поље држи усред леве коцке једну малу куглу, која, заправо, представља мајушни хиператомски мотор. Видите ли га, Управниче?”

„Да, видим нешто тамо”, одговори Танајама. „То је све што имате?”

„Ако посматрате пажљиво, видећете да ће објекат нестати. Одбројавање је у току.”

Жамор се утиша до шапата и када је одбројавање стигло до нуле, кугла нестаде из једне коцке, а појави се у другој.

„Имајте на уму”, рече Венделова, „Сетите се да су ове коцке збиља међусобно удаљене три хиљаде километара. Хронометарски механизам показује да је интервал између одласка и доласка износио нешто мало више од десет микросекунди, што значи да је прелаз извршен брзином готово стотину пута већом од светлосне.”

Танајама подиже поглед. „Како да будем сигуран? Цела ствар је, можда, трик срачунат да обмане некога кога држите за лаковерног старца.”

„Управниче”, обрати му се Венделова оштро, „овде се налазе стотине научника, сви веома угледни, неки од њих су и Земљани. Они ће вам показати све што желите да видите, објасниће вам како инструменти раде. Нећете ту наћи ништа осим поштене науке.”

„Чак и да је тако, шта то све значи? Лоптица. Пинг-понг лоптица која преваљује хиљаде километара. До тога сте стигли, после три године?”

„Оно што сте управо видели, Управниче, вероватно је више но што се ико смео надати, уз све дужно поштовање. Оно што сте видели можда јесте величине пинг-понг лоптице и можда она није превалила више од три хиљаде километара, али то је истински надсветлосни лет који се ни по чему не разликује од тога да смо упутили звездани брод одавде до Арктуруса брзином стотину пута већом од светлосне. Ово што сте видели прва је јавна демонстрација правог надсветлосног лета у историји човечанства.”

„Али ја желим да видим тај звездани брод.”

„На то треба чекати.”

„Немам времена, немам времена”, закрешта Танајама гласом који беше тек нешто мало више од храпавог шапата. Поново га ухвати напад кашља.

Венделова рече, толико тихо, да ју је вероватно тек Танајама могао чути: „Чак ни ваша воља не може да покрене Васељену.”