Немезис

10

Инсиња је и даље седела, дубоко зачуђена над самом собом. Никада раније никоме није испричала ту причу, иако је живела с њом свакодневно током ових протеклих четрнаест година. Ни сањала није да ће је икада икоме испричати. Претпостављала је да ће је однети са собом у гроб.

Не због тога што је у њој било ичега срамотног — једноставно, била је сувише интимна.

А ево, управо ју је испричала — у детаље, и без оклевања — својој млађаној кћери, некоме кога је, до малочас, пре но што је отпочела причу, сматрала дететом — и то зачуђујуће безнадежним дететом.

А то исто дете посматрало ју је сада свечано, без иједног трептаја у тамним очима, мудрим, некако одраслим. Напокон, она се огласи: „Значи, ипак си га отерала, зар не мајко?”

„На неки начин, јесам. Била сам ван себе од беса. Хтео је да те одведе. На Земљу.” Заћутала је за тренутак, а онда подозриво упита: „Разумеш ли?”

„Јеси ли ме толико желела?” упита Марлена.

„Наравно”, одврати готово огорчено Инсиња. Но, за тенутак, замисли се, пред тим очима. Да ли ју је збиља желела?

Ипак је, мирно, додала: „Наравно. Зашто те не бих желела?”

Марлена заклима главом, зловољног израза лица. „Чини ми се да нисам могла бити богзна како пријатна беба. Можда ме је он желео. Ниси ли, можда, била несрећна јер ме је он желео више него ти? Јеси ли ме задржала уз себе због тога што ме је он желео?”

„Ужасно је то што говориш. Уопште није тако”, одврати Инсиња, мада појма није имала да ли је тако или није. Никакву утеху није могла да нађе у разговору са Марленом о овим стварима. Штавише, Марлена као да беше сасвим усавршила свој метод, како да рије под кожом сабеседника. Инсиња је то још одавно приметила, мада је то приписивала испадима једног несрећног детета. Међутим, почело је то да се дешава све чешће и чешће, чак и да се погоршава: као да Марлена бесомучно и намерно рије скалпелом.

„Марлена, на основу чега сматраш да сам ја отерала твог оца?” упита Инсиња. „Никада ти ништа нисам поменула, нити ти дала повода да тако мислиш, зар не?”

„Мајко, понекад стварно ни сама нисам свесна одакле ми то долази у свест. Понекад, на пример, поменеш оца, у разговору са мном, или с неким другим, и увек звучиш као да дубоко жалиш, као да је то нешто што би поново, боље, урадила.”

„Збиља? Немам тај утисак.”

„И, мало по мало, долазим до закључака, они постају јаснији. То како говориш, изгледаш…”

Инсиња је напето зурила у своју кћер, а онда, одједном, упита: „На шта сада мислим?”

Марлена готово одскочи, а онда се пригушено закикота. Никада се није гласно смејала и тај потиснути кикот било је највише што је себи допуштала. „Ах, то је лако”, одговори она. „Ти мислиш да ја знам шта мислиш, али, грешиш. Ја не читам мисли. Ја само изводим закључке на основу речи, звукова, израза и покрета. Људи, једноставно, не умеју да скривају оно што мисле да је код њих добро скривено. А ја их већ тако дуго посматрам.”

„Зашто? Мислим, одакле ти та потреба да посматраш људе?”

„Зато што су ме, док сам била дете, сви лагали. Сви су ми говорили како сам 'слатка'. Или би то теби говорили, преда мном. И увек су имали онај исти гипсани израз на лицу који је говорио: 'Ма, уопште није тако'. Али нико није могао да ме превари. С почетка нисам могла да верујем да ни сами нису свесни свог израза, а онда сам помислила: 'Па добро, можда им је лакше да верују да говоре истину'.”

Марлена за часак застаде, а онда се одједном обруши на мајку: „Зашто ниси рекла оцу куда ће Ротор отићи?”

„Нисам могла. Није то била само моја тајна.”

„Да си му рекла, можда би и он пошао с нама.”

„Не. Не би.” Инсиња одлучно заврте главом. „Већ је био одлучио да се врати на Земљу.”

„Али да си му рекла, мајко. Начелник Пит га не би пустио да оде, зар не? Тада би отац превише знао.”

„Пит тада још није био Начелник”, одврати Инсиња са одсутном незаинтересованошћу, а онда жучно додаде: „Не бих га желела под таквим условима. А ни ти.”

„Не знам. Не знам како би било да је остао.”

„Али ја ти могу рећи.” Инсиња је осећала како сва кључа. Сећања јој се вратише на њен последњи разговор са супругом и на тај њен последњи усклик, да оде, да мора да оде. Не, није погрешила. Није га желела уз себе као заточеника, као присилног становника Ротора. Није га толико волела. Додуше, није га толико ни мрзела.

Но, она брзо промени тему, не дозволившии да се ода изразом лица. „Оринел се озбиљно забринуо, данас по подне. Зашто си му рекла да ће Земља бити уништена? Дошао је к мени касније, због тога, и изгледао је врло потиштен.”

„Само је требало да му кажеш да не слуша то што прича једна клинка. И одмах би га смирила.”

Инсиња као да ово пречу. Можда је добра идеја не рећи ништа како би се избегла истина. „Стварно мислиш да ће Земља бити уништена?”

„Да, мислим. Понекад говориш о Земљи. Имаш обичај да кажеш: 'Јадна Земља'. Скоро увек кажеш 'јадна'.”

Инсиња је осећала како јој кожа гори од руменила. Није ваљда стварно говорила тако? „Па, што да не? Земља је пренасељена, исцрпљена, пуна мржње, глади, беде. Да, осећам сажаљење према њој, те зато и кажем 'јадна'.”

„Не, мајко, није то у питању. Када то кажеш…” Марлена учини покрет рукама као да посеже за нечим, што јој, ипак, некако измиче.

„Па, Марлена?”

„Сасвим јасно знам на шта мислим, али ми је тешко да то и искажем.”

„Покушај. Важно ми је да знам.”

„Начин на који то изговараш. Не могу да се отмем утиску да се осећаш кривом — као да је у питању твоја грешка.”

„Зашто? Шта мислиш да сам учинила?”

„Чула сам те једном док си била на осматрачници. Гледала си у Немезис и учинило ми се да и Немезис има везе с тим. Онда сам питала компјутер шта значи Немезис и он ми је одговорио. То значи нешто што немилосрдно уништава, нешто што жуди за одмаздом.”

„Да, али то није био разлог због кога је звезда добила то име”, готово повика Инсиња.

„Ти си јој дала то име”, примети Марлена мирно, неумољиво.

То, разуме се, више није била тајна. Инсиња је за то добила јавно признање, још откад су напустили Сунчев систем. И за откриће звезде и за њено именовање.

„Управо зато што сам је ја именовала, знам да то није био разлог.”

„А зашто се онда осећаш кривом, мајко?”

(Ћути, ћути, ако нећеш да признаш.)

„Откуд знаш да ће Земља бити уништена?” поново упита Инсиња, након краће тишине.

„Не знам. Али мислим да ти знаш, мајко.”

„Марлена, ово постаје разговор глувих. Хајде да то коначно рашчистимо. Оно што превасходно желим, јесте да ти утувим у главу да никоме више не причаш о томе — нити о свом оцу, нити о тој бесмислици око уништења Земље.”

„Ако тако хоћеш, у реду је. С тим што то није бесмислица.”

„Ја кажем да јесте. Узећемо то за бесмислицу.”

Марлена климну главом. „Идем мало да осматрам”, рече она, тобоже незаинтересовано. „Потом идем на спавање.”

„Добро.” Инсиња ју је ћутке гледала како одлази.

Крива, мислила је. Осећам се кривом. Пише ми на челу да се тако осећам. Свако ће то увидети.

Не, не свако. Само Марлена. Она има дар да то примети.

Марлена је морала имати нешто особито, како би надокнадила све друго што није имала. Интелигенција, напросто, није довољна. Стога је имала тај сјајан дар, да чита изразе, слуша интонације, и друге невидљиве таласе које емитује тело. Од ње није сигурна ни најдубља тајна.

Колико већ живи с том моћи? Опасном моћи? Када је тога постала свесна? Је ли то нешто што постаје све снажније како године одмичу? И зашто је дала маха својој моћи на вољу баш сада, зашто ју је припустила на светлост дана и употребила је да би потукла њу, своју мајку?

Да ли зато што ју је Оринел одбацио, коначно и неопозиво, с обзиром на оно шта је она видела у њему? Да ли зато сада удара жмурећи, на слепо?

Крива, мислила је Инсиња. Зашто се и не бих осећала кривом? Све је то моја грешка. Требало је да знам од почетка, од самог открића. Али нисам желела да знам.