Немезис

16

Дешавало би се, с времена на време (а у најновије доба и све чешће, бар му се тако чинило), да Јанус Пит пронађе мало времена да се завали у наслоњачу, сам, у тишини, и дозволи свом уму да се мало опусти. У тим тренуцима није било наређења која је требало издати, информација које је требало обрадити, одлука које нису трпеле одлагање, фарми које треба посетити, фабрика у које треба ићи због инспекције, нових свемирских подручја у која је требало ући, никога кога треба видети, никога слушати, никога осујетити, никога подстаћи…

И увек би, у тим тренуцима, Јанус дозволио себи оно што захтева најмање труда, а представља раскош — то да осећа сажаљење према себи самом.

Не, није он желео ништа више од живота но што је већ имао; планирао је да остатак живота проведе као Начелник Ротора, јер је сматрао да нико не може управљати Насеобином онако како је он то чинио. И још се око тога није двоумио.

Али зашто, међу свим будалама које су настањивале Ротор, није постојала ниједна особа тако далековидих погледа као што су били његови? Беше прошло већ четрнаест година од Одласка и нико још није успео да докучи оно неизбежно. Чак ни пошто је он све подробно објаснио.

Једног дана (вероватније да ће то бити раније него касније) неко ће, тамо назад у Сунчевом систему, овладати хиперпогоном, можда на функционалнији, практичнији начин него што су то Роторијанци учинили. Једног дана ће се човечанство мерити стотинама и хиљадама Насеобина, као и милијардама људи широм Галаксије, и то ће бити немилосрдна времена.

Да, Галаксија је огромна. Колико је то само пута већ чуо? А иза ње ређале су се друге Галаксије. Али човечанство се неће равномерно распростирати. Увек, увек ће бити звезданих система који су, из овог или оног разлога, бољи од других и око њих ће се ломити копља и водити битке. Ако постоји десет звезданих система и десет будућих колонија, свих десет колонија претендоваће на један звездани систем. Један једини.

И, раније или касније, Немезис ће бити откривена и колонисти ће се појавити. И какав ће то исход донети Ротору?

Само уколико би Ротор имао велику временску предност, могао би изградити снажну цивилизацију и разумно се ширити. Када би само имали довољно времена, могли би проширити свој посед на читаву групу звезда. А чак и да не буде тако, сама Немезис је довољна — али, у том случају, она се за друге мора учинити неприступачном.

Пит није у својим сновима видео освајање свемира, освајање било које врсте. Све што је желео било је острво мира и сигурности, за она времена када ће Галаксија бити успаљена и у хаосу као исход сучељених амбиција.

Но, једини је он то увиђао. Само је он носио на својим леђима то бреме. Он ће поживети, можда, још четврт столећа и бити на власти за све то време, као Начелник или као Саветник чија ће реч бити пресудна. А онда ће наступити његова смрт — и ко ће онда наследити његову далековидост?

И ту би се појављивало самосажаљење. Толико је постизао током свих ових година, и још може пуно тога, а опет, награда за труд — поштовање, права награда — беше ништавна. И све би се то, једном, на било који начин, привело крају, јер ће Идеја потонути у океану медиокритета који непрекидно запљускује чланке оне неколицине кадрих да виде у будућност.

Четрнаест година беше прошло од Одласка; да ли је за то време са било ким остварио такав однос да се може сасвим мирно поверити? Сваке би вечери одлазио на починак у страху да ће га неко пробудити усред ноћи и саопштити му да је нека друга Насеобина пристигла — да је Немезис откривена.

Један скривени део њега био је увек на опрезу, очекујући да чује те кобне речи. Један његов део, који никада није марио за дневне обавезе.

Четрнаест година, а они још нису били сигурни. Још једна, додатна Насеобина беше изграђена — Нови Ротор. Био је већ насељен, али и даље је представљао само новостворени свет. Још је, што би рекла стара пословица, мирисао на грађевинске радове. Још три нове Насеобине налазиле су се у различитим фазама изградње.

Ускоро — већ у овој деценији, у сваком случају — број Насеобина које се граде даље ће се повећати и биће им дата једноставна, али прастара наредба: будите плодни и множите се!

Са увек присутним примером Земље и са сазнањем да свака Насеобина има релативно тесан и нерастегљив капацитет, рађање је у свемиру одувек било држано под строгом контролом. Неумитни закони аритметике ту су се сучељавали са вероватно неумољивом силом нагона и односили превагу. Али како буде растао број нових Насеобина, доћи ће време када ће бити потребно још људи, много више, и њиховом стварању ништа више неће стајати на путу.

Привремено, разуме се. Колико год Насеобина да буде, увек ће моћи да, без тешкоћа, буду насељене довољним бројем људи који ће потом моћи да удвоструче свој број за тридесет пет година, можда чак и мање. А оног дана када број Насеобина прође свој зенит и почне да се смањује, испоставиће се да је много теже натерати духа назад у боцу но што је било пустити га напоље.

И ко ће то унапред моћи да предвиди и припреми се за то када он, Пит, више не буде постојао?

А ту је и Еритро, око којег је Ротор кружио на начин који је чинио да огромни Мегас и руменолика Немезис излазе и залазе по чудним обрасцима. Еритро! Та реч носи са собом питање, још од почетка.

Пит се одлично сећао првих дана продора у систем Немезис. Нови чланови породице Немезис постепено су се појављивали како се Ротор примицао звезди црвеном патуљку.

На четири милиона километара удаљености од Немезис беше откривено постојање Мегаса, што је била раздаљина која је одговарала тек једној петнаестини удаљености Меркура од Сунца. Мегас је добијао углавном исту количину енергије коју је Земља примала са Сунца, при чему је било мање видљиве светлости, а више инфрацрвеног зрачења.

Мегас је, међутим, већ на први поглед представљао ненастањив свет. Био је то див, једном својом страном увек окренут ка Немезис. И његова ротација, и револуција, трајале су по двадесет дана. Вечита ноћ на његовој удаљенијој страни тек га је благо расхлађивала, јер му се висока температура из средишта уздизала до коре. Вечити дан на супротној страни лопте био је неподношљиво топао. То што је Мегас био у стању да задржи атмосферу на тој температури имао је да захвали искључиво околности што му је, са масом већом, а пречником мањим од Јупитеровог, површинска гравитација била петнаест пута снажнија од Јупитерове, односно четрдесет пута од Земљине.

Немезис није имала никакву другу планету.

Али како је Ротор наставио да се примиче, Мегас се могао уочити све јасније и ситуација се поново изменила.

Опет је Евгенија Инсиња била та која је Питу донела новости, иако откриће није било њено. Истина се, једноставно, сама појавила на компјутерским фотографијама и ставила се на располагање Инсињи, као шефу Оделења. Прилично узбуђена, она се појавила у Питовим одајама. Почела је своје излагање једноставно, тихо, али, гласом који је подрхтавао од узбуђења.

„Мегас има сателит”, рекла је.

Пит једва подиже обрве и одврати: „Па, није ли се то могло и очекивати? Гасни џинови Сунчевог система имају их по десетак и више.”

„Наравно, Јанусе, али ово није обичан сателит. Огроман је.”

Пит и даље беше хладан. „Јупитер има четири велика стелита.”

„Мислим збиља огроман, готово Земљиних размера и масе.”

„Аха. Занимљиво.”

„Више од тога. Много више, Јанусе. Да се тај сателит окреће директно око Немезис, плимски утицаји узроковали би да му ка њој увек буде окренута једна страна. Уместо тога, он је Мегасу увек окренут једном страном, Мегасу, који је много хладнији него Немезис. Штавише, орбита сателита прилично је нагнута ка Мегасовом полутару. То значи да се, посматран са сателита, Мегас може видети само са једне хемисфере, при чему се креће на север и југ у циклусу од око једнога дана, док се Немезис креће попречно, излазећи и залазећи, такође у једнодневном циклусу. Једна хемисфера има дванаест часова таме и дванаест часова светлости. Друга има то исто, али док је на њој дан, Немезис је у више наврата потпуно помрачена, за период од око пола сата. Ово помрачење ублажава Мегасову благу врелину. Током часова мрака, на тој хемисфери тама бива разблажена Мегасовом рефлектованом светлошћу.”

„Значи, сателит има занимљиво небо. Како узбудљиво за астрономе!”

„Није то тек астрономски лилихип, Јанусе. Могуће је да сателит има уједначену температуру у правим границама погодним за жива бића. Можда је у питању настањив свет.”

Пит се насмеши. „Што ствар чини још занимљивијом. Али на површини планете не би било светлости на какву смо навикли, зар не?”

Инсиња потврдно климну главом. „Тачно. Видело би се једно румено сунце, и тамно небо, јер не би постојала краткоталасна светлост која би се расипала. И призор би, претпостављам, сав био у црвенкастом тону.”

„У том случају, ако си ти већ кумовала Немезис, а неко од твојих колега је Мегасу дао име, ја ћу себи дозволити да именујем сателит. Нека буде Еритро, што је, ако ме сећање не вара, грчка реч за црвено.

Новости су и даље бивале добре. Иза орбите система Мегас-Еритро беше откривен и астероидни појас, што је значило да је пронађен идеалан рудник материјала за изградњу нових Насеобина.

А како су се приближавали Еритру, природа његове настањивости постајала је све привлачнија. Еритро беше планета мора и копна, премда су његова мора изгледала, на основу прелиминарних процена облачног покривача виђеног на подручју видљиве и инфрацрвене светлости, плића од океана Земље. Исто тако, на копну је било сасвим мало високих планина. Инсиња је и даље тврдила, на основу додатних прорачуна, да је клима на планети, у целини посматрано, сасвим погодна за људски живот.

Лет их је водио све ближе и ближе и коначно су се нашли на удаљености са које су могли да предузму прецизна спектроскопска изучавања Еритрове атмосфере. Тада се Инсиња изјасни. „Еритрова атмосфера је нешто гушћа од Земљине и поседује слободан кисеоник — шеснаест одсто, плус пет постотака аргона, док је остало азот. Мора бити и малих количина угљен-диоксида, мада још нисам установила његово присуство. То је сасвим ваздух који се може удисати.”

„Звучи све лепше и лепше”, одврати Пит. „Ко је то још могао да замисли онда када си тек открила Немезис?”

„Лепше и лепше, за биолога. За Ротор, ипак, можда не тако добро. Толика количина слободног кисеоника у атмосфери представља готово сигуран наговештај присуства живота.”

„Живота?”, понови Пит, пренеражен.

„Живота”, понови Инсиња, као да се перверзно наслађује суочавајући га са том могућношћу. „И то не само живота, већ интелигентног живота, можда чак и високо развијене цивилизације.”