Немезис

42

Катиморо Танајама је, захваљујући својој пословичној истрајности, оџивео још ту једну годину коју су му дали и беше већ подобро ушао и у другу — пре но што је његова дуга битка била коначно завршена. Када је стигао и тај час, бојно поље је напустио без речи, или знакова — тако да се десило да су инструменти регистровали смрт пре но што је то приметио било ко од посматрача.

То је незнатно ускомешало збивања на Земљи, док су Насеобине остале сасвим спокојне, јер Старац је све чинио далеко од очију јавности, што га је само чинило још снажнијим. Његову моћ познавали су само они који су с њим, природом посла, били у најнепосреднијем додиру, док су они који су највише зависили од његове снаге и политичког умећа доживели Танајамин одлазак као силно олакшање.

Вести су врло брзо стигле и до Тесе Вендел, путем специјалног канала који је повезивао њене приватне одаје са светском престоницом. Без обзира на то што је догађај очекиван већ месецима, шок није изостао.

И шта ће се сада десити? Ко ће наследити Танајаму и какве ће промене уследити? Дуго је већ размишљала о томе, али као да је то питање тек сада постало смислено. Очигледно је било да, упркос свему, Венделова (па и остали који су радили на пројекту) у ствари нису веровали да Старац збиља може умрети.

Отишла је Фишеру да нађе утеху и савет. Било јој је, као разумној жени, јасно да њена, сада већ очито средовечна фигура (за мање од два месеца напуниће педесет) није оно што Фишера држи у близини. Њему су биле тек четрдесет три године, али ни он више није био у првом цвету младости; међутим, пошто је посреди био мушкарац, то није било баш толико очито. Ипак, још се држао уз њу и она је могла да и даље уверава саму себе како је она та која га, фигуративно, држи уза себе — нарочито у оним ситуацијама када је то дословно био случај.

„Шта ћемо сада?” упитала га је.

„Па, није то ништа неочекивано, Теса”, узврати он. „Очекивали смо да ће се то десити много раније.”

„Да, али, ево, сада се коначно десило. Управо је његова заслепљујућа одлучност покретала цео пројекат. Шта ће сада бити?”

„Док је био жив, једва си чекала да умре. Сада си забринута. Мислим да немаш разлога да будеш забринута. Пројекат ће се наставити. Нешто што је већ толико узнапредовало сада има свој сопствени живот и не може тек тако бити заустављено.”

„Јеси ли икада покушао, Крајле, да израчунаш колико је то све до сада коштало? На положај управника ће доћи нови човек и влада ће вероватно одабрати некога кога ће лако моћи да држи на узди. Неће бити неког новог Танајаме пред којим ће сви дрхтати — бар не у ближој будућности. Потом ће мало завирити у наш буџет, а пошто више нема Танајамине моћне шапе да га скрива, лако ће установити да смо дубоко у црвеном и одмах ће доћи до кресања.”

„Како могу то да учине? Већ су потрошили читаво богатство. Сада не могу да стану, јер не би имали чиме да правдају досадашњи утрошак. То би онда збиља био потпуни фијаско.”

„Па, кривицу увек могу да свале на мртвог човека. Рећи ће да је био лудак, егоманијак, роб своје опсесије — што је све сасвим тачно до одређеног степена — али они, који до сада нису били одговорни ни за шта од свега тога, могу да Земљи поврате разум и напусте пројекат који планета себи, једноставно, не може да приушти.”

Фишер се насмеши. „Теса, љубави моја, твоја способност увиђања тананих политичких међуодноса сасвим је добра за једног генијалног стручњака за хиперсвемир. Али Управник Уреда је — теоријски, али и у очима јавности — заправо само наименовани службеник ограничених овлашћења, потпуно под контролом Генералног Председника и Глобалне Владе. Ти наводно моћни званичници, који бивају изабрани за та места, не могу јавно признати да је њима владао Танајама и да их је сатеривао у мишје рупе, не дозвољавајући им ни да се накашљу без његовог одобрења. Показали би се као кукавице и неспособни слабићи и нашли би се у опасности да изгубе стечене положаје приликом наредних избора. Они, једноставно, морају да наставе са пројектом. Можда ће, једино, бити одређених 'козметичких' захвата.”

„Како можеш бити тако сигуран?” прошапта Венделова.

„Само захваљујући дугом искуству у посматрању званичника који подлежу изборном поступку, Теса. Осим тога, ако обуставимо пројекат, онда тиме само позивамо све Насеобине да наставе где смо ми стали — и да се ускоро отисну у дубоки свемир и оставе нас, као што је то учинио и Ротор.”

„Ох! А како би оне то учиниле?”

„Будући да већ владају хиперпогоном, зар ти не изгледа да је напредак до надсветлосних брзина неизбежан?”

Венделова га саркастично погледа. „Крајле, љубави моја, твоје виђење хиперспецијалности сасвим је примерено једном првокласном уходи. Да ли збиља то мислиш, о мом раду? Да је он неизбежни наредни корак после хиперпогона? Није ли ти прошло кроз главу да је хиперпогон природна последица релативистичког начина размишљања? А оно никако не дозвољава кретање брже од светлости. Да би се прешло на надсветлосне брзине неопходан је истински скок напред како у начину размишљања, тако и у пракси. А такав скок се не догађа природно, што сам ја и објаснила разним људима из владе. Жалили су се на спорост напредовања и на трошкове, а ја сам морала да објашњавам тешкоће с којима се сусрећем. Они ће се сада тога сетити и неће се либити да пројекат зауставе у овој фази. Не могу их сада бичем терати да јуре напред и почети напрасно да им причам да нам прети опасност да будемо предухитрени.”

Фишер затресе главом. „Разуме се да им то можеш рећи. И повероваће ти, јер је то истина. Лако нас могу предухитрити.”

„Слушаш ли ти шта ти уопште говорим?”

„Наравно. Али прескачеш једну ствар: дозволи првокласној уходи мало здраворазумног размишљања.”

„О чему то говориш?”

„Огроман корак између хиперпогона и надсветлосног лета постоји искључиво ако почињеш из почетка, као што си ти учинила. Насеобине, међутим, не почињу из почетка. Ти озбиљно мислиш да оне немају представу о томе шта се дешава у Хиперграду? Мислиш да смо ја и моје колеге једине уходе у Сунчевом систему? Насеобине имају своје уходе које раде подједнако приљежно и делотворно као и ми. На пример, скоро истог тренутка када си крочила на Земљу Насеобине су то знале.”

„Па шта ако су знале?”

„Ево шта. Мислиш ли да они немају компјутере који ће им рећи да си писала и објављивала радове на овом пољу? Зар мислиш да их нису крајње помно прочитали и да нису открили да је твоје главно становиште то да су снадсветлосне брзине теоријски могуће?”

Венделова се угризе за усну. „Па…”

„Да, размисли мало о томе. Када си на папир стављала своје мисли о надсветлосној брзини, биле су то још само спекулације. Сем тебе нико више није сматрао да је то могуће. Штавише, нико то није узимао озбиљно. Али ти онда долазиш на Земљу и остајеш овде. Изненада нестајеш са видика и не враћаш се на Аделију. Они можда не знају све појединости онога што радиш, јер је тајност овог пројекта била онолика строга коликом ју је Танајамина параноја могла учинити. Ипак, пука чињеница да си ти нестала довољно је речита и с обзиром на оно што си објављивала, не може бити ни најмање сумње у погледу тога шта сада радиш.

„Хиперград”, настави он, „једноставно не може остати у потпуној тајности. Невероватне суме новца уложене у пројекат негде морају оставити траг. Свака Насеобина скупља за себе мрвице података које ће, евентуално, касније, употпунити у мозаик знања. Свака мрвица ће им давати нови замајац — и омогућити им да узнапредују много брже него што си ти била у стању. Ако престанемо да трчимо, можемо, и бићемо, претечени у трци. Та мисао ће нову гарнитуру одржати подједнако успаљеном у вези с пројектом као што је био и Танајама. Све што ти причам врло је вероватно.”

Венделова није одговарала и Фишер ју је пажљиво посматрао.

„У праву си, уходо драга”, рече она напокон. „Бојим се да је моја грешка у томе што сам те непромишљено сматрала пре за љубавника него за саветника.”

„Зашто би се те две ствари неопозиво искључивале?” упита Фишер.

„Додуше”, настави Венделова, „добро знам да и ти сам имаш своје побуде у свему овоме.”

„Какве то везе има”, упита Фишер, „чак и да је тако, уколико нам побуде иду руку под руку?”