Немезис

39

Три дана посвећена званичницима у ономе што се незванично звало Хиперград некако су протекла и наметљивци су отишли.

„И овако су нам потребна још два или три дана да се опоравимо и наставимо са радом пуном паром”, рече Венделова Фишеру. Била је озлојеђена и видљиво незадовољна. „Какав зао старац!”

Фишер је без по муке закључио да се ово односи на Танајаму. „Болестан је.”

Венделова га ошину љутитим погледом. „Браниш га?”

„Не, Теса, само износим чињеницу.”

Она прекорно упери прст у њега. „Прилично сам сигурна да је та бедна реликвија била исто толико неразумна и ирационална и у временина када није била ни болесна, па чак ни стара. Колико је већ Управник Уреда?”

„Он је легенда. Преко тридесет година. А пре тога је био главни заменик скоро исто толико, односно сива еминенција иза три или четири претходна номинална Управника. И колико год да је стар и болестан, остаће на том положају док не умре — а можда и неколико дана после тога, све док се људи не увере да неће устати из гроба.”

„Изгледа да се теби све то чини забавно.”

„Али шта друго можеш до да се насмејеш призору човека који је, без отворених моћи, чак и без угледа у широј јавности, држао сваког члана владе у страху и потчињености скоро пола столећа само зато што познаје непријатне тајне сваког од њих и што не би оклевао да их искористи.”

„И подносе га?”

„О, да. Нема никога у влади ко би ризиковао да се са сигурношћу одрекне сопствене каријере само да би, евентуално, добио прилику да обори Танајаму.”

„Чак и сада када му стисак постаје све слабији?”

„Грешиш. Стисак његове шаке можда је ослабио, али док он коначно не нестане са лица Земље, тај стисак никада неће постати подношљив. То ће бити оно последње, чак и пошто његово срце буде престало да куца.”

„Шта подстиче те људе?” упита Венделова с гађењем. „Зар немају жељу да се на време мирно повуку и спокојно умру?”

„Танајама не. Никада. Не могу рећи да га добро познајем, али у протеклих петнаестак година био сам у контакту с њим, ту и тамо, и никада ми није било пријатно. Познавао сам га док је још био у пуној снази и знао сам да се тај човек никада неће зауставити. А да ти одговорим на твоје пређашње питање… У различитим случајевима различите људе нагоне различите побуде. У Танајамином случају посреди је мржња.”

„Могла сам и помислити”, рече Венделова. „То се види. Нико, толико омражен не може да и сам не мрзи. Али кога он мрзи?”

„Насеобине.”

„Ох, доиста?” Венделова се, очигледно, присетила да је и сама пореклом са Аделије. „Па, добро, ни ја нисам, горе, код куће, чула иједну лепу реч о Земљи. А ти знаш моја осећања према местима где се гравитација не може бирати и контролисати.”

„Не говорим, Теса, о недопадању, гнушању или презиру. Говорим о заслепљујућој мржњи. Готово да нема Земљанина коме се допадају Насеобине. Оне имају све најновије. Мирне су, непретрпане, удобне, средња класа. Довољно хране, времена за рекреацију, нема временских непогода, нема сиромаштва. Имају роботе који се пажљиво држе ван видокруга. Сасвим је природно да људи који сматрају да су нечега лишени не воле оне који имају све. Но, код Танајаме то већ прелази у патологију. Он би волео да види уништене све Насеобине. Све до једне.”

„Али зашто, Крајле?”

„Мислим да код њега није у питању ниједна од ствари које сам набројао. Оно што он не може да поднесе јесте културна хомогеност Насеобина. Знаш ли на шта мислим?”

„Не.”

„Људи се на Насеобинама сами разврставају. Траже људе попут себе самих. На свакој Насеобини постоји заједничка култура, и, до извесног степена, заједнички физички изглед. Земља је, с друге стране, кроз сву своју историју представљала дивљу мешавину култура, које се међусобно обогаћују, надмећу, сумњају једна у другу. Танајама и многи други људи са Земље — ја, на пример — сматрају такву мешавину за извориште снаге и сматрају да културна хомогеност Насеобина чини да оне слабе и да, посматрано у перспективи, скраћује време њиховог могућег опстанка.”

„Па зашто, онда, мрзети Насеобине ако сте, по том питању, у предности над њима? Мрзи ли нас Танајама јер нам је и боље и горе у исти мах? То нема смисла.”

„Не мора га ни имати. Ко би још уопште мрзео, ако би се мржња могла рационалисати? Можда — тек, можда — Танајама страхује да ће Насеобине збиља успети и да ће се културна хомогеност на крају показати као одличан изум. Или можда мисли да Насеобине само чекају прилику да униште Земљу, као што он жели да уништи Насеобине. Цела та гужва око звезде-суседа га је до крајности разбеснела.”

„То што се испоставило да је Ротор открио звезду-суседа, а да никога није обавестио?”

„Више од тога. Нису се чак ни потрудили да нас упозоре да звезда-сусед хрли ка Сунчевом систему.”

„Можда то и не знају.”

„У то Танајама никада неће поверовати. Сигуран сам да он мисли да они знају и да намерно неће да нас упозоре, у нади да ће нас то затећи неспремне и да ће Земља, или макар њена цивилизација, бити уништена.”

„Је ли већ утврђено да ће нам звезда-сусед прићи толико близу да би нам нанела штету? То нисам чула. По мом схватању, астрономи углавном мисле да ће она проћи поред система на довољној удаљености да нам нимало не науди. Шта ти мислиш?”

Фишер слеже раменима. „Не знам. Али мислим да Танајама подгрејава своју мржњу тиме што верује да опасност постоји. Логична веза следи: ми морамо имати надсветлосни лет да бисмо били у могућности да откријемо постојање каквог света сличног Земљи, негде другде. Онда на њега можемо пребацити колико год можемо од Земљине популације — уколико се испостави да нас чека оно најгоре. Мораш признати да то има смисла.”

„Наравно, али зашто, Крајле, увлачити и уништење у све то? Потпуно је природно да човечанство стреми ка томе да се шири, чак и уколико је Земља потпуно сигурна. Већ смо стигли до Насеобина, а достизање звезда следећи је логичан корак, за који, додуше, морамо овладати надсветлосним летом.”

„Да, али Танајама би то назвао рационалним погледом на ствари. Колонизација Галаксије је нешто што је он, уверен сам, вољан да препусти наредним поколењима. Оно, међутим, што он лично жели јесте да пронађе Ротор и казни га због тога што је напустио Сунчев систем, испољивши при том крајњу небригу за остатак човечанства. Он живи за то, Теса, и због тога те толико пожурује.”

„Може он да ме пожурује колико хоће, али то му неће помоћи. Већ је на издисају.”

„Питам се да ли је баш тако. Модерна медицина чини чуда. Сигуран сам да ће доктори учинити све да га што дуже одрже у животу.”

„Ни модерна медицина није свемоћна. Питала сам лекаре.”

„И одговорили су ти? Мислио сам да би чињенице о Танајамином здравственом стању морале имати статус државне тајне.”

„Не за мене, Крајле, под овим околностима. Скокнула сам до медицинског тима који се стара о Старчевом здравственом стању и рекла им да желим пре Танајамине смрти да изградим свемирски брод који ће надсветлосним брзинама превозити људска бића. Питала сам колико времена имам на располагању.”

„И, шта су ти рекли?”

„Годину дана, највише. То су рекли. Казали су ми да пожурим.”

„Можеш ли то да постигнеш за годину дана?”

„За годину дана? Наравно да не могу, Крајле. И драго ми је због тога. Налазим бескрајно задовољство у чињеницви да та змија неће доживети да то и види. Што се дуриш, Крајле? Смета ти тако отровна примедба?”

„Не знам, Теса, да ли ти је та примедба баш примерена. Тај исти Старац, колико год одуран био, све је ово створио. Хиперград.

„Да, али из својих побуда, не из мојих. И не због Земље и њеног човечанства. И ја сам понекад аспида, знаш. Сигурна сам да Управник Танајама никада није имао сажаљења према било коме кога је сматрао својим непријатељем, нити да је икада попустио притисак његове ноге на противниковом гркљану. И још сам више сигурна у то да ни он не очекује милост ни од кога. Вероватно би таквог прогласио слабићем и презрео га.”

Фишер је и даље изгледао покуњен. „Па, колико ти је времена потребно?”

„Како то било ко може знати? Можда вечност. Чак и ако све буде напредовало по плану, не видим како би се ствар могла привести крају за мање од пет година.”

„Али зашто? Већ, практично, имамо надсветлосни лет.”

„Не, Крајле”, одврати неумољиво Венделова. „Не буди наиван. Све што имам јесте лабораторијски опит. Надсветлосном брзином могу да пренесем само мали објекат, пинг-понг лоптицу, чија маса деведесет одсто отпада на хиператомски мотор. Брод, међутим, са људима у себи, то је сасвим друга ствар. Морамо бити апсолутно сигурни, тако да је пет година крајње оптимистичка претпоставка. Рећи ћу ти да би, пре епохе модерних компјутера и свих симулација које они пружају, остварење оваквог пројекта за циглих пет година било апсолутно незамисливо. Па чак би и педесет година могло бити прекратко.”

Крајл Фишер само заврте главом и не узврати ништа.

Теса га је замишљено посматрала, па рече, готово раздражљиво: „Шта ти је, побогу? И ти се некуд журиш, зар не?”

Фишер рече благим гласом: „Верујем да си и ти, као и свако, нестрпљива да овај посао приведеш крају, али ја уистину жудим за практичним хиперсвемирским бродом.”

„Ти, више него други?”

„Да, управо ја.”

„Зашто?”

„Хоћу да одем на звезду-суседа.”

„Зашто?” Зурила је у њега. „Машташ о томе да почнеш нови живот са женом коју си напустио?”

Фишер са Тесом никада није разговарао о Евгенији, на било који начин, и није желео да се сада ухвати у замку која се над њим отварала.

„Тамо ми је кћер. Мислим да то можеш да разумеш. И ти имаш дете, сина”, додаде он брзо.

И било је тако. Беше премашио двадесету, њен син, похађао је Универзитет у Аделији и повремено је писао мајци.

Тесино се лице разнежи. „Крајле”, рече она, „не смеш допустити себи да се залуђујеш надама. Јемчим ти да су отишли на звезду-суседа, јер су већ тада знали за њено постојање. Уз пуки хиперпогон, међутим, до ње су им биле потребне преко две године. Не можемо бити сигурни да је Ротор преживео такво путовање. А чак и да јесте, изгледи да пронађе свет погодан за заснивање живота, на орбити око црвеног патуљка, врло су блиски нули. Да су и преживели дотле, можда су наставили путовање у потрази за неком погодном планетом. Куда? И како да их нађемо?”

„Претпостављам да су знали да није било наде да се око црвеног патуљка пронађе згодна планета. Зар онда не би били приправни да уведу Ротор на погодну орбиту око звезде?”

„Чак и да су прживели лет и да су ушли на орбиту око звезде, тамо би их чекао јалов живот и не би још дуго могли да одржавају дотадашњи цивилизацијски ниво. Крајле, уразуми се. Можемо чак и да организујемо експедицију до звезде-суседа и да тамо не нађемо ништа, или, још горе, да нађемо празну Роторову љуштуру. И шта онда?”

„Па, онда је то то”, одврати Фишер. „Али мора да постоје изгледи да преживе.”

„И ти ћеш онда наћи своје дете? Драги мој Крајле, неразумно је надати се таквим стварима. Чак и да је Ротор преживео и да је твоја кћерка преживела, било јој је годину дана када сте се растали. Када би сада стала пред тебе, било би јој десет година. А онога тренутка када будемо спремни да се отиснемо пут звезде-суседа, биће јој петнаест. Она те не познаје. Што се тога тиче, ни ти је не би препознао.”

„Десет, петнаест или педесет година, свеједно је. Чим бих је угледао, Теса, знао бих да је то она.”