74

Овога пута је нешто топлије на Еритру, помисли Марлена. У ствари, толико је топло да овај ветрић баш прија. Сивкасти облаци нешто су се брже кретали преко неба и изгледали нешто гушћи.

За сутра су предсказали кишу и Марлена помисли како би дивно било стајати напољу на киши и посматрати шта се дешава. Пљуштала би по поточићу, стене би се овлажиле, а земљиште постајало блатњаво.

Стигла је до једне равне стене у близини поточића. Погладила ју је руком и пажљиво села на њу, загледавши се у воду која је протицала, обилазећи камење које је штрчало из ње. У ствари, помисли она, киша је као туширање.

Као да је, рецимо, туш величине неба, па не можеш да му измакнеш. А онда јој паде на памет да би можда при пљуску било тешко дисати.

Не, немогуће. На Земљи киша стално пада — често, у најмању руку — није чула о томе да се људи даве под пљуском. Не, било би баш као под тушем, а под тушем се може дисати без проблема.

Међутим, киша не би била топла, а она је уживала у туширању топлом водом. Пустила је да јој мисли лењо плове. Овде је било врло тихо и спокојно и могла је да се одмара; никога није било да је види, да је посматра, никоме није морала ништа да тумачи. Дивно је, заиста, када не мораш ништа да тумачиш.

Каква би температура била? Кише, наравно. Зашто не би била исто тако пријатно топла као што је топла Немезис? Ох, наравно, сва би била мокра, а кад мокар изађеш испод туша увек је хладно. И одећа би јој се сва цедила.

Али било би шашаво имати на себи одећу док пада киша. Кад се тушираш, одећу одлажеш на страну. Када би закишило, најразумније би било скинути одећу. Заиста, једино разумно.

Али, где је ставити? Овде, напољу, можда би је могла гурнути под неку стену, или би, можда, могла да направи неку малу кућицу у којој би остављала одећу током кишних дана. Уосталом, зашто уопште носити одећу када пада киша?

Или, кад је већ код тога, и када је сунчано?

Па, добро, корисно би било имати је на себи, ако захлади. Али, током топлих дана…

С друге стране, због чега људи носе одећу на Ротору, где је увек топло и суво. Добро, скидају се када иду да пливају у базенима — Марлену то подсети да су млади људи, лепих, добро обликованих тела увек први скидали своју одећу — и последњи је поново навлачили.

А особе попут Марлене уопште се нису разодевале пред другима. Можда зато и постоји одећа. Да се сакрије тело.

Зашто мозгови немају облик, па да их покажеш свету? У ствари, имају, али људи их опет не воле. Људи воле да гледају лепо тело, али дижу носеве када се сусретну са паметним мозгом. Зашто?

Али овде, на Еритру, где нема живе душе, могла се скидати кад год би време било лепо. Онда би била сасвим слободна. Не би било никог да упире прстом у њу или јој се смеје.

У ствари, могла је да чини све што јој се усхтедне, јер је на располагању имала читав један угодан, потпуно пуст, самотан свет, да је обмотава и оптаче као велико, мекано ћебе које је обавија и — тишину.

Осећала је како се препушта. Само тишина. И сам њен ум јој то предочи шапатом, као да не жели да ишта поремети.

Тишина.

А онда, нагло се усправи. Тишина?

Али изишла је да поново чује глас. Е, нећеш сада вриштати. Без страха. Где је сада глас?

Као да га је сама зазвала, као да је зазвиждала…

„Марлена!”

Срце јој поскочи.

Марлена се сва стеже. Не сме да покаже ни најмањи израз страха или нелагодности. Једноставно се осврну и упита, што је могла сабраније: „Где се налазиш, молим те?”

„Није неоп…неопходно да го…го…говориш.”

Глас је био Оринелов, али уопште није говорио као Оринел. Звучало је као да говори с великим потешкоћама, али као да ће ускоро звучати боље.

„Звучаћу боље”, рече глас.

Марлена остаде нема. Ништа не говорећи, само је помислила: Не морам, значи, да говорим. Довољно је да мислим.

„Довољно је да се прилагодиш. То већ чиниш.”

„Али чујем тебе како говориш.”

„Прилагођавам се теби. Имаш утисак да ме чујеш.”

Марлена нежно облизну усне. Не сме дозволити да изгледа уплашено, мора остати прибрана.

„Нема ра…разлога за страах”, рече глас који више није био сасвим Оринелов.

Она помисли: ти чујеш све, зар не?

„Смета ли ти то?”

„Смета ми.”

„За…што?”

„Не желим да све сазнаш. Неке мисли желим да задржим само за себе.” (Покушала је да одагна помисао да је управо то начин на који људи реагују када је она у питању, желећи да сачувају за себе своја осећања. Та помисао, међутим, измаче јој истог тренутка када је покушала да је заустави.)

„Твоје устројство другачије је од дру…гих.”

„Моје устројство?”

„Мислим, устро…стројство твог ума. Други умови су згрчени… замршени. Твој је… диван.”

Марлена се поново облизну и насмеши. Ха, ум јој је диван! Она осети тријумф и помисли на девојке које само… добро изгледају.

Глас у њеном уму упита: је ли то интимна мисао?

„Јесте”, изговори Марлена готово наглас.

„Да, примећујем разлику. Нећу реаговати на твоје интимне мисли.”

Марлена одједном осети како жуди за даљим похвалама. „Јеси ли видео много устројстава?”

„Осетио сам их доста, откад сте ви љу…ди пристигли.”

Није сасвим сигуран у свој избор речи, помисли Марлена. Глас ништа не одговори на то и Марлена се изненади. Изненађење је, када боље размисли, био интиман осећај, али она га није отворено у себи означила као такав. Интимно је, можда, било интимно, ма шта она о томе мислила. Ум јој је рекао да може да осети разлику и било је очито да је то тачно. Показивало се то, изгледа, у самом устројству.

Глас ни на ово ништа не примети. Морала је, очигледно, да питање усмери ка њему, дајући му до знања да није реч о интимним мислима.

„Молим те, погледај, види ли се то у мом устројству.” Није морала да буде одређенија. Глас је знао о чему она говори.

„Да, види се. Све се види у твом устројству, јер је тако добро обликовано.”

Марлена се готово распрши од задовољства. Добила је похвалу за којом је жудела. Ред је сада био узвратити комплиментом. „И твоје устројство мора да је дивно обликовано.”

„Другачије је. Моје се устројство протеже у недоглед. Налази се у свакој тачки и сложено је тек када све узмеш у обзир. Твоје је, међутим, сложено од самог почетка. У њему нема једноставности. Поред тога, твоје се устројство разликује од устројстава осталих припадника твоје врсте. Њихова су — збркана. Не могу да с њима успоставим однос — да комуницирам. Потребно је престројавање, јер су им устројства веома крхка. То нисам знао. Моје устројство, знаш, није крхко.”

„Је ли моје крхко?”

„Не. Твоје се прилагођава.”

„Покушао си да комуницираш с другима, зар не?”

„Јесам.”

Еритрова куга. (Није било одговора, мисао је била интимна.)

Марлена затвори очи, посегнувши снажно својим умом, у покушају да одреди положај спољашњег ума који је допирао до ње. Чинила је то на начин који јој није био сасвим јасан; можда је то чинила погрешно, а можда, пак, уопште није чинила. Туђински ум би се могао подсмехнути њеној трапавости — уколико се он уопште смејао.

Није било никакве реакције.

„Хајде, помисли нешто”, затражи она својим умом.

Мисао се неумитно одмах врати: „На шта да мислим?”

Мисао није допрла ниоткуда. Није долазила одваде или оданде, или било одакле. Долазила је право из њеног ума.

Она помисли (љутита због своје несавршености): „Када си открио моје устројство?”

„Тамо, на новом контејнеру људских бића.”

„На Ротору?”

„На Ротору.”

Марлена се одједном одобровољи. „Желео си да дођем овамо. Звао си ме!”

„Јесам.”

Наравно. Зашто би иначе онолико желела да пође на Еритро? Због чега би, иначе, тако чежњиво посматрала Еритро оног дана када је Оринел дошао да јој каже да је мајка тражи?

Она стисну зубе. Морала је да настави с питањима. „Где си ти?”

„Свугде.”

„Јеси ли ти планета?”

„Нисам.”

„Покажи се.”

„Овде.” И глас, одједном, стиже из одређеног правца.

Зурила је у поток, и одједном схвати да је поток једино што је осећала док је општила са гласом у свом уму. Није била свесна ничег другог око себе. Као да јој се ум био затворио у себе, да би што већма био свестан те једне ствари што га је испуњавала.

А сада се вео подигао. Вода се кретала међу камењем, правећи мехурове поврх њих, у малим вировима оивиченим тим мехуровима. Мехурићи су се јављали и одмах нестајали, препуштајући место новима, творећи једно устројство које се суштински није мењало, мада се у појединостима ниједног тренутка није понављало.

А онда, један по један, мехурићи бешумно нестадоше и вода постаде глатка и безоблична, али и даље у покрету. Како је могла доћи до закључка да вода и даље тече, ако је била безоблична?

Зато што се необично пресијавала одбијајући ружичасту светлост Немезис. Вода је текла и она је могла видети како тече јер су њени одблесци образовали лукове који су се кретали у спиралама, стапајући се при том. Њен поглед остаде заробљен тим призором, док је посматрала како кругови на води уобличавају неку карикатуру лица — две тамне мрље за очи и једну већу, за уста.

Слика се изоштравала, а она је и даље задивљено посматрала.

И коначно се указа лице и постаде лице, лице које је празним очима гледало у њу, али довољо разговетно да би се дало препознати.

Било је то лице Оринела Пампаса.

Загрузка...