Немезис

66

Тишина!

Марлена ју је открила — тим више што је могла да је наруши ако је то желела. Застала је да би узела један облутак, а затим га је хитнула према некој стени. Разлегао се кратки тупи звук, да би потом камичак пао на тле и све поново утонуло у тишину.

Изишавши из Куполе са исто тако мало одеће као да се налази на Ротору, осећала се савршено слободно.

Кренула је право из Куполе према потоку, уопште не хајући за оријентацију.

Последње речи које јој је упутила мајка биле су молба исказана слабим гласом. „Молим те, Марлена, сети се да си обећала да ћеш остати у видокругу Куполе.”

Кратко се осмехнула, али није обратила нарочиту пажњу на то. Могла је остати у видокругу, али можда и неће. Није желела да буде спутана, без обзира на то каква је обећања била присиљена да да како би сачувала мир. Уосталом, уза се је имала таласни одашиљач. Могли су је пронаћи у било ком тренутку. Такође, она је била у прилици да користи пријемни крај везе како би одредила у ком је правцу одашиљач у Куполи.

Ако јој се догоди нека незгода — уколико падне или се повреди на неки други начин — лако могу доћи по њу.

Ако је, међутим, погоди метеор — онда јој, ипак, нема спаса. Ту нико не би ништа могао да предузме, чак и да се налази у видокругу Куполе. Чак и уз узнемирујућу помисао на метеоре, међутим, на Еритру је све деловало тако мирно и чудесно. На Ротору је увек владала бука. Ма куда се упутили, ваздух би потресао, ударао и запљускивао ваше бубне опне звучним таласима. На Земљи мора да је још горе, са њених осам милијарди житеља, билионима животиња, жестоким олујама и помахниталим навалама воде из мора и ваздуха. Једном је покушала да слуша снимак под насловом „Звуци Земље”, али ју је ствар шокирала, тако да је брзо одустала.

Али овде, на Еритру, владала је чудесна тишина.

Марлена је стигла до потока. Вода је текла покрај ње уз мекани, жуборави звук. Дохватила је један крзави камичак и хитнула га у воду, што је изазвало кратки пљусак. Звуци нису били забрањени на Еритру; овде су, напротив, представљали случајне украсе који су служили да окружујућа тишина делује још драгоценије.

Стала је стопалом на меку глину уз руб потока. Зачуо се кратак, туп звук, а онда, када је подигла ногу, на тлу је остао нејасан отисак стопала. Сагла се, захватила у шаку мало воде и просула је по тлу пред собом. Земља је постала влажна и тмастија — ружичасти тон претворио се у гримизан. Долила је још воде и коначно спустила десну ципелу на тамну мрљу, загазивши. Када је подигла ципелу, отисак стопала био је ту дубљи.

У кориту потока било је местимичних стена и она их је искористила као острвца да прегази воду.

Марлена је наставила да полетно корача, машући рукама и дубоко удишући ваздух. Знала је добро да је постотак кисеоника нешто нижи него на Ротору. Уколико би трчала, убрзо би се уморила, али није осећала порив за трчањем. Када би трчала, брже би утрошила овај свет.

Желела је све да види!

Осврнула се и приметила да и даље може да види Куполу, нарочито мехур на врху у коме су били смештени астрономски уређаји. То ју је расрдило. Желела је да се налази довољно далеко, тако да, када се осврне унаоколо, обзорје око ње представља савршен — премда неправилан — круг, без икаквог нарушавања које би изазвало присуство људских бића (са јединим изузетком ње саме).

(Да ли да позове Куполу? Треба ли да каже мајци да ће неко време нестати са видика? Не, само би се расправљале. Они ионако примају њен носећи талас. То ће им бити довољно да знају да је жива, здрава и да се креће у околини. Ако је позову, одлучила је, игнорисаће их. Стварно! Морају је препустити самој себи.)

Очи су јој се привикавале на ружичасти сјај Немезис и предела који ју је окруживао у свим правцима. То није била тек пука ружичаста боја; постојали су тамни и светли преливи, пурпурни и наранџасти тонови, готово жути на неким местима. С временом, њена изоштрена чула успеће овде да разаберу читаву једну палету боја, подједнако разноврсних као на Ротору, али мање дречавих.

Шта ће се догодити ако се једнога дана људи настане на Еритру, уведу живот овде, подигну градове? Да ли ће оскрнавити ово? Или ће се држати наука са Земље и овде поступити на другачији начин, узевши у изворном облику овај нови, недирнути свет и учинити га тек нешто ближим својим жељама.

Чијим жељама?

У томе је и био проблем. Различити људи имали би различите идеје, те би тако дошло до препирки и узалудног настојања да се помире потпуно супротна гледишта. Да ли је у том случају боље оставити Еритро овакав какав је сада?

Да ли би то, с друге стране, било право, када људи на њему могу толико да уживају? Марлена је добро знала да она не жели да га напусти. Пријало јој је да буде на овом свету. Није јој било сасвим јасно зашто, али овде се осећала више код куће него икада на Ротору.

Да ли је посреди неки мрачан, атавистички спомен на Земљу? Да ли је у њеним генима постојала уврежена наклоност према једном огромном, бескрајном свету; жудња коју један мали, вештачки, ротирајући град у свемиру није могао да задовољи? Како је то могуће? Земља се несумњиво разликовала од Еритра на сваки могући начин; повезивала их је једино сличност у погледу величине. А ако је Земља била у њеним генима, зашто онда не би била и у генима сваког људског бића?

Али мора постојати неко објашњење. Марлена одмахну главом као да је желела да је разбистри и стаде да се окреће унаоколо као да се налази усред бескрајног простора. Чудновато како Еритро није изгледао огољен. На Ротору могли сте видети читава јутра жита или воћњака, зелену и ћилибарну измаглицу, као и праволинијску неправилност људских здања и конструкција. Овде, на Еритру, међутим, пред очима вам је било једино валовито тле, прошарано камењем свих величина, као да га је нека џиновска рука расула унаоколо — необична, узносећа, утихла обличја, уз речице ту и тамо, које су текле око њих и међу њима. И све то без икаквог трага живота, ако нисте рачунали на небројено мноштво мајушних бациластих ћелија које су испуњавале атмосферу кисеоником, захваљујући енергетском приливу из црвене светлости Немезис.

А Немезис ће, као и сваки црвени патуљак, брижљиво наставити са овим одливом својих енергетских залиха још неколико стотина милијарди година, обезбеђујући све то време Еритру и његовим мајушним прокариотама топлоту и угодност. Дуго пошто Земљино Сунце буде умрло, као и остале сјајне звезде, рођене још касније, Немезис ће и даље непромењено сијати, као што ће и Еритро непромењен кружити око Мегаса, док ће прокариоте живети и умирати, такође у основи непромењене.

Људска бића зацело немају право да дођу на овај свет поштеђен промена и да га мењају. Но, ако би она била сама на Еритру, била би јој потребна храна — и друштво.

Могла је с времена на време одлазити у Куполу по залихе или да задовољи потребу за виђањем других људи, али да и даље највећи део времена проводи сама на Еритру. Но, зар се у том случају и остали не би повели за њеним примером? Како их је могла спречити у томе? А уз друге, ма колико их мало било, зар Еден неће неумитно бити нарушен? Зар није нарушен већ и тиме што је она ступила на њега — само она?

„Не!” узвикну Марлена. Изговорила је то гласно, удовољивши изненадном пориву да види да ли ће ова туђинска атмосфера задрхтати и пренети јој глас до ушију.

Зачула је властити глас, али на равном терену није било одјека. Узвик јој је замукао истог трена када се разлегао.

Поново се осврнула. Купола је сада представљала само танку сенку на обзорју. Готово да се могла пренебрећи, али не сасвим. Пожелела је да се више уопште не може видети. Није хтела да види ништа друго до себе и Еритро.

Зачула је слабашни дашак ветра и знала је да добија на брзини. Још није био довољно снажан да би се осетио. Температура такође није пала, нити је била непријатна.

Било је то само пригушено „Ах-х-х-х.”

Она весело покуша да га опонаша: „Ах-х-х-х-х.”

Затим се радознало загледа у небо. Према прогнози метеоролога, дан је требало да буде ведар. Да ли је могуће да се на Еритру олује подижу изненада и непредвидљиво? Да ли ће се ветар појачати и постати неугодан? Да ли ће облаци стати да шибају преко неба, а киша почети да пада пре но што успе да се врати у Куполу?

Било је то смешно, подједнако смешно као и помисао на метеоре. Киша је, разуме се, падала на Еритру, али у овом тренутку на небу је било само неколико праменова ружичастих облака. Они су се лењо кретали спрам тмастог и незапреченог неба. На видику није била никаква олуја.

„Ах-х-х-х-х! прошапута ветар. „Ах-х-х-х-х аи-и-и-и.”

Био је то двоструки звук и Марлена набра веђе. Шта може да производи тај звук? Ветар то сигурно не може сам од себе да чини. Морао би да пролази поред неке препреке и да при том звижди. Али никакве препреке није било на видику.

„Ах-х-х-х-х аи-и-и-и-и ух-х-х-х-х.”

Био је то сада троструки звук, са нагласком на други.

Марлена се збуњено осврну унаоколо. Није могла да разабере одакле долази. Да би такав звук настао, нешто мора да вибрира, али она није ништа ни видела ни осећала.

Еритро је изгледао празан и утихао. Он није могао да ствара никакве звуке.

„Ах-х-х-х аи-и-и-и ух-х-х-х.”

Поново. Јасније него раније. Изгледало јој је као да јој се налази у глави, а на ту помисао срце као да јој се стеже и она задрхта. Осетила је како јој се кожа јежи на рукама; није морала да погледа да би се уверила у то.

Ништа није могло да буде са њеном главом. Ништа!

Сачекала је да поново чује звук и он се зачуо. Гласнији. Још јаснији. Наједном, као да је стекао ореол моћи, као да се увежбавао и постајао бољи.

Увежбавао? Шта увежбавао?

И нехотице, сасвим нехотице, она помисли: то као да неко ко не може да изговара сугласнике покушава да каже моје име.

Као да је постојао неки сигнал, или су њене мисли ослободиле нови грч моћи, или јој се можда изоштрила уобразиља, тек она зачу:

„Мах-х-х лаи-и-и нах-х-х.”

Аутоматски, не знајући шта ради, она подиже шаке и прекри њима уши.

Марлена, помисли она — бешумно.

А онда се зачу звук, опонашајући: „Махр-лаи-нух.”

Тренутак потом, био је ту поново, готово лако, готово природно. „Марлена.”

Она слегну раменима и препознаде глас. Био је Оринелов — Оринела са Ротора, кога није видела још од оног дана на Ротору када му је казала да ће Земља бити уништена. Готово да уопште није помислила на њега од тада — али и када јесте, било је то уз бол.

Зашто сада чује његов глас тамо где њега нема — односно било који глас тамо где нема никог.

„Марлена.”

Коначно је попустила. Била је то еритроска куга за коју је засигурно сматрала да је неће захватити.

Стала је да трчи слепо, слепо, ка Куполи, не заустављајући се да се увери где се налази.

Уопште није била свесна да је вриштала.