Немезис

87

Проучавали су, напокон, свеже пристигле фотографије. Теса Вендел је климала главом. „Невероватно. Читав свет је потпуно пуст, сем овде.”

„Интелигенција је посвуда”, огласи се Мери Бланковиц, набрана чела. „Више нема двоумљења, из ове близине. Био овај свет пуст, или не, интелигенција је ту.”

„И, кажеш, најинтензивније присутна под том куполом?”

„Да, капетане. Лако се да уочити, и посве је препознатљива. Изван куполе импулси су нешто другачији и није ми јасно шта могу представљати.”

„Нисмо никада до сада били у прилици да се сусретнемо са било којом другом врстом високе интелигенције, те, стога, наравно… заусти Ву.

Венделова се окрете ка њему. „Мислиш ли да је интелигенција ван куполе не-људског порекла?”

„Будући да смо се сложили да људи током тринаест година нису стигли да ископају тунеле уздуж и попреко сателита, какав нам други закључак преостаје?”

„А купола? Јесу ли тамо људи?”

„То је потпуно друга ствар”, одговори Ву, „и она ниуколико не зависи од плексона Бланковицеве. Могу се видети астрономски инструменти. Купола — или један њен део — служи као астрономска осматрачница.”

„Па, зар не би и ванземаљци могли бити астрономи?” добаци саркастично Џарлоу.

„Наравно”, озбиљно одговори Ву, „али са одговарајућим својим инструментима. Међутим, ово што видим мени изгледа као компјутеризовани инфрацрвени скенер идентичан онима које имамо на Земљи… Али, хајде да ствар поставимо овако: Заборавимо на природу интелигенције коју имамо пред собом. Ја препознајем инструменте који су или начињени у Сунчевом систему, или су уграђени по нацртима из Сунчевог система. Око тога, чини ми се, нема двојбе. Тешко би ми било да замислим да би нека туђинска интелигенција, без контакта са људском расом, била у стању да изгради нешто до те мере идентично нашим инструментима.”

„Врло добро”, прихвати Венделова. „Слажем се с тобом, Ву. Шта год да се налази на сателиту, људска бића јесу, или су била, под том куполом.”

Крајл Фишер се одлучно умеша. „Немој тек тако рећи 'људска бића', капетане. Боље реци — 'Роторијанци'. Других људских бића овде не може бити, изузев нас самих.”

„И то је непобитно”, сагласи се Ву.

„Али, то је малена купола”, умеша се Бланковицева. „На Ротору је било на десетине хиљада људи.”

„Шездесет хиљада”, промрмља Фишер.

„Нису се могли сви сместити у ту куполу.”

„Што се тога тиче”, рече Фишер, „можда има још купола. Могли бисмо облетети овај свет и хиљаду пута, и да нам ипак промакне низ ствари.”

„Ово је једино место где сам уочила промену у понашању плексона”, примети Бланковицева. „Да има још купола, сигурна сам да бих уочила бар још неку од њих.”

Фишер није одустајао. „Постоји и друга могућност — наиме да видимо само делић неког већег здања које би се, по свему што знамо, могло протезати миљама испод површине планете.”

„Роторијанци су дошли овамо са својом Насеобином”, рече Ву. „Насеобина, можда, још увек постоји. Можда их је и много више. Ова купола можда је тек нека врста испостаје.”

„Нисмо уочили никакву Насеобину”, примети Џарлоу.

„Нисмо ни гледали”, одврати Ву. „У целости смо се усредсредили на сателит.”

„Нисам запазила интелигенцију нигде, осим на овом свету”, напомену Бланковицева.

„Ни ти ниси гледала”, брецну се Ву. „Да бисмо открили Насеобину, или више њих, требало је да претражујемо овдашњи простор тачку по тачку. Али од тренутка када си открила плексоне на овом свету, престала си да се даље обазиреш.”

„Ако хоћеш да поново погледам, учинићу то.”

Венделова подиже руку. „Ако има Насеобина, зашто оне нису досад нас приметиле? Нисмо учинили ништа да прикријемо рад наших генератора. На крају крајева, били смо прилично сигурни да је овај звездани систем сасвим пуст.”

„Можда су мало превише самопоуздани, капетане”, примети Ву. „Ни они нису трагали за нама, и једноставно су нас превидели. Или, уколико су нас и уочили, можда нису сигурни ко смо, или шта смо, те, баш као и ми, оклевају да први повуку потез. Ипак, оно што бих нагласио јесте да нам је позната бар једна тачка на овом огромном сателиту где мора бити људских бића, и моје је мишљење да нам не преостаје друго него да се спустимо и ступимо у контакт с њима.”

„Мислиш ли да бисмо били безбедни?” упита Бланковицева.

„Верујем да бисмо”, одврати Ву чврсто. „Не могу нас тек тако упуцати. Пре тога, сигурно би пожелели да сазнају више о нама. Осим тога, ако нам се сва храброст исцрпљује у томе да останемо и висимо овде у незнању, у том случају ништа нећемо урадити, те би још једина преостала ствар била да се вратимо и испричамо шта смо открили. Земља ће након тога послати овамо читаву флоту надсветлосних летелица, али нам баш неће бити захвална што смо се вратили са минимумом информација. Ући ћемо у историју као експедиција која је устукнула пред циљем.” Он се неодређено насмеши. „Видите, капетане, добро сам савладао Фишерову лекцију.”

„Значи, ти предлажеш да се иде доле и да се ступи у контакт”, закључи Венделова.

„Апсолутно.”

„Ти, Бланковицева?”

„Радознала сам. Не толико због куполе, колико због могућег присуства неке туђе интелигенције. Волела бих да установимо о чему се ради.”

„Џарлоу?”

„Волео бих да смо наоружани, или да имамо везу са Земљом. Уколико нам се нешто лоше деси, Земља неће апсолутно ништа сазнати о исходу наше мисије. Могуће је да ће потом нашим трагом поћи неко исто тако неприпремљен као и ми, и исто тако лишен сваког предзнања. Уколико, пак, преживимо контакт, вратићемо се са суштински значајним открићима. Мислим да треба да прихватимо ризик.”

Фишер упита тихим гласом: „Намераваш ли да и мене питаш за мишљење, Капетане?”

„Знам да желиш да се спустиш да би видео Роторијанце.”

„Управо тако, и зато бих да предложим да се спустимо што тише и неприметније. Ја ћу изаћи из брода, сам, као осматрач. Уколико било шта крене наопако, ви ћете брзо узлетети и кренути ка Земљи, остављајући ме овде, за собом. Можемо себи дозволити да ме отпишете као губитак, што, дабоме, није случај с овим бродом.”

„Зашто баш ти?” упита брзо Венделова, и лицем јој мину сенка напетости.

„Зато што — у најмању руку — познајем Роторијанце. А и желим да идем.”

„И ја, такође”, огласи се Ву. „Морам бити с вама.”

„Зашто да се обојица излажемо опасности?”

„Јер су двојица безбеднија него један. И зато што, у случају нужде, један можда може да се спасе док други одвлачи пажњу нападача. А понајвише желим да пођем баш због тога што, како рекосте, познајете Роторијанце. Могуће је и да их криво просудите.”

„Добро, онда, спустићемо се”, закључи Венделова. „Фишер и Ву изићи ће из брода. Ако се, у било ком тренутку, не сложе у погледу онога што им ваља чинити, Ву ће бити тај који ће одлучити.”

„Зашто?” упита разочарано Фишер.

„Ву управо рече да Роторијанце, баш зато што их познајеш, можеш криво просудити”, одговори Венделова одлучно га погледавши. „И, ја се слажем с њим.”