Немезис

13

Марлена је мирно посматрала своју мајку. Пазила је на то да делује неодређено и безизражајно, али је у себи осећала и задовољство и изненађење. Мајка јој је, напокон, испричала све те догађаје у вези са оцем и Начелником Питом. Коначно се са њом поступа као са одраслом особом.

„Ја бих проверила кретање Немезис без обзира на то шта би Начелник Пит рекао”, рече Марлена. „Али ти, мајко, ниси тако учинила. То се да јасно закључити на основу твог осећања кривице.”

„Не могу да се навикнем на чињеницу да ми пише на челу да се осећам кривом”, одврати Инсиња.

„Нико није у стању да сакрије своја осећања”, примети Марлена. „Увек можеш да погодиш, само ако пажљиво посматраш.”

(Други, ипак, то нису умели. Марлена до тога беше дошла и полако и мукотрпно. Људи, једноставно, не умеју да посматрају, нити да осећају; није их брига. Не гледају лица, тела, звуке, ставове, једва приметне искрице нервозе.)

„Не би баш морала да тако помно посматраш људе”, рече Инсиња, надовезујући се на своју кћер, као да им мисли беху кренуле паралелним токовима. Она обгрли своју девојчицу, како би речима дала мање приговарачки тон. „Људи се изнервирају кад их те твоје крупне тамне очи тако фиксирају. Треба да понекад поштујеш приватност људи.”

„Да, мајко”, сложи се Марлена, закључивши истог тренутка, без много муке, да њена мати покушава да се одбрани. Мајка је нервозна, непрестано у страху да се не ода више него што је неопходно.

А онда Марлена упита: „Како то да, упркос свим својим осећањима кривице у погледу Сунчевог система, практично ипак ниси ништа учинила?”

„Из више разлога, Моли.”

(Немој 'Моли', помисли Марлена бесно. Марлена! Марлена! Три слога. Нагласак на другом. Одрасла сам!)

„Каквих разлога?” упита она благо. (Како је могуће да њена мајка никада не примети талас зловоље који јој прође кроз кћер кад год употреби њен детињи надимак? Сигурно је да јој то прелети преко лица, можда стисне усне, можда јој се смрачи поглед. Како људи не виде те ствари? Зашто не гледају?)

„Прво и основно, Јанус Пит је увек био врло убедљив. Како год чудни били његови закључци, како год непријатељска осећања била према њему, увек би успевао да убеди саговорника у то да има добре разлоге за своја гледишта.”

„Ако је то тачно, мајко, онда је он ужасно опасан.”

Инсиња као да се отрже од својих мисли, да би кћери упутила један радознао поглед. „Зашто тако мислиш?”

„Иза сваког гледишта могу стајати добри разлози. Ако је неко у стању да за тим разлозима брзо посегне и представи их уверљиво, практично свакога може да увуче у свашта, а то је опасно.”

„Признајем да Јанус Пит поседује те способности. Чуди ме само да си ти у стању да разумеш те ствари.”

(То је зато што имам само петнаест година, а ти и даље мислиш да сам дете.)

„Много научиш посматрајући људе”, рече Марлена наглас.

„Да, али памти шта сам ти рекла. Немој превише.”

(Никада.) „И, тако те је начелник Пит убедио.”

„Учинио је да поверујем како нема ничег страшног у томе ако се мало сачека.”

„А ти ниси била ни толико радознала да проучиш Немезис и увидиш куда она тачно иде. Морала си бити.”

„И била сам, али то није тако једноставно како се теби чини. Опсерваторија се непрестано користи. Мораш да чекаш свој ред да би села за инструменте. Чак и ако сам руководила њеним радом, нисам могла да се користим њоме кад год би ми то пало на памет. Даље, ако неко ради у опсерваторији, нема тајни у које сврхе и зашто се користи. Биле су, рецимо, изузетно мале могућности да ја направим збиља детаљан спектар Немезис и Сунца, и да користим компјутер да бих којешта израчунавала, а да нико не зна шта радим. Подозревам, осим тога, да је Пит имао своје људе у опсерваторији, који су ме посматрали и надгледали. Било шта да сам учинила што нисам смела, то би истог тренутка дошло до њега.”

„Али и тада, он ти не би ништа могао, зар не?”

„Па, није ме могао устрелити због издаје, ако на то мислиш, нити је он имао у виду нешто слично, али могао ме је уклонити из опсерваторије, што би значило да морам да пређем да радим на фарми. А то нисам желела. Поред тога, није прошло много времена од тог мог малог разговора са Питом, када смо открили да Немезис има планету — или звезду близнакињу. И до данас нисмо сигурни како да је назовемо. Дели их само четири милиона километара, а објекат-близанац уопште не емитује видљиво светло.”

„Говориш о Мегасу, зар не, мајко?”

„Да. Посреди је стара реч, која значи 'велик'. За планету, Мегас збиља јесте велик, знатно већи од највеће планете Сунчевог система. Али врло је мален за звезду. Неки се слажу да би Мегас требало назвати 'смеђим патуљком'.” Одједном, поставши за тренутак несигурна колико је њена кћер способна да прима нове податке, Инсиња упита: „Знаш ли шта је смеђи патуљак, Моли?”

„Марлена ми је име, мајко.”

Инсиња се зарумене. „Да, извини ако се заборавим ту и тамо. Тешко ми је да се навикнем. Имала сам једну дивну, малу девојчицу чије је име било Моли.”

„Знам. Наредни пут кад опет будем имала шест година, можеш ме звати Моли док ти не позли.”

Инсиња се насмеја. „Знаш ли, Марлена, шта је смеђи патуљак?”

„Знам, мајко. Смеђи патуљак је небеско тело, мало, налик на звезду, чија је маса премала да би развила температуре и притиске неопходне да у својој утроби зачну водоничну фузију. Међутим, та маса је довољна да зачне секундарне реакције које је одржавају топлом.”

„Тачно. Није лоше. Мегас је тачно на ивици. Он је или врло топла планета, или помрачени смеђи патуљак. Не емитује видљиву светлост, али зато врши обимна инфрацрвена зрачења. Прилично се разликује од свега са чим смо се до сада срели. На крају крајева, прво је планетно тело ван Сунчевог система на које смо наишли, прво које смо могли детаљно да проучавамо. Опсерваторија је управо њиме, Мегасом, била непрестано заузета. Чак и да сам желела, не бих могла наћи начина да порадим на Немезис. А да ти право кажем, на њу сам временом и заборавила. Мегас ми је, видиш, био много занимљивији, као и свима другима.”

„Хм”, промумла Марлена.

„Испоставило се да је Мегас једино планетно тело које кружи око Немезис, но и то је било довољно. Маса му је пет пута већа од…”

„Знам, мајко. Пет пута је крупнији од Јупитера, а тридесет пута мањи од Немезис. Давно сам питала компјутер.”

„Наравно, драга. И ништа није гостољубивији од Јупитера. Можда још и мање. То је било разочаравајуће, иако, додуше, нисмо ни очекивали да ћемо наићи на настањиву планету на орбити око црвеног патуљка. Ако је планета толико близу Немезис да се вода на њој налази у течном стању, снаге плиме би је приморале да само једном својом страном гледа на звезду.”

„Зар то и није случај са Мегасом, мајко? Мислим, окренут је Немезис увек једном својом страном?”

„Да. Што значи да има топлу и хладну страну, а топла је збиља топла. У стању црвеног усијања. Тако би збиља и било, када циркулација његове густе атмосфере не би унеколико изједначавала температуру. Због тога, као и услед Мегасове унутрашње температуре, чак и хладна страна је прилично врућа. Има пуно ствари у вези са Мегасом које су јединствене у нашем астрономском искуству. Онда смо открили да Мегас има свој сателит. Или, ако Мегас сматраш за звезду, онда он има своју планету. Еритро.”

„Око којег сада кружи Ротор, знам. Али мајко, има већ једанаест година како трају та натезања око Мегаса и Еритра. Зар ниси могла да, за све то време, бациш и најмањи поглед на спектре Немезис и Сунца? Зар ниси покушала?”

„Па…”

„Знам да јеси”, наваљивала је Марлена.

„По мом изразу лица знаш?”

„По теби.”

„Нико се баш не осећа много пријатно у твом друштву, Марлена. Да, у праву си.”

„И?”

„Немезис се креће према Сунчевом систему.”

Настаде станка. Онда, сасвим тихо, Марлена упита: „И, хоће ли се сударити?”

„Не, уколико су моје претпоставке тачне. Прилично сам сигурна да се неће сударити са Сунцем, Земљом, или било којим значајним делом Сунчевог система. Али заправо, до судара и не мора доћи. Чак и уколико промаши, исход би за Земљу вероватно био кобан.”