Немезис

4

Први пут ју је убедио 2220. године, пре шеснаест година, те узбудљиве године у којој су се пред њима отвориле могућности што им пружаше Галаксија.

Коса Јануса Пита тада је још имала ову тамносмеђу боју. Још увек се није био успео до положаја Начелника Ротора, али већ се о њему говорило као о човеку чије време тек долази. Руководио је, у то доба, Одељењем за истраживање и трговину, па је и сама Даљинска сонда била његово дело и резултат његових стремљења.

Био је то први покушај да се материја покрене дуж свемира помоћу хиперпогона.

Колико је било знано, само Ротор беше овладао хиперпогоном и Пит је спадао у групу најватренијих заговорника тајности открића.

На састанку Савета једном је рекао: „Сунчев систем је презагушен. Насеобине све теже проналазе нове просторе. Чак је и астероидни појас тек привремено решење. И он ће ускоро постати неподношљиво тесан. Штавише, свака Насеобина поседује своју властиту еколошку равнотежу, а у том погледу се све више разликујемо. Трговина нам замире услед страха да нам неко не прокријумчари туђе културе паразита или патогена.

Једино решење за нас, поштоване колеге, јесте да напустимо Сунчев систем — и то без фанфара, без упозорења. Допустимо себи да одемо и пронађемо нови дом, на коме ћемо изградити нови свет, са новим човечанством, новим друштвом, новим начином живота. То нећемо постићи без хиперпогона — али и њиме смо овладали. Друге Насеобине ће, касније, вероватно, усавршити исту технику и такође се иселити. Сунчев систем ће бити као маслачак претворен у семе, чије ће се клице развејати по Васељени.

Но, ако ми кренемо први на пут, пронаћи ћемо себи нови свет много пре но што било ко пође нашим стопама. Устоличићемо се чврсто, тако да, када за нама стигне пратња, можемо бити довољно моћни да их пошаљемо у другом правцу. Галаксија је велика и за све ће бити места.”

Било је, разуме се, приговора, чак врло искључивих. Било је оних који су се противили из чистог страха — страха од напуштања познатог. Било је и оних који су се јогунили из сентименталности према планети-прамајци. Било је, напокон, и идеалиста који су сазнање тражили за све, како би и остали могли отићи ако то зажеле, одмах.

Пит је, међутим, знао да ће победити. Само зато што му је одлучујући аргумент пружила Евгенија Инсиња. Каква невероватна срећа да је са својим открићем дошла најпре к њему.

Тада је још била прилично млада, тек двадесет и шест година, удата, али не још и трудна. Била је узбуђена, једра, руку препуних табака компјутерских цртежа.

Сећао се да ју је дочекао намрштен. Он је био Секретар Одељења, а она, заправо, нико и ништа. Све до тог тренутка, наравно.

Све то он тада још није могао знати. Нервирала га је њена упорност и начин на који се пробила до њега. Грчио се гледајући њено одушевљење. Очекивао је да га млада жена удави бескрајном сложеношћу онога, шта год то било, што је носила у наручју, и то са ентузијазмом који ће га врло брзо потпуно исцрпсти.

Требало је да се најпре обрати неком од његових помоћника. То јој је и рекао: „То је, дакле, др Инсиња, оно са чиме желите да ме упознате. Биће ми драго да томе посветим своје време. Зашто то не оставите код некога из Одељења?” Показао јој је руком према вратима, свесрдно се надајући да ће се она окренути и изаћи. (Понекад, у посебним тренуцима, каснијих година, питао се шта би било да је она тада заиста тако поступила).

Она, међутим, рече: „Не, не, господине. Дошла сам да се видим са вама и ни са ким другим.” Глас јој је подрхтавао, као да једва обуздава унутрашњу напетост. „Ово што имам најзначајније је откриће још од — од…” Покушала је, па одустала. „То је најзначајније откриће.”

Пит се загледа у табаке папира у њеним рукама. Деловали су изазовно, али он са своје стране није осећао никакво ватрено узбуђење. Ти стручњаци — малени напредак у маленом пољу њихове малене струке увек сматрају правом научном револуцијом.

„Па, докторко, можете ли ми укратко објаснити о чему је реч?” упита он уздахнувши.

„Чује ли нас ико, господине?”

„Зар је потребно да нас нико не чује?”

„Не желим да ико сазна за ово док не будем сасвим… сасвим сигурна… док не проверим још једном, и још једном, док не отклоним и најмању сумњу. Али не, нема никакве сумње. Ово вам изгледа бесмислено, зар не?”

„Не, нимало”, хладно одврати Пит, притискајући дугме. „Сада смо сасвим заштићени. Реците.”

„Све је овде… ево, показаћу вам.”

„Не, најпре ми реците. Укратко.”

Она дубоко удахну. „Господине, открила сам најближу звезду.” Очи јој бејаху попут тањирића. Дисала је убрзано.

„Најближа звезда Земљи је Алфа Кентаура и то знамо већ вековима”, примети Пит.

„До сада је било тако. Открила сам још једну, ближу. Сунце има блиског суседа. Можете ли да поверујете у то?”

Пит ју је пажљиво одмеравао. Типично, типично. Само нека су довољно млади, ентузијасти, неискусни, увек ће вас опалити неким новим открићем.

„Јесте ли сигурни?” упитао је.

„Јесам. Потпуно. Дајте да вам покажем податке. Ово је најузбудљивија ствар која се десила на пољу астрономије још од…”

„Ако је тачно то што тврдите. Не, немојте ми показивати податке, погледаћу их касније. Испричајте ми. Ако постоји звезда ближа Сунцу него што је то Алфа Кентаура, зашто до сада није била откривена? Зашто је то пало у део баш вама, др Инсиња?” Знао је да је саркастичан, али она није обраћала пажњу на његов тон. Била је сувише узбуђена.

„Постоје разлози. Звезда се налази иза облака, тамног облака, гомиле прашине, који се налази тачно између нас и ње. Без апсорпције коју врши прашина, била би то звезда осме величине и до сада би без сумње била откривена. Прашина умањује њен сјај и чини је звездом деветнаесте величине, изгубљеном међу милионима звезда које једва назиремо. Није било разлога да јој ико посвети пажњу. Далеко је на јужном небу Земље, тако да многи телескопи из времена пре Насеобина нису чак ни могли да се усмере у том правцу.”

„Ако је тако, како да сте је ви открили?”

„Захваљујући Даљинској сонди. Видите, звезда-сусед и Сунце мењају, разуме се, своје релативне положаје. Претпостављам да круже око заједничког средишта, и то сасвим полако, у периоду који се мери милионима година. Неколико векова уназад, положај им је могао бити такав да смо, можда, могли видети звезду-суседа ван облака у пуном сјају, али и тада само помоћу телескопа. А телескопи су изумљени тек пре шест стотина година. Прекасно да би се, са појединих места на Земљи, у то доба, звезда-сусед могла уочити. За неколико столећа, звезда-сусед ће се опет јасно видети, сада са друге стране облака. Но, не морамо толико дуго да чекамо. Имамо Даљинску сонду.”

Пит је осећао како се пламен у њему разбуктава, како му се унутрашњост одједном загрева. „Хоћете да кажете да је тај део неба снимљен помоћу Даљинске сонде, која, будући да је довољно истурена у свемиру, може, без обзира на облак, да 'види' вашу звезду у пуном сјају?”

„Управо то. Имамо звезду осме величине тамо где је не би требало бити. Спектар је показао да је реч о црвеном патуљку. Црвене патуљке не можете уочити на великој удаљености, стога испада да је овај врло близу.”

„Да, али зашто ближе него Алфа Кентаура?”

„Природно, испитивала сам тај део неба, онако како се види са Ротора и никакве звезде осме величине није било. Ипак, на очекиваном месту наишла сам на звезду деветнаесте величине, које није било на фотографијама што их је начинила Даљинска сонда. Закључила сам да је посреди исто тело, само затамњено, а чињеница да нису биле на баш сасвим истом месту последица је паралактичког помака.”

„Да, разумем. Блиски предмети чине нам се као да су на различитим местима, према удаљеној позадини, уколико их гледамо са различитих страна.”

„Тачно, али звезде су толико удаљене да, чак и кад би Даљиска сонда била још удаљенија, рецимо добар део једне светлосне године, не бисмо на фотографијама видели битнију разлику у случају удаљенијих звезда. Међутим, положај оближњих звезда би се драстично променио. Код звезде-суседа јавио се огроман помак — релативно огроман, разуме се. Посматрала сам небо на снимцима које је Даљинска сонда начинила на разним местима како се удаљавала. Постоје три фотографије снимљене током оних интервала када се налазила у нормалном свемиру; на њима звезда-сусед изгледа све сјајнија како се, виђена са сонде, приближава рубу облака. На основу паралактичког помака показало се да нас до звезде-суседа дели тек нешто мало више од две светлосне године. А то је двоструко мање него до Алфа Кентауре.”

Пит ју је замишљено посматрао. У тишини која је уследила девојка је осећала како у њој расту напетост и ишчекивање.

„Господине Пит”, проговори она најзад, „желите ли да сада погледате прорачуне?”

„Не”, одврати он. „Задовољан сам оним што сте ми рекли. Али сада вам морам поставити неколико питања. Чини ми се, ако сам вас правилно разумео, да су занемарљиви изгледи да се неко из чиста мира усредсреди на једну звезду деветнаесте величине, како би јој израчунао паралаксу и одредио удаљеност?”

„Скоро непостојећи.”

„Има ли других начина да се открије да нам је једна затамњена звезда заправо надохват руке?”

„Па, можда је њено властито кретање велико — за једну звезду, наравно. Хоћу рећи, ако бисте је непрестано посматрали, приметили бисте да се креће мање-више праволинијски.

„Да ли би се то регистровало и у овом случају?”

„Можда. Међутим, немају све звезде велико властито кретање, чак иако су нам сасвим близу. Оне се крећу у три димензије — а ми пратимо њихово властито кретање искључиво у дводимензионој пројекцији. Могу то да вам објасним…”

„Не треба, верујем вам на реч. Да ли је код ове звезде приметно властито кретање?”

„Да бих то установила потребно ми је извесно време. Имам неколико снимака тог дела неба, старијег датума, на којима бих могла одредити евентуално приметно властито кретање ове звезде. Али то би изискивало додатна истраживања.”

„Ипак, сматрате ли да звезда-сусед има такво властито кретање које би учинило да се астрономи, под претпоставком да је уопште уоче, за ту звезду заинтересују?”

„Не. Не сматрам.”

„Онда је сасвим могуће да смо ми, на Ротору, једини који знамо за звезду-суседа, јер смо једини отпослали Даљинску сонду. Ту смо на вашем терену, др Инсиња. Слажете ли се да смо једини који смо послали Даљинску сонду?”

„Даљинска сонда није подухват који се баш сасвим држи у тајности. Знамо за експерименте других Насеобина и сви заједно смо претресали овај проблем. Чак и Земља, која, додуше, у ова времена и није баш много заинтересована за астрономију.”

„Да, препустили су иницијативу Насеобинама, што је прилично разумно. Али јесу ли, или нису, друге Насеобине послале своје Даљинске сонде и то можда задржале у тајности?”

„Веома сумњам у то, господине. За Даљинску сонду потребан је хиперпогон, а техника хиперпогона представља потпуну тајну. Знали бисмо да су и други овладали хиперпогоном. Претодно би били принуђени да изводе експерименте по свемиру који би их одали.”

„Према Уговору о отвореној науци, сви подаци добијени посредством Даљинских сонди морали би бити јавно објављени. Значи ли то да сте већ обавестили…”

Инсиња га нестрпљиво прекиде. „Не, наравно да нисам. Морам још много тога да истражим пре но што било шта обнародујем. Оно што сада имам тек је прелиминарни резултат који вам саопштавам у поверењу.”

„Али ви нисте једини астроном који ради на Даљинској сонди. Претпостављам да сте своје резултате показали и другима.”

„Не, нисам.” Инсиња погледа у страну, а онда настави, као да се брани. „Ја сам била та која је уочила ствар. Ја сам предузела да је истражим. Ја сам разабрала њен значај. Ја. Сходно томе, желим да обезбедим да откриће мени падне у заслугу. Постоји само једна звезда која је најближа Сунцу и желим да уђем у анале науке као особа која ју је открила.”

„Можда има још нека, ближа”, примети Пит, уз први осмех на лицу још од како је разговор отпочео.

„Та би сигурно већ дуже била позната. Чак и моја звезда — и она би одавно била откривена, само да није крајње неуобичајеног постојања тог танушног, затамњујућег облака. То — да постоји и ближа звезда од ове — мислим да је то потпуно искључено.”

„Е, онда смо на следећем, др Инсиња: ви и ја смо једини људи који знају за звезду-суседа. Јесам ли у праву? Нико више?”

„Да. Само ви и ја. За сада.”

„Не за сада. То мора остати наша тајна док не будем спреман да ствар саопштим одређеним личностима.”

„Али Уговор… уговор о отвореној науци…”

„Морамо га занемарити. Увек у свему има изузетака. Ваше откриће везано је за безбедност Насеобина. А када је то посреди, ништа нас не обавезује да обзнанимо откриће. Уосталом, ни о хиперпогону ништа нисмо обнародовали, зар не?”

„Али постојање звезде-суседа нема никакве везе са безбедношћу Насеобина!”

„Напротив, др Инсиња, и те како има везе. Можда ви то још не схватате, али ваше откриће може променити судбину људске расе.”