Немезис

6

Било је време вечере и Инсиња беше усред једног од својих расположења током којих се помало прибојавала своје кћери.

Та расположења бејаху нешто наглашенија у последње време, а зашто је било тако — није знала. Можда услед тога што је Марлена постала изразито ћутљива, повучена, као да се непрестано бавила мислима сувише сложеним да би се изрекле.

И, понекад, осећање немира и страха ступало би заједно са осећањем кривице: кривице услед недостатка мајчинског стрпљења према девојчици; кривице услед осећања јасне свести о девојчиним изразитим физичким недостацима. Марлена свакако није наследила ништа од пријатног изгледа своје мајке, или нешто од свог неуобичајено згодног оца.

Марлена је била мајушна и одбојна. Једина реч која се савршено уклапала у карактер Инсињине сироте кћерке.

И, наравно, сирота. Придев који јој се, малте не, непрестано наметао у свести, у тој мери да је морала да се контролише да јој не излети и на уста.

Мајушна и одбојна. Попуњена, али не и дебела, то је била Марлена. Ничега очаравајућег у њој. Њена коса била је тамносмеђа, подужа, равна. Нос помало боћкаст; усне су јој се сасвим благо кривиле наниже у угловима; брада мала, а опште држање пасивно и окренуто према себи.

Биле су ту, додуше, њене очи, велике и блиставо тамне, правилне, мрке обрве које су се над њима надвијале и дуге трепавице које готово да су изгледале вештачке. Ипак, очи нису могле да надокнаде све остало — колико год опчињујуће да су биле у одређеним тренуцима.

Инсињи беше јасно, још од Марленине пете године, да ће њена кћер, својим физичким изгледом, тешко привући било ког мушкарца, што је, како су године промицале, постајало све очигледније.

Оринел ју је, додуше, раније чежњиво погледавао, пре но што је постала тинејџерка, очигледно импресиониран њеном бриљантном интелигенцијом и готово тренутним разумевањем ствари. А Марлена се у његовом присуству понашала срамежљиво и благонаклоно, као да је наслућивала да има нешто у тој ствари која се зове „дечко” што јој се чини драгим, али без сазнања шта би то могло бити.

Инсињи је изгледало да је Марлена, током последњих неколико година, коначно схватила шта значи то — „дечко”. Њено неуморно читање књига и гледање филмова, претешких за њен узраст, ако не већ и за интелект, без сумње је допринело томе. Али и Оринел беше одрастао, његови хормони су прорадили и донели промене. Дечје игре више нису спадале у ред ствари њему потребних.

И за столом за обедовање, те вечери, Инсиња упита: „Јеси ли лепо провела дан, душо?”

„Па, био је то обичан дан. Оринел је дошао да ме тражи и вероватно ти је рекао. Извини што си морала да ме јуриш унаоколо.”

Инсиња уздахну. „Али Марлена, не могу да се отмем помисли да си, понекад, тако несрећна. Није ли природно да се бринем? Сувише времена проводиш сама.”

„Волим да будем сама.”

„Нисам сасвим сигурна у то. Не изгледаш задовољна када си сама. Има пуно људи који би се радо дружили с тобом, ако им то само допустиш. Оринел ти је пријатељ.”

„Бивши. Сада га интересују други. То је данас било тако очигледно. Разбеснео ме је. Све време мисли само на Долорету.”

„Па, не можеш га кривити због тога”, примети Инсиња. „На крају, вршњаци су.”

„Само по годишту”, одврати Марлена. „Каква тикветина!”

„Годиште је врло битно у том узрасту.”

„То се по њему и види. И он је тикван. Што више трабуња о Долорети и шуња се око ње, то постаје све тупљи. То се баш види.”

„Али наставиће он да сазрева. А када још мало одрасте, Марлена, можда ће схватити да физички изглед није најбитнија ствар у животу. А и ти ћеш порасти, знаш…”

Марлена стаде начас да испитивачки посматра мајку, а онда рече: „Ма хајде, мама. Ни сама не верујеш у оно што желиш да ми дочараш. Ни секунда не верујеш у то.”

Инсиња се зарумене. Одједном је схватила да Марлена уопште не нагађа. Она зна — али, како? Инсиња беше покушала да своју примедбу изложи што је могуће безболније, да се сама уживи у оно о чему говори. Но, Марлена ју је прочитала без проблема. И то није било први пут. Инсиња је стога почела да верује да Марлена одмерава изразе, оклевања, покрете и да увек успева да сазна оно што бисте хтели да сакријете од ње. И то је појачало њен страх од тог детета. Стварно не желите да будете нечије прозирно стакло.

Шта је то било, на пример, што је Инсиња наговестила, а што је Марлену навело да верује како ће Земљу снаћи уништење? То мора да се расчисти.

Инсиња се одједном осети страховито уморном. Ако није могла да обмане своју кћер, зашто би уопште покушавала? Стога рече: „Хајде, душо, да говоримо сасвим отворено. Шта ти, заправо, желиш?”

„Видим да збиља желиш да знаш, стога ћу ти рећи”, одврати Марлена. „Желим да одем.”

„Да одеш?” Инсиња није схватала смисао веома једноставног израза који је девојчица употребила. „Где то мислиш да одеш?”

„Ротор није цео свет, мајко.”

„Наравно да није. Али нема ничега у пречнику од две светлосне године око нас.”

„Није тако, мајко. Само две хиљаде километара одавде налази се Еритро.”

„То се тешко може рачунати. Тамо не би могла да живиш.”

„Али има људи који тамо живе.”

„Да, али под Куполом. Групица научника и инжењера који обављају нужан истраживачки посао. Купола је знатно мања него Ротор. Ако се овде осећаш спутаном, како би ти тек било тамо?”

„Ван Куполе на Еритру постоји цео један свет. Једног дана ће људи настанити читаву планету.”

„Можда. Али то нипошто није сигурно.”

„Напротив, мислим да је то врло извесно.”

„Чак и да је тако, за то су потребна столећа.”

„Али то мора једном почети. Зашто ја не могу да будем део тог почетка?”

„Марлена, постајеш смешна. Овде имаш врло удобан дом. Када си почела да размишљаш о томе?”

Марлена стисну усне. „Нисам сигурна. Пре неколико месеци, али, сада се погоршало. Једноставно, не могу више да издржим овде, на Ротору.”

Инсиња се намршти на своју кћер, помисливши: осећа да је изгубила Оринела, срце јој је заувек сломљено, отићи ће и казнити га на тај начин. Послаће себе у изгнанство на пусти свет, а он ће жалити за њом…

Да, то је било сасвим могуће решење. Сетила се себе са петнаест година. Млада срца су тако осетљива — најмањи дрхтај је за њих огроман потрес. Мало им, додуше, треба да се поврате, али покушај то да објасниш једној пубертетлијки! Петнаест година. То је касније, касније него…

Не, нема смисла размишљати о томе.

„Шта те то толико привлачи ка Еритру, Марлена?”

„Не знам. То је велики свет. Није ли природно желети један свет велики као…” Оклевала је, пре него што је додала „…као Земља?” Једва је то изговорила.

„Као Земља?” понови Инсиња са жестином. „Никада ниси била тамо. Не знаш ништа о Земљи!”

„Видела сам пуно тога, мајко. Библиотеке су препуне филмова о Земљи.”

(Заиста, тако је. Пит већ дуже говори како би те филмове, у најмању руку, требало пробрати, ако не већ сасвим уништити. Он мисли да одлазак из Сунчевог система збиља мора бити одлазак. Зашто задржавати тај вештачки романтизам и сентимент у вези са Земљом? Инсиња се жестоко противила, али сада као да је увиђала на шта, заправо, Пит мисли.)

„Марлена, не можеш судити по тим филмовима… Они идеализују ствари. Најчешће је реч о далекој прошлости, када је стање на Земљи било боље, а и тада није било тако добро као што филмови желе да прикажу.”

„Нека је чак и тако.”

„Е, не може тако. Знаш ли на шта личи Земља? Тамо је неописива збрка. Зато су је људи и напуштали, да би оснивали Насеобине. Из тог огромног, одвратног света одлазили су и стварали мале, цивилизоване Насеобине. Нико није ишао у супротном смеру.”

„Милијарде људи и дан-данас живе на Земљи.”

„Зато она и представља такав лом. А и они који су преостали одлазе убрзаним темпом. Зато и има толико Насеобина и зато су оне мале да прихвате све. Због тога смо и ми, душо, напустили Сунчев систем и стигли овако далеко.”

Марлена спусти глас. „Отац је био Земљанин. Он није напустио Земљу, иако је имао ту могућност.”

„Не, остао је. Остао је тамо.” Инсиња се намршти, покушавајући да не промени тон.

„Зашто, мајко?”

„Хајде, Марлена, о томе смо већ говориле. Много је људи остало. Нису желели да напусте своја огњишта. Готово свака породица на Ротору има чланове који су остали на Земљи. То добро знаш. Желиш ли да се вратиш на Земљу? Је ли то оно што хоћеш?”

„Не, мајко. Није то у питању.”

„Чак и да то збиља желиш, удаљена си две светлосне године које не можеш прелетети. Толико ваљда разумеш.”

„Наравно да разумем. Само сам хтела да кажем да овде, пред носом, имамо још једну Земљу. Еритро. Тамо хоћу да идем. Тамо жудим да одем.”

Инсиња није успела да оћути, иако је готово са ужасом саслушала сваку своју реч коју је изговорила. „Значи, и ти хоћеш да ме оставиш, као и твој отац?”

Марлена се трже, али не устукну. „Је ли доиста тачно, мајко, да те је отац оставио? Можда би се другачије завршило да си се ти другачије понашала.” А онда додаде, смирено, као да оглашава да је завршила са вечером. „Ти си га, мајко, отерала, није ли тако?”