Немезис

60

Када је Џенар поново отворио очи, угледао је Евгенију Инсињу како га тужно посматра.

Призор га је изненадио и он поче да се придиже. „Евгенија!”

Она му се осмехну, али јој лице због тога није постало мање тужно.

„Казали су ми да могу да дођем, Сивере”, рече она. „Мисле да је с тобом све у реду.”

Џенара проже талас олакшања. Знао је да је у реду, али било је пријатно чути да му је мишљење потврђено.

„Разуме се да је у реду”, узврати он усхићено. „Резултати скенирања су ми добри и у сну и кад сам будан. Биће такви заувек. Али како је Марлена?”

„И њени резултати су савршено нормални.” Чак јој ни то није поправило расположење.

„Као што видиш”, рече Џенар, „ја сам био Марленин канаринац, као што сам ти обећао. На мене је деловало пре него на њу — ма шта то било.” А онда му се расположење промени. Ово није био прави час за задиркивање.

„Евгенија, како да ти се извиним?” упита он. „Пре свега, нисам Марлену држао све време на оку, а онда сам се и паралисао од ужаса, тако да више ништа нисам могао да предузмем. Потпуно сам заказао и то пошто сам ти са толико самоуврености рекао да ћу водити рачуна о њој. Искрено говорећи, нема оправдања.”

Инсиња је одмахивала главом. „Не, Сивере. То никако није била твоја кривица. Тако ми је драго што те је вратила натраг.”

„Није моја кривица?” Џенар је изгледао запрепашћен. Разуме се да је била његова кривица.

„Уопште није. Постоји нешто много горе од Марлениног будаластог скидања одела, или твоје неспособности да брзо делаш. Много горе. Уверена сам у то.”

Џенара наједном обузе студен. Шта је то много горе? — упита се он. „Шта то покушаваш да ми кажеш?”

Он склизну из постеље и изненада постаде свестан босих ногу као и потпуно неприкладне одеће коју је носио. Журно је обавио лако ћебе око себе.

„Молим те”, рече он, „седи и кажи ми. Је ли Марлена стварно у реду? Да не прикриваш нешто о њој?”

Инсиња седе и свечано погледа Џенара. „Кажу да је у реду са њом. Резултат скенирања савршено је нормалан. Они који имају искуства са кугом тврде да не испољава никакве симптоме.”

„Па зашто си се онда снуждила као да је крај света?”

„Мислим да јесте, Сивере. Овог света.”

„Шта ти сад то значи?”

„Не могу да ти објасним. Немам рационално објашњење. Мораш да разговараш са Марленом да би схватио. Она иде својим путем, Сивере. Није узбуђена због онога што је учинила. Тврди да не може ваљано истраживати Еритро — искусити Еритро, како је то она казала — у Е-оделу, тако да више нема намеру да га носи.”

„У том случају, неће више излазити.”

„Ох, али Марлена каже да хоће. Сасвим самоуверено. Кад год пожели, каже она. И то сама. Пребацује себи што је допустила да пођеш са њом. Није равнодушна према ономе што ти се могло догодити, знаш. Узнемирена је због тога. И драго јој је што је стигла до тебе на време. Стварно, очи су јој се испуниле сузама док је причала о томе шта се могло догодити да те благовремено није вратила у Куполу.”

„Да ли је због тога почела да се осећа несигурном?”

„Није. То је и најчудније у свему. Сада је сигурна да си ти био у опасности. Али не и она. Тако је самоуверена, Сивере, да бих могла…” Она одмахну главом, а онда промрмља. „Не знам шта да радим.”

„Она је по природи самоуверена девојка, Евгенија. То мора да ти је боље познато него мени.”

„Не у том смислу самоуверена. Као да зна да је ми не можемо зауставити.”

„Можда можемо. Разговараћу са њом и ако том приликом иједном потегне неко од тих 'Не можете ме зауставити', одмах ћу је послати натраг на Ротор. Био сам на њеној страни, али после онога што ми се догодило изван Куполе, бојим се да ћу морати да будем мало чвршћи.”

„Не, нећеш.”

„Зашто? Због Пита?”

„Не. Мислим да напросто нећеш.”

Џенар се упиљи у њу, а онда се нелагодно насмеја. „Ма хајде, нисам у тој мери под њеном влашћу. Можда уживам у томе да ме држи за доброћудног чику, али ипак нећу бити толико доброћудан да је пустим да срља у опасност. Постоје границе свему, а уверићеш се да умем да их поставим.” Он застаде, а затим скрушено додаде: „Изгледа да смо променили стране, ти и ја. До данас си ти била та која ју је задржавала и која је тврдила да је то немогуће. Сада је обрнуто.”

„То је стога што те је заплашио инцидент који се одиграо напољу, а потоње искуство је заплашило мене.”

„Какво потоње искуство, Евгенија?”

„Ја сам покушала да поставим границе, пошто се она вратила у Куполу. Казала сам јој: 'Драга дамо, да се ниси усудила више да са мном тако разговараш; не само да ти више неће бити дозвољено да изиђеш из Куполе, него нећеш изићи ни из властите собе. Бићеш закључана у њој, везана ако је потребно, а онда првом ракетом враћена на Ротор.' Као што видиш, уопште се нисам либила отворених претњи.”

„И шта је она на све то казала? Спреман сам да се опкладим у велику своту да није бризнула у плач. Слутим да је зашкргутала зубима и супротставила ти се. Је ли тако?”

„Није. Нисам стигла још ни до пола буквице када су зуби почели да ми цвокоћу и више нисам могла да говорим. Прожео ме је талас мучнине.”

„Покушаваш ли ти то да ми кажеш”, рече Џенар, намрштивши се, „да мислиш да је Марлена стекла необичне хипнотичке моћи којима нас може спречити да јој се супротстављамо? Али то је немогуће. Јеси ли икада раније запазила нешто слично у вези са њом?”

„Не, разуме се да нисам. Ни сад не запажам ништа. Она с тим нема везе. Мора да сам изгледала прилично лоше у тренутку када сам јој претила и то ју је уплашило. Била је веома забринута. Никако није могла да то изазове, а онда тако да реагује. А када сте вас двоје били изван Куполе, а она скидала своје Е-одело, уопште није гледала према теби. Била ти је окренута леђима. Посматрала сам вас и знам то добро. Но, ти ниси никако могао да учиниш нешто око ње, а када је она схватила да си у невољи, појурила ти је у помоћ. Никако ти то није могла хотимице учинити, а онда реаговати на такав начин.”

„Али онда…”

„Још нисам завршила. Пошто сам јој претила, или, тачније речено, пошто нисам успела да јој припретим, више се нисам усуђивала да јој кажем било шта што не би било сасвим површно, али можеш бити сигуран да је нисам губила из вида, настојећи да она то не примети. Једног тренутка упустила се у разговор са неким од твојих стражара — имаш их посвуда овде.”

„Теоријски посматрано”, промрмља Џенар, „Купола је војна испостава. Војници су ту да одржавају ред, да ти помогну када је потребно…”

„Да, ваљда”, рече Инсиња уз призвук презира. „То је, заправо, начин да вас Јанус Пит све држи под присмотром, али пустимо сад то. Марлена и стражар причали су подуже и изгледало је као да се око нечега расправљају. Пошто је Марлена отишла, пришла сам стражару и упитала га о чему су причали. Он није био вољан да ми то каже, али сам ипак некако извукла из њега. Рекао је да је желела да обезбеди некакву пропусници која би јој омогућавала да слободно излази из Куполе и враћа се у њу.

'И шта си јој ти одговорио?' упитала сам.

'Казао сам јој да то треба решити са заповедником, али да ћу ја покушати да јој помогнем', одговорио ми је он.

Зачудила сам се. 'Шта значи да ћеш ти покушати да јој помогнеш?' упитала сам. 'Како си јој то могао понудити?'

'Морао сам нешто да учиним, госпођо', узвратио је он. 'Сваки пут када бих покушао да јој кажем да је ствар неизводљива, осетио бих мучнину.'„

Џенар је све ово саслушао непомично. „Покушаваш ли ти то да ми кажеш да је ово нешто што Марлена ради несвесно, да сви који пробају да јој се супротставе осете мучнину, а да она чак и не зна да је одговорна за то?”

„Не, разуме се да не. Не видим како би уопште могла да ради тако нешто. Да је то нека њена несвесна особина, већ би се испољила на Ротору, а то се никада није догодило. А ствар је и противуречна. Пожелела је да за вечером синоћ добије и другу порцију десерта, а ја сам, сасвим сметнувши с ума да не смем да јој противуречим, оштро одвратила: 'Не, Марлена!' Изгледала је страшно бунтовнички, али се повиновала, а ја сам се осећала савршено нормално, уверавам те. Не, мислим да јој се не треба супротстављати једино у вези са Еритром.”

„Али зашто мислиш да је то посреди, Евгенија? Изгледа да о свему овоме имаш неку идеју. Да сам Марлена, прочитао бих те као отворену књигу и казао бих ти која је то идеја, али како нисам, значи да ти то мени мораш рећи.”

„Мислим да Марлена уопште није та која све ово чини. То је… то је сама планета.”

„Планета!”

„Да, Еритро! Планета. Она контролише Марлену. Зашто би иначе била тако уверена да је имуна на кугу и да јој ништа неће бити? Контролише и нас остале. Наудио ти је када си покушао да је зауставиш. Исто се догодило и са мном. И са стражаром. Многим људима је наудио у раним данима Куполе зато што је сматрао да се предузима инвазија на њега, те је тако створио кугу. А онда, када сте се ви задовољили тиме да се држите Куполе, он је престао и куга је ишчезла. Видиш ли како се све уклапа?”

„Мислиш ли, онда, да планета жели да Марлена изиђе на површину?”

„Тако изгледа.”

„Али зашто?”

„Не знам. Не тврдим да то разумем. Само ти говорим како ми изгледа.”

„Евгенија”, рече Џенар мекшим гласом, „мораш бити свесна да планета не може да учини ништа. То је само гомила стења и метала. Постала си мистична.”

„Нисам. Сивере, не прибегавај том трику да ме прогласиш глупом женом. Ја сам прворазредни научник и у мом начину размишљања нема ничег мистичног. Када кажем планета, немам на уму стење и метал. Мислим да на планети постоји неки моћан, распрострањен облик живота.”

„Онда би морао да буде невидљив. Ово је го свет без икаквог живота изнад прокариота, а камоли интелигенције.”

„Шта ти знаш о овом голом свету, како га називаш? Је ли ваљано истражен? Је ли подробно испитан?”

Џенар лагано одмахну главом, а затим рече молећивим гласом: „Евгенија, обузима те хистерија.”

„Мислиш, Сивере? Размисли и сам и реци ми можеш ли да нађеш неко боље објашњење. Кажем ти да нас живот на овој планети — ма шта он био — не жели. Са нама је готово. А шта хоће са Марленом” — глас јој задрхта — „не могу ни да замислим.”