Немезис

47

Био је потпуно у праву. Астрономи нису посматрали звезде јер за то није било потребе. Једноставно су давали упутства телескопима, камерама и спектроскопима преко компјутера који су та упутства примали у виду програма.

Инструменти су вршили анализе и излагали их у виду графичких симулација. Астроном би једноставно постављао питања, а затим проучавао добијене одговоре. За све то није било неопходно посматрати звезде.

Па како онда, упита се Инсиња, неко може да залудно зури у звезде? Нарочито један астроном? Већ и сама помисао на то уноси немир. Било је посла који је ваљало обавити, питања на која треба одговорити, тајни које треба решити, тако да би се, зацело, после извесног времена, научник вратио у своју опсерваторију и ставио у погон уређаје, забављајући се у међувремену тако што би читао неки роман или гледао холовизију.

Почела је да прича о томе Сиверу Џенару, док је овај сређивао канцеларију пре но што ће је напустити (био је исти такав педант и у младости, присетила се Инсиња. То ју је тада нервирало, али можда је ова особина требало, напротив, да јој се допадне. Сивер је имао толико врлина, помисли она, док је Крајл, с друге стране…)

Она се немилосрдно отргну од тих мисли и покуша да их скрене у неком другом правцу.

„У ствари, ни ја не идем често на платформу за осматрање”, рече Џенар. „Увек има пречих ствари. А и кад пођем, горе се увек осећам усамљено. Драго ми је што ћу сада имати друштво. Хајдемо!”

Повео ју је ка малом лифту. Инсиња се сада први пут нашла у лифту, од како је под Куполом, и за тренутак јој се учини као да је код куће, на Ротору, с тим што није осетила промену псеудогравитацији, нити се осетила благо притиснута уз један од зидова, услед ефекта Кориолис, као што би то било на Ротору.

„Ево нас”, рече Џенар и пропусти Инсињу пред себе. Она крочи у празну просторију пред њима, но, одмах устукну, коракнувши назад. „Јесмо ли овде изложени?” упита она.

„Изложени?” збуњено понови Џенар. „Ох, мислиш, у односу на Еритрову атмосферу? Не, нисмо, немој се плашити. Опточени смо стакленом полулоптом обложеном дијамантима која је непропустива. Један метеорит би је, несумњиво, пробио, али небо је сасвим лишено метеорита. Овакво стакло имамо и на Ротору, знаш, али…” у гласу му се појави призвук гордости… „не баш оваквог квалитета и ових размера.”

„Није вам уопште лоше овде доле”, рече Инсиња, пруживши руку да поново дотакне стакло и увери се у његово постојање.

„Није, зато што у противном нико не би хтео да дође овамо”, узврати Џенар, а онда поново усредсреди пажњу на мехур. „И овде повремено пада киша, али онда је у сваком случају облачно. А када се разведри, све се брзо исуши. Нешто мало влаге заостане, али мехур бива чишћен по дану нарочитом мешавином детерџената. Седи, Евгенија.”

Инсиња се завали у меко, удобно седиште које се готово само од себе искоси, тако да је она дошла у прилику да гледа право нагоре. Чула је како се искошује и друго седиште под Џенаровом тежином. Одмах потом угасише се мале ноћне светиљке чија је расвета била довољна таман да се разабере положај седишта и сточића у просторији. У тами ненастањеног света, ведро небо над њима, тамно као црни сомот, намах се осуло мноштвом искрица.

Инсињи се оте уздах. Знала је, из теорије, како небо изгледа. Виђала га је на картама, симулацијама или фотографијама — у сваком виду и у сваком облику, изузев у стварности. Затече саму себе како не покушава да разабере занимљиве објекте, загонетне појаве, тајне које би прионула да решава. Пажњу јој нису привлачила сама небеска тела, већ шаре које су правила.

У магловитој праисторији, присетила се, управо је проучавање ових шара, а не самих звезда, изнедрило замисао о сазвежђима, чиме су ударени темељи астрономије.

Џенар је био у праву. Прекрио ју је, као фина, мека, неосетна паучина.

После извесног времена, Инсиња се готово снено огласи: „Хвала ти, Џенаре.”

„На чему?”

„Што си се понудио да пођеш напоље с мојом кћерком. Ризикујеш свој ум због ње.”

„Не ризикујем. Ништа се неће догодити ни њој ни мени. Осим тога, према њој имам неко… очинско осећање. На крају, ти и ја се толико дуго знамо, и, ја сам увек имао… високо мишљење о теби.”

„Знам”, одврати Инсиња, осетивши се помало кривом. Увек је знала шта Џенар осећа према њој; он то никада није успевао да сакрије. То ју је испрва, пре но што је упознала Крајла, испуњавало невољношћу, а касније љутњом.

„Ако сам икада повредила твоја осећања, Сивере, искрено ми је жао”, рече она.

„Нема потребе за жаљењем”, одврати Џенар нежно. Уследила је дуга тишина док је спокој око њих узимао маха; Инсиња се надала да нико неће ући у осматрачницу и пореметити ову чудну чаролију ведрине која ју је тако потпуно обузела.

„Мислим да знам”, рече Џенар, „зашто људи избегавају да долазе овамо, на осматрачку платформу. Односно, зашто то не чине на Ротору. Јеси ли приметила да је осматрачка платформа на Ротору готово увек пуста?”

„Марлена воли да одлази тамо, с времена на време. Често је помињала како је тамо горе потпуно сама. Током последњих годину дана пуно пута ми је напоменула како ужива у посматрању Еритра. Требало је тада да јој посветим више пажње, да је пажљивије слушам…”

„Марлена је изузетак. Мислим да је оно тамо разлог што људи не воле ово место.”

„Шта то?” упита Инсиња.

„Оно.” Он упре прстом у једну тачку на небеском своду, али у мраку она не успе да разазна његову руку. „Она веома сјајна звезда, тамо; најсјајнија на небу.”

„Мислиш, Сунце? Наше Сунце, Сунце Соларног система?”

„Да, на њега мислим. Оно је уљез. Без њега, небо би одавде изгледало готово потпуно исто као и небо које видимо са Земље. Алфа Кентаура, додуше, није на свом месту, и Сиријус је нешто померенији, али то не бисмо ни приметили. Изоставиш ли тих неколико ствари, небо које видиш изгледа готово исто као и небо које су, пре пет хиљада година, посматрали Сумери. Осим Сунца, наравно.”

„Мислиш да је Сунце разлог што се људи клоне осматрачница?”

„Да. Можда не свесно, али мислим да их призор онеспокојава. Вероватно им се чини да је Сунце далеко, далеко, недостижно, део неке друге, сасвим другачије Васељене. А ипак је ту, на небу, сјајно, привлачи нашу пажњу, испуњава нас осећањем кривице што смо од њега побегли.”

„Али зашто онда на платформу не одлазе млади људи, или деца? Они не знају готово ништа о Сунцу или Сунчевом систему.”

„Ми остали дајемо им негативан пример. Када нас старијих више не буде било, кад никоме на Ротору Сунчев систем не буде значио ништа више осим пуке фразе, мислим да ће небо тада поново припасти Ротору. И ово место биће пуно људи — ако још буде постојало.”

„Мислиш да неће постојати?”

„Не можемо предсказивати будућност, Евгенија.”

„Чини ми се да ипак напредујемо.”

„Да, тачно. Али та сјајна звезда — тај уљез — она је оно што ме брине.”

„Наше старо Сунце. Шта нам може? Не може стићи овамо.”

„Ох, наравно да може.” Џенар је нетремице посматрао сјајну тачку на западној страни неба. „Људи које смо тамо оставили, на Земљи и на Насеобинама, једном ће открити Немезис. Можда већ и јесу. Можда су, као и ми, овладали хиперпогоном. Мислим, у ствари, да су то морали учинити убрзо по нашем одласку. Наш нестанак мора да их је веома подстакао да се дају на посао.”

„Отишли смо пре четрнаест година. Зашто већ нису пристигли?”

„Можда их одбија помисао на двогодишњи лет. Знају, да је Ротор то покушао, али не знају да ли је успео. Можда мисле да су парчићи олупине која је некада била Ротор расути целим путем од Сунца довде.”

„Нама није недостајало храбрости да покушамо.”

„И те како нам је недостајало. Мислиш ли да би се Ротор одлучио на тај корак да није било Пита? Пит је предводио нас остале, а сумњам да било где на Насеобинама, односно на Земљи постоји још један такав човек. Ти знаш да га ја не волим. Не одобравам његове поступке, његов морал, или недостатак морала, његову превртљивост, његову хладну решеност да девојчицу попут Марлене пошаље тамо где јој је уништење неизбежно. Но, ако је мерити по постигнутим резултатима, он ће вероватно ући у историју као велики човек.”

„Као велики вођа”, додаде Инсиња. „Ти си велики човек, Сивере. Разлика је јасна.”

Поново уследи тишина, све док Џенар не проговори, овог пута сасвим тихо: „Чекам их да дођу овамо, за нама. То је моје највеће страховање, које се само појачава кад посматрам уљеза како ме обасјава с неба. Четрнаест година је прошло од како смо отишли из Сунчевог система. Шта су учинили за ових четрнаест година? Јеси ли се икада упитала, Евгенија?”

„Нисам”, одврати Инсиња, тек напола будна. „Моје бриге су много ближе.”