Немезис

50

Ваздухоплов се држао постојаног курса поврх голог предела таласастих брда.

Џенар је знао да је Еритро жив у геолошком погледу, као и да су предузета геолошка изучавања показала да су постојала раздобља у његовој историји када је био пун планина. Планине су се још могле сусрести ту и тамо на његовој цисмеганској полулопти — полулопти поврх које је надувени круг планете Мегас, око које је Еритро кружио, почивао готово непомично на небу.

Овде, на трансмеганској страни, међутим, равнице и брда представљали су главну особеност два велика континента.

Марлени, која никада раније у животу није видела неку планину, чак су и ниски брежуљци деловали узбуђујуће.

На Ротору су постојале речице, разуме се, а са висине са које су посматрали Еритро његове реке нису се од њих разликовале.

Џенар помисли: Марлену чека изненађење када их буде видела изблиза.

Марлена се љубопитљиво загледала у Немезис која је већ прошла највишу, подневну тачку и стала да се спушта према западу. „Она се не креће, зар не, чика Сивере?”, упита девојка.

„Креће се”, узврати Џенар. „Односно, бар се Еритро окреће у односу на Немезис, али у ритму од једном дневно, док Ротор начини пун круг једном у свака два минута. Поређења ради, Немезис, виђена одавде са Еритра, креће се нешто мање од седам стотина пута спорије него виђена са Ротора. Овде изгледа да почива непомична, али ипак то није сасвим случај.”

А онда, бацивши брз поглед према Немезис, он додаде: „Никада ниси видела Земљино Сунце, Сунце Соларног система, знаш; чак и да јеси, ниси га запамтила, будући да си тада била беба. Сунце је било знатно мање, виђено са места где се налазио Ротор у Сунчевом систему.”

„Мање?” понови изненађено Марлена. „Али компјутер ми је казао да је Немезис мања.”

„И јесте, у стварности. Ротор се, међутим, налази знатно ближе Немезис него што је икада био Сунцу, тако да Немезис изгледа већа.”

„Од Немезис нас дели четири милиона километара, зар не?”

„А од Сунца нас је раздвајало сто педесет милиона километара. Да се налазимо на толикој удаљености од Немезис, добијали бисмо мање од један одсто њене светлости и топлоте него што до нас стиже сада. Да смо, пак, овако близу Сунцу као што смо близу Немезис, у трену бисмо се претворили у пару. Сунце је знатно крупније, сјајније и топлије од Немезис.”

Марлена није гледала према Џенару, али била је довољна, како изгледа, и његова боја гласа. „По начину на који причаш, чика Сивере, чини ми се да би волео да се вратиш у близину Сунца.”

„Тамо сам рођен, тако да ме понекад обузме носталгија.”

„Али Сунце ја тако топло и сјајно. Мора да је опасно.”

„Ми нисмо гледали право у њега. А ни ти не би требало да предуго гледаш у Немезис. Скрени поглед, душо.”

Џенар баци још један брз поглед на Немезис, међутим. Почивала је на западном небу, црвена и огромна, са привидним пречником од четири лучна минута, односно осам пута већа него што је Сунце изгледало са некадашњег места Ротора. Био је то миран, црвени круг светлости, али Џенар је знао да би се на њему, у сразмерно ретким приликама, јавиле протуберанце, а онда би на том ведром прочељу по неколико минута заблистала бела мрља коју је било болно посматрати. Благе сунчеве пеге, загасито црвене, представљале су чешћу појаву, али оне нису биле тако упадљиве.

Он промрмља једно наређење авиону који је потом довољно скренуо да Немезис остане даље позади, вам непосредног видокруга.

Марлена баци последњи, замишљени поглед на Немезис, а затим управи очи ка призорима Еритра који су се простирали под њима.

„Човек се навикне на то да је све ружичасто”, рече она. „У ствари, после извесног времена и не изгледа тако ружичасто.”

Џенар је то и сам запазио. Успевао је да разабере разлике у нијансама и сенкама, тако да му је свет под њима све мање деловао монохроматски. Реке и мала језера деловали су руменије и тамније од копнених површина, док је небо било мрко. Еритрова атмосфера расипала је сасвим мало црвене светлости Немезис.

Најбезнадежнија ствар у вези са Еритром била је, међутим, огољеност његовог копна. Иако сасвим малих размера, Ротор је имао зелена поља, жуте житнице, разнобојне воћке, бучне животиње, као и сву силу звукова и боја људских насеобина и здања.

Овде су постојали једино тишина и беживотност.

Марлена се намргоди. „Постоји живот на Еритру, чика Сивере.”

Џенар није успео да разабере да ли је то Марлена изрекла као тврдњу, поставила питање или одговорила на његове мисли које су јој биле саопштене језиком његовог тела. Да ли је инсистирала на нечему или је тражила да буде успокојена?

„Свакако”, узврати он. „Обиље живота. Има га посвуда. Не само у води. Постоје и такве прокариоте које живе у воденим скрамама што оптачу честице тла.”

После извесног времена на обзорју пред њима стаде да се помаља океан, у почетку као једноставна тамна линија, а затим као све шира трака како му се ваздухоплов приближавао.

Џенар обазриво погледа Марлену постранце, мотрећи на њене реакције. Она је читала о океанима Земље, разуме се, и мора да је видела слике на холовизији, али нема те ствари која човека уистину може да припреми за непосредно искуство. Џенар који је био једном (једном!) на Земљи као туриста, видео је ивицу океана. Никада се, међутим, није нашао поврх неког океана, а да при том нема копно на видику, тако да није био сигуран ни у властите реакције.

Он се таласао под њима, а онда је копно стало да се смањује иза њих, да се тањи, све док га није нестало. Џенар погледа надоле уз осећање мучнине у дубини стомака. На ум му је пала једна реченица из неког древног епа: „тамновино море”. Океан испод њих уистину је наликовао на огромну, усталасану масу црвеног вина, са ружичастом пеном ту и тамо.

Никакви белези нису се могли уочити у том огромном телу воде, нити је постојало неко место где би се спустили. Ишчезла је и сама представа о „месту”. Но, знао је да је, чим би пожелео да се врати, довољно да једноставно нареди авиону да их пребаци до копна. Компјутер на летелици водио је рачуна о њиховом положају преко брзине и правца кретања и тачно је знао где се налази копно, па чак и где је Купола.

Прошли су испод једног дебелог облачног покрова и океан се затамнио. На једну Џенарову реч авион се дигао изнад облака. Немезис је поново засјала, а под њима се више није могао видети океан. Уместо њега, јавило се море ружичастих капљица, навирући и уздижући се ту и тамо, тако да су праменови магле стали да повремено промичу покрај прозора.

А онда облаци као да стадоше да се размичу, а између њихових ивица поново почеше да се указују летимични призори тамновиног мора.

Марлена је посматрала напола отворених уста, готово без даха. А онда прошапута: „То је све вода, зар не, чика Сивере?”

„Хиљаде километара у свим правцима, Марлена — а местимично и по десет километара у дубину.”

„Када би пао доле, претпостављам да би се утопио.”

„Нека те то не брине. Ова летелица неће пасти у воду.”

„Знам да неће”, узврати Марлена самоуверено.

Постоји још један призор, помисли Џенар, који ваља показати Марлени.

Марлена га прекиде у размишљању. „Поново постајеш нервозан, чика Сивере.”

Џенара је почела да забавља чињеница да се већ навикао да узима здраво за готово овакве Марленине опаске. „Још ниси видела Мегас”, рече он, „а управо сам се питао да ли би требало да ти га покажем. Видиш, Еритро је само једном страном окренут према Мегасу, а Купола је подигнута на оној супротној, тако да Мегас никада није на нашем небу. Ако бисмо, међутим, наставили да летимо у овом правцу, доспели бисмо до цисмеанске полулопте и видели бисмо га како се појављује поврх обзорја.

„Волела бих да то видим.”

„У реду, али припреми се. Огроман је. Уистину огроман. Готово двоструко шири од Немезис, а готово изгледа као да умало није пао на нас. Неки људи напросто не могу да издрже тај призор. Неће, међутим, пасти. Не може. Немој то изгубити из вида.”

Попели су се на већу висину и убрзали. Океан се пружао под њима у набораној једообразности, местимично затамњен облацима.

Коначно, Џенар рече: „Ако погледаш мало удесно напред, запазићеш како Мегас почиње да се помаља поврх обзорја. Скренућемо ка њему.”

У први мах личило је на мајушну мрљу светлости дуж обзорја, али онда је стало да лагано буја. Коначно, све шири лук загасито црвеног круга почео је да се подиже поврх обзорја. Био је упадљиво загаситији од Немезис, која се и даље могла видети десно од њих, иза авиона, и нешто ниже на небу.

Како се Мегас повећавао, убрзо је постало очигледно да оно што се помолило није био пун круг светлости, већ нешто мало више од полукруга.

Марлена рече са занимањем: „То, дакле, подразумевају под „фазама”, зар не?”

„Тачно. Видимо једино онај део који осветљава Немезис. Како Еритро кружи око Мегаса, Немезис изгледа да се приближава Мегасу и ми видимо све мањи и мањи осветљени део планете. А онда, када се Немезис нађе тик изнад или испод Мегаса, све што видимо јесте танушна крива светлости на граници Мегаса; то је, наиме, све што видимо од његове осветљене полулопте. Понекад, заправо, Немезис чак зађе иза Мегаса. Немезис је тада помрачена, што омогућује да се појаве све пригушеније звезде ноћи, а не само оне сјајне које се виде чак и када је Немезис на небу. За време помрачења можеш разабрати један велики круг таме у коме уопште нема звезда и који ти показује где је Мегас. Када се Немезис поново појави са друге стране, опет видиш танушну криву светлости.”

„Чудесно”, рече Марлена. „То је као представа на небу. А погледај само Мегас — са свим тим покретним пругама.”

Оне су се пружале преко осветљеног дела глобуса, дебеле и црвенкасто-смеђе, прошаране наранџастим; лагано су се окретале.

„Посреди су олујне траке”, рече Џенар. „Стварају их страховити ветрови који дувају у разним правцима. Ако се пажљивије загледаш, видећеш како се образују мрље које се шире, крећући се, да би се потом разудиле и ишчезле.”

„Уистину изгледа као холовизијска представа”, рече Марлена усхићено. „Како људи могу да то непрекидно не посматрају?”

„Астрономи то чине. Посматрају посредством компјутеризованих уређаја постављених на овој полулопти. Видео сам то лично у нашој опсерваторији. Знаш, имали смо једну планету сличну овој тамо, назад, у Сунчевом систему. Зове се Јупитер, а чак је већа од Мегаса.”

Планета се у међувремену сасвим подигла изнад обзорја, налик каквом надуваном балону који се, на неки начин, делимично удубио на својој левој половини.

Марлена рече: „Предивно је. Да је Купола подигнута с ове стране Еритра, сви би ово могли да осматрају.”

„У ствари, не, Марлена. Ствари ипак не стоје тако. Већини људи не допада се Мегас. Казао сам ти да неки имају утисак да Мегас пада, што их испуњава страхом.”

Марлена узврати нестрпљиво: „Само би неколицина била у таквој заблуди.”

„У почетку су увек само неколицина, али такве заблуде по правилу су заразне. Страхови се шире, тако да неки људи који се сами од себе не би уплашили постају жртве страха својих суседа. Зар то ниси никада запазила?”

„Јесам”, рече она уз призвук горчине. „Ако један младић закључи да је нека луткица згодна, онда и сви остали тако мисле. Почињу да се надмећу…” Она застаде, као да јој је нелагодно.

„Заразни страх један је од разлога што смо подигли Куполу на другој полулопти. Други је тај што кад је Мегас стално на небу астрономска осматрања постају отежана на овој полулопти. Али мислим да је време да се вратимо. Знаш каква ти је мајка. Ухватиће је паника.”

„Позови је и кажи јој да је с нама све у реду.”

„Не морам то да учиним. Брод непрекидно шаље наше сигнале. Зна да је све у реду с нама — у физичком погледу. Али њу то и не брине”, рече он, значајно се куцнувши по слепоочници.

Марлена се завали у седиште, а лицем јој мину израз дубоког незадовољства. „Какав бол. Знам да ће сви рећи: 'То је само стога што те воли', али ипак је ужасно досадно. Зашто напросто не може да ми верује на реч када јој кажем да ће са мном све бити у реду?”

„Зато што те воли”, узврати Џенар, наложивши тихо ваздухоплову да их врати натраг, „као што и ти волиш Еритро.”

Марленино лице одмах се разведри. „Ох, стварно га волим.”

„Да, да. Сасвим је уочљиво по свакој твојој реакцији на његову помену.”

И Џенар се упита како би Евгенија Инсиња реаговала на ово.