Немезис

7

Чудно — можда чак и глупо — како је још била у стању да мучи саму себе таквим мислима — присећањима на време од пре четрнаест година.

Крајл је био висок око метар и осамдесет, на Ротору, где је просечна висина мушкараца износила нешто испод метар и седамдесет. Као и у случају Јануса Пита, то му је давало ауру командујуће супериорности и снаге, која је остала чак и пошто је Инсиња схватила, иако то себи није признавала, да се на ту снагу не може ослонити.

Крајлове црте лица беху оштре; истакнут нос и јагодице, јака брада — што му је све придавало израз дивљачности и изгладнелости. Све је код њега било наглашено мужевно. Готово да је могла да нањуши ту мужевност, када га је први пут срела, и, наравно, била потпуно оборена с ногу.

Инсиња је била таман пред дипломским испитом из астрономије. Завршавала је своју студију о Земљи, размишљала о скором повратку на Ротор и конкурсу за радно место у оквиру пројекта Даљинске сонде. Опчињавале су је те широке могућности и предности које је Даљиска сонда у себи садржала. (Тада није ни слутила да ће она сама доћи до много капиталнијег открића).

Онда је срела Крајла, и, сва зркана, осетила како се до ушију заљубљује у тог Земљанина. Земљанин! Била је спремна да преко ноћи одбаци сву своју будућу блиставу каријеру, спремна да са њим остане на Земљи, само да би га имала крај себе.

Сећала се и његовог зачуђеног погледа. „Да останеш овде, са мном? Радије ћу поћи с тобом на Ротор.” Не, Инсиња није ни помишљала да би он био у стању да остави свој свет због ње.

Како је Крајлу пошло за руком да добије роторску улазну визу, Инсиња никада није сазнала.

Имиграционе власти биле су строге. Када би било која Насеобина достигла популацију коју може комотно да издржава, зауставила би даље усељавање. Прво, јер за нове људе није било места; и даље, свака се за себе трудила, и то очајнички, да одржи подношљиву еколошку равнотежу. Људи којима би имиграција ипак, из разних важних разлога, била дозвољена — са Земље, или са других Насеобина — морали би бити подвргнути детаљним деконтаминационим процесима, затим би проводили одређено време у карантину — и, наравно, власти су их могле послати натраг чим би то нашле за сходно.

Но, Крајл, Земљанин, био је ту. Жалио јој се, једном, на тај одуран период деконтаминације, а она је, потајно, ликовала због његове упорности. Очито је било да му је врло стало до ње, чим беше пристао на таква малтретирања.

А ипак, у тренуцима када би њен супруг постајао изразито повучен у себе и расејан, питала се — шта га је, заправо, довело на Ротор? Можда она сама и није била толико битна — можда му је главни мотив био бег са Земље. Није ли он, можда, злочинац у бекству? Или, има убице на врату? Можда се отарасио жене које се заситио? Инсиња се никада није довољно одважила да га запита.

А он, сам од себе, није говорио.

Чак и када му је коначно било дозвољено да крочи на Ротор, постављало се питање колико дуго ће моћи ту и да остане. У случају да му Имиграциони биро додели роторијанско држављанство, могао би остати заувек. Но, никаквих изгледа који би ишли томе у прилог није било.

Инсиња је напокон открила зашто; наравно, Крајл Фишер никада не може бити одвише симпатичан и омиљен међу људима на Ротору. За њу је његово земаљско порекло носило у себи дах различитости, чак гламурозности. Ортодоксни Роторијанци довека би га, међутим, презирали као уљеза — чак и да добије држављанство — но, Инсиња је сву ту причу о свом супругу сматрала неодољиво, еротично узбудљивом. Била је спремна да се бори за њега, против целог света, док не победи или не падне мртва.

Када је Крајл коначно потражио посао који би му обезбедио примања и на основу којег би добио стан, Инсиња беше та која га је подсетила на то да ће његов брак са Роторијанком Имиграциони биро учинити много спремнијим да му додели држављанство. Крајл се нашао изненађеним, као да му то није раније пало на памет, а онда је изразио и своје задовољство. Беше то мало разочарање за Инсињу; било би романтичније да су се венчали из љубави, а не због његовог држављанства. Али ако тако мора бити, помислила је, онда…

И, тако, после неуобичајено дуге веридбе, што беше роторијанска традиција, напокон су се и венчали.

Живот се наставио, без много измена. Није био богзна како страствен љубавник, али, није то био ни пре брака. Поклањао јој је неку врсту одсутне, млаке пажње, и довољно повремених нежности да је држи срећном. Никада није био отворено груб или нељубазан; на крају крајева, он се беше одрекао свог света због ње и прошао кроз приличне непријатности да би био с њом. То му је ишло у прилог и Инсиња му је то и бројала у прилог.

Чак и као легитимни држављанин Ротора, што се дало средити непосредно по венчању, и даље је изазивао нерасположење околине. Инсињи је то било јасно — али се с тим помирила. Он, једноставно, није био рођени Роторијанац, а као досељенику многе интересантне активности на Ротору бејаху му недоступне. Инсиња чак није знала ни која му је струка, јер он никада није помињао ни ступањ завршеног школовања нити било шта слично. Међутим, није изгледао, нити се понашао, као неко необразован. Ничег лошег, мислила је Инсиња, нема у томе ако си и самоук. Осим тога, знала је да на Земљи не постоји обавезно високо образовање, као на Насеобинама.

Ипак, све ју је то мучило. Није марила што је Земљанин (лако се суочавала са колегама и пријатељима када би дошли на ту тему), али није знала како би се сама изборила са неуким Земљанином.

Но, нико никада није начинио неку опаску тим поводом, а он је стрпливо слушао појединости из њеног рада на Даљинској сонди. Она, разуме, никада није покушала да стави на пробу ниво његовог образовања тако што би се упустила у расправљање о техничким видовима посла. Понекад је умео да поставља питања, или да прокоментарише те ствари, што је она ценила, будући да је увек успевала да увери саму себе да су његова питања и коментари били паметни.

Фишер је радио на једној од фарми. Сасвим пристојан посао, чак прилично важан, али без икаквог друштвеног престижа. Није се жалио, нити фрктао због тога, али није исказивао ни задовољство ни уживање у свом послу. Но, одређен облак незадовољства као да је био његова уврежена, пратећа аура.

Стога је Инсиња и престала да му поставља питања попут: „И, шта има ново на послу, драги?”

У неколико наврата, с почетка, одговарао би јој мирно: „Ништа нарочито”. Уз благи израз досађивања.

Касније је и она сама престала да му препричава згоде из свог пословног живота. Чак је почела и да се нервира због тога, јер би и то, између осталог, доприносило његовој илузији да је њен посао неупоредиво битнији од његовог.

Била је свесна да су та страховања пре резултат њене, него његове несигурности. Фишер би је мирно слушао када би саму себе увукла у препричавање дневних догађаја са посла. Чак би понекад и упитао, са бледуњавом заинтересованошћу, понешто у вези са хиперпогоном, али Инсиња је о томе знала веома мало, или готово ништа.

Био је, међутим, заинтересован за роторијански политички живот, испољавајући при том типично земаљско нестрпљење према његовим ограниченим досезима. Инсиња се, пак, трудила да не показује било какве знаке незадовољства због тога.

Ипак, тишина се спуштала између њих двоје. Тек би понекад попричали о филму који су заједно гледали, или о друштвеним обавезама које су испуњавали. Тек мајушне промене у једноличности.

Није то значило несрећан живот. Једноставно, са колача се прешло на бели хлеб. Било је много горих ствари од белог хлеба.

Имало је то, чак, и својих предности. Када се ради на строго поверљивом послу, то значи дословно ни речи о послу. Колико је поверљивих људи ипак дошапнуло коју реч свом супружнику? Инсиња то није чинила, није долазила у искушење, јер ничега тајновитог није било у ономе што је радила.

Но, је ли западала у искушење по открићу звезде-суседа, када је цео случај означен као најстрожа тајна? Била би то најприроднија ствар — рећи свом супругу о открићу које ће њено име уврстити у историју астрономије док је света и века. Могла му је рећи и пре но што је рекла Питу. Могла је да утрчи у његове одаје и завришти: „Замисли!! Замисли!! Никада нећеш погодити!”

Али није то учинила. Сматрала је да Фишер уопште не би испољио заинтересованост. То што би му рекла препричао би можда својим колегама, фармерима, или радницима, али са њом о томе не би говорио.

Стога, ништа му није казала о Немезис и то јој није тешко падало. Случај је за њих двоје био стављен ад ацта, није уопште постојао, све до тог одурног дана када се њихов брак окончао.