Немезис

58

Крајл Фишер видео је Игора Коропатског само у два наврата током три године од када је овај дошао на место које је претходно заузимао Танајама, поставши тако стварни — иако не титуларни — шеф пројекта.

Без тешкоћа га је, међутим, препознао када је улазни фотоуређај приказао његов лик. Коропатски је и даље био онај исти крупан, срдачан мушкарац. Имао је елегантно одело са великом, чупавом краватом по последњој моди.

Што се Фишера тиче, он се одмарао током јутра и није био баш спреман да прима посете, али Коропатски је спадао у људе који се нису одбијали, чак и када би дошли ненајављени.

Фишер додирну једну дирку и на екрану испред посетиоца јави се карикатура ведрог домаћина (односно, домаћице, будући да је пол хотимице приказан неодређено) са једном благо подигнутом руком; био је то гест за који се, конвенционално, држало да значи „Само тренутак”, тако да му није била потребна никаква аудио пратња.

Фишер је тако добио неколико тренутака да се очешља и доведе одећу у ред. Могао је и да се обрије, али закључио је да би Коропатски сматрао даље оклевање увредљивим.

Врата клизнуше у страну и Коропатски уђе унутра. Осмехнувши се пријатно, он рече: „Добро јутро, Фишере. Знам да вам сметам.”

„Не сметате ми, Управниче”, узврати Фишер, потрудивши се да звучи искрено, „али ако желите да видите др Венделову, она је, бојим се, код брода.”

„Искрено говорећи”, забрунда Коропатски, „и мислио сам да ће бити тамо. У том случају, немам другог избора до да разговарам са вама. Смем ли да седнем?”

„Свакако, Управниче”, рече Фишер, прекоревши се што није понудио Коропатског да седне пре но што је то овај затражио. „Да ли сте за нешто освежавајуће?”

„Нисам”, одврати Коропатски, потапшавши се по трбуху. „Сваког јутра се мерим и већ је то довољно да изгубим апетит — готово. Фишере, никада још нисам имао прилику да разговарам са вама, као мушкарац са мушкарцем. А желео сам то.”

„Драго ми је, Управниче”, промрмља Фишер, почевши да се осећа нелагодно. Шта ли је само наумио?

„Наша планета је ваш дужник.”

„Ако ви тако кажете, Управниче”, узврати Фишер.

„Били сте на Ротору пре но што је отишао.”

„Пре четрнаест година, Управниче.”

„Знам. Били сте ожењени на Ротору и добили сте дете.”

„Да, Управниче”, рече Фишер пригушеним гласом.

„Али сте се вратили на Земљу непосредно пре но што је Ротор напустио Сунчев систем.”

„Да, Управниче.”

„Земља је дошла до открића Суседне звезде на основу онога што вам је некада речено, а што сте поновили овде, као и на основу једне ваше опаске.”

„Да, Управниче.”

„Ви сте били тај који је довео др Тесу Вендел са Аделије на Земљу.”

„Да, Управниче.”

„Такође сте јој омогућили да ради овде сада већ више од осам година и да буде срећна, а?”

Он се дубоко закикота и Фишер закључи да би га Коропатски, да су само седели ближе један другоме, мунуо мало лактом у слабине, сасвим у духу мушког разговора.

„Добро се слажемо, Управниче”, узврати Фишер опрезно.

„Али нисте се венчали.”

„Ја сам ожењен, Управниче.”

„И раздвојен четрнаест година. Развод би се лако могао средити.”

„Имам и кћер.”

„Која би и даље остала ваше кћер, чак и ако се поново ожените.”

„Била би то небитна формалност.”

„Па, можда.” Коропатски климну. „А можда је и овако боље. Знате да је надсветлосни брод спреман за полазак. Надамо се да ће лансирање бити почетком 2237.”

„То ми је казала др Вендел, Управниче.”

„Неуронски детектори су постављени и добро раде.”

„И то ми је речено, Управниче.”

Коропатски је држао једну шаку у другој у крилу и незграпно климао крупном главом. А онда, упути један брз поглед према Фишеру и рече: „Знате ли како раде?”

Фишер одмахну главом. „Не, сер. Не знам ништа о начину на који брод функционише.”

Коропатски опет заклима главом. „Не знам ни ја. Нема нам друге до да верујемо на реч др Венделовој и нашим инжењерима. Једна ствар још недостаје, међутим.”

„Ох?” (Студена брижност проструја кроз Фишера. Предстоји ли то ново одлагање?) „Шта то недостаје, Управниче?”

„Комуникације. Човек би помислио да ако има начина да се брод креће брже од светлости, онда би такође требало да буде могуће упућивати таласе или неки други вид преношења порука брже од светлости. Колико се ја разумем, ваљда је лакше упутити надсветлосну поруку него кретати се надсветлосним бродом.”

„Ја не знам, Управниче.”

„Др Венделова ме, међутим, уверава да је обрнуто случај; да за сада не постоји метод делотворног надсветлосног комуницирања. Пре или касније ће га бити, каже она, али сада га нема, а она не жели да чека на његово проналажење, јер се то чекање може одужити.”

„Ни ја не желим да чекам, Управниче.”

„И ја желим напредак и успех. Већ годинама чекамо и силно сам нестрпљив да видим како брод одлази и враћа се. Али то значи да када једном брод полети, више неће бити везе са њим.”

Он климну замишљено, а Фишер остаде у дискретној тишини. (Шта све ово значи? На шта ли стари медвед циља?)

Коропатски подиже поглед ка Фишеру. „Знате да се Суседна звезда креће у нашем правцу?”

„Да, Управниче, чуо сам о томе, али, како изгледа, влада опште уверење да ће проћи покрај нас на довољно великој раздаљини, тако да нећемо претрпети њено дејство.”

„Управо такво уверење желимо да влада. Истина је, међутим, Фишере, да ће Суседна звезда проћи тако близу да значајно поремети Земљино орбитално кретање.”

Фишер за тренутак остаде у шоку. „Уништиће планету?”

„Неће физички. Но, клима ће се толико променити да се на Земљи више неће моћи живети.”

„Је ли то извесно?” упита Фишер, неспреман да поверује.

„Не знам да ли су научници икада извесни у било ком погледу. Али овде изгледа да је та извесност довољно снажна да нас нагна на предузимање извесних мера. Имамо пет хиљада година и већ радимо на надсветлосном лету — уз наду да ће дејствовати.”

„Ако др Вендел каже да хоће, Управниче, уверен сам да је тако.”

„Надајмо се да ваша увереност није неоснована. Но, чак и пет хиљада година уз надсветлосни лет није нека перспектива. Морали бисмо да саградимо сто тридесет хиљада Насеобина сличних Ротору како бисмо понели Земљиних осам милијарди житеља као и довољно биљака и животиња неопходних за нормално функционисање тих светова. То значи двадесет шест Нојевих ковчега годишње, почев од овог тренутка. И све уз претпоставку да се популација не повећа током наредних пет хиљада година.”

„Можда можемо”, примети обазриво Фишер, „да остваримо просек од двадесет шест месечно. Наше искуство и стручност повећаваће се са протоком столећа, а популацију успевамо већ деценијама да контролишемо.”

„Врло добро. Реците ми сад ово: ако житеље Земље пошаљемо у свемир у сто тридесет хиљада Насеобина, искористивши при том све ресурсе Земље, као и оне са Месеца, Марса и астероида, и препустимо Сунчев систем на гравитациону милост и немилост Суседне звезде, куда Насеобине треба да се упуте?”

„Не знам, Управниче”, узврати Фишер.

„Мораћемо да пронађемо планете које би довољно наликовале Земљи, за смештај наше огромне популације, без потребе за сложеним и скупим тераформирањем. Морамо и о томе водити рачуна — и то већ сада, а не кроз пет хиљада година.”

„Чак и ако не нађемо погодне планете, можемо да уведемо Насеобине на орбиту око прикладних звезда.” Фишер и нехотице начини кружну кретњу прстом.

„Драги мој човече, то не би ишло.”

„Уз сво уважавање, Управниче, ствар успева управо овде у Сунчевом систему.”

„Нипошто. Овде, у Сунчевом систему, налази се једна планета на којој чак и данас, упркос свим Насеобинама, живи деведесет девет одсто припадника људске врсте. Ми смо и даље човечанство, а Насеобине су само својеврсно паперје које нас окружује. Може ли паперје самостално постојати? Немамо никакав доказ у том смислу, а ја мислим да не може.”

„Можда сте у праву, Управниче.”

„Можда? Нема никакве сумње”, узврати Коропатски ватрено. „Насељивачи се праве да нас презиру, али ми им не излазимо из главе. Ми смо њихова историја. Ми смо њихов модел. Ми смо бујно врело коме се они непрекидно враћају да би се напојили снагом. Препуштени сами себи, они би убрзо згасли.”

„Можда сте у праву Управниче, али тај опит никада није предузет. Никада се нисмо суочили са ситуацијом у којој би Насеобине покушале да постоје без неке планете…”

„Али суочили смо се са таквом ситуацијом, бар у аналогији. У раној историји Земље људска бића насељавала су се на острвима, где су живела изоловано од матице. Ирци су се настанили на Исланду; Норвежани су се населили на Гренланду; побуњеници су се настанили на Питкерновом острву; Полинежани су се сместили на Ускршњим острвима. И какав је био исход? Колонисти су згасли, понекад чак потпуно ишчезли. Увек уследи стагнација. Никада се нигде није развила цивилизација изузев на континенталном подручју или на острвима у непосредној близини континенталног подручја. Човечанству су потребни простор, величина, разноврсност, обзорје, граница. Схватате?”

„Да, Управниче”, узврати Фишер. (Расправа има смисла до одређене тачке.)

„Према томе”, настави Коропатски, ставивши, поучно, кажипрст десне шаке на леви длан, „морамо пронаћи неку планету, бар једну планету за почетак. А то нас враћа на Ротор.”

Фишер изненађено подиже веђе. „На Ротор, Управниче?”

„Да. Шта се догодило са њима, током четрнаест година од када су отишли?”

„Др Вендел сматра да можда нису успели да преживе.” (Рекавши то, он осети како га прожима бол. Кад год би помислио на то, бол би био ту.)

„Знам. Разговарао сам са њом и без расправе сам прихватио то што је имала да каже. Али волео бих да чујем и ваше мишљење.”

„Немам га, Управниче. Једино имам најискренију наду да су преживели. На Ротору ми је кћерка.”

„Можда је и даље тамо. Размислите! Шта је то што их је могло уништити? Неки квар? Ротор није брод, већ Насеобина која пуних педесет година није имала озбиљне кварове. Превалила је пут кроз празни свемир све до Суседне звезде, а шта је безопасније од празног свемира?”

„Минијатурна црна рупа, неоткривено астероидно тело…”

„Има ли доказа за то? Посреди су само нагађања, готово на граници вероватности, кажу ми астрономи. Да ли је Ротор могло да уништи неко особено својство хиперсвемира? Већ годинама вршимо опите са хиперсвемиром и нисмо му пронашли никакво опасно својство. Можемо, дакле, претпоставити да је Ротор безбедно стигао до Суседне звезде — ако су се уопште тамо упутили, а све говори у прилог томе да је неко друго одредиште крајње невероватно.

„Волео бих да је тако — да су безбедно стигли.”

„Али онда се јављају питања: ако је Ротор безбедан крај Суседне звезде, шта тамо ради?”

„Бивствује.” (Било је то негде на средокраћи између тврдње и питања.)

„Али како? Кружи око Суседне звезде? Једна самотна Насеобина на бескрајном, такође самотном путовању око звезде црвеног патуљка? Нисам сигуран. Угасили би се и тога би убрзо и сами постали свесни. Сигуран сам да би се брзо угасили.”

„Односно, умрли? Је ли то ваш закључак, Управниче?”

„Није. Одустали би и вратили се натраг. Признали би пораз и вратили се у безбедно окриље. Међутим, они то нису учинили, а знате ли шта ја мислим? Мислим да су пронашли настањиву планету код Суседне звезде.”

„Али никаква настањива планета не може да кружи око једне звезде црвеног патуљка, Управниче. Јавља се недостатак енергије, осим ако се одвећ не приближите, али тада су прејаки плимски ефекти.” Он застаде, а онда промрмља, постиђено. „Др Вендел ми је то објаснила.”

„Да, и мени су астрономи то објаснили. Али”, он одмахну главом, „искуство ме је научило да без обзира на то колико научници чврсто верују да су у праву, природа увек има неки начин да их изненади. У сваком случају, схватате ли због чега вам допуштамо да пођете на ово путовање?”

„Да, Управниче. Ваш претходник ми је обећао да ћу поћи у знак захвалности за учињене услуге.”

„Ја имам још бољи разлог. Мој претходник, који је био велики човек, човек достојан дивљења, такође је пред крај био болесни старац. Његови непријатељи сматрали су да је постао параноичан. Веровао је да су на Ротору знали да је Земља у опасности, али да су отишли не упозоривши нас претходно на то, зато што су желели да Земља буде уништена. Сматрао је да Ротор због тога мора бити кажњен. Но, њега више нема, а ја сам овде. Ја нисам ни стар, ни болестан, ни параноичан. Уз претпоставку да је Ротор безбедан и да се налази крај Суседне звезде, ми му нипошто нећемо наудити.”

„То ми је мило, али није ли посреди нешто о чему треба да разговарате са др Венделовом, Управниче. Она ће бити капетан брода.”

„Др Вендел је Насељивач. Ви сте одани Земљанин.”

„Др Вендел је годинама одано радила на пројекту надсветлосног лета.”

„Изван је сваке сумње да је она била одана пројекту. Али је ли одана Земљи? Можемо ли се ослонити на њу да ће у свему поштовати Земљине намере према Ротору?”

„Смем ли да упитам, Управниче, какве су тачно Земљине намере према Ротору? Како видим, одустало се од кажњавања Насељивача због тога што нас нису упозорили.”

„Тачно. Оно што сада желимо јесте удруживање, људско братство, само најлепша осећања. Када се успостави пријатељство, морате се брзо вратити са што је могуће више информација о Ротору и његовој планети.”

„Уверен сам да ће др Вендел, ако јој се то каже — ако јој се то објасни — поступити по налогу.”

Коропатски се закикота. „Човек би то помислио, али знате како је. Она је жена која више није у првом цвету младости. Згодна жена — не налазим јој никакав недостатак — али већ је у педесетим годинама.”

„Па шта?” (Фишер се осетио увређен.)

„Она мора знати да ће нам, када се врати са животно важним искуством успешног надсветлосног лета, бити драгоценија него икада раније; да ће бити потребна као пројектант новијих, бољих, савршенијих надсветлосних летелица; да ће морати да обучава младе људе који ће бити будући надсветлосни пилоти. Биће сасвим сигурна да јој више никада неће бити допуштено да се отисне кроз хиперсвемир, будући да ће бити одвећ драгоцена да бисмо је смели ризиковати. Према томе, пре но што се врати, може доћи у искушење да се упусти у даље истраживање. Можда се неће тако лако лишити узбуђења које доноси сусрет са новим звездама и отварање нових обзорја. Али ми јој не смемо допустити да се изложи још једном ризику поред овога везаног за стизање до Ротора, прикупљање информација, и повратак. Не смемо такође допустити ни губљење времена. Да ли разумете.” Глас му постаде опор.

Фишер прогута пљувачку. „Уверен сам да немате стварног разлога…”

„Имам све разлоге. Др Вендел је увек била у деликатном положају овде — као Насељивач. То схватате, надам се. Од свих људи на Земљи о њој највећма зависимо, а она је Насељивач. Морала је бити подвргнута подробном психолошком посматрању. Обимно је проучена, уз њено знање и без њега, и ми смо прилично уверени да ће се она, уколико јој се укаже прилика, отиснути у даља истраживања. А при том неће бити у вези са нама. Нећемо знати где се налази ни шта ради. Нећемо знати чак ни да ли је жива.”

„Зашто мени све то причате, Управниче?”

„Зато што знамо да имате велики утицај на њу. Ви можете управљати њоме — ако сте чврсти.”

„Мислим да, можда, прецењујете мој утицај, Управниче.”

„Сигуран сам да га не прецењујемо. И ви сте били подвргнути испитивању и ми одлично знамо колико је добра докторка везана за вас — можда и више него што то сами увиђате. Такође знамо да сте одани син Земље. Могли сте отићи са Ротором, остати са супругом и кћерком, али вратили сте се на Земљу по цену да их изгубите. Учинили сте то, штавише, знајући да ће вас мој претходник, Управник Танајама, сматрати кривим за неуспех у прибављању информација о хиперпогону, што је могло да вас стаје каријере. Мени је драго што могу да се ослоним на вас да ћете се побринути око тога да др Вендел буде под строгом контролом, да нам се брзо вратите, као и да овога пута — овога пута — прибавите информације које су нам потребне.”

„Покушаћу, Управниче”, узврати Фишер.

„Кажете то са призвуком сумње у гласу”, примети Коропатски. „Молим вас да увидите важност онога што вас молим да учините. Морамо тачно знати шта је то што раде, колико су јаки, као и каква је та планета. Када једном све то будемо знали, знаћемо шта нама ваља чинити, колико јаки ми морамо бити и за какав живот ми морамо бити приправљени. Јер, Фишере, ми морамо имати једну планету и то сада. А немамо другог избора до да узмемо планету од Ротора.”

„Ако она постоји”, узврати Фишер храпавим гласом.

„Боље да постоји”, рече Коропатски. „Опстанак Земље зависи од тога.”