Немезис

81

За то време на Надсветлосном открића су се ређала једно за другим, као ударци чекића. Још су били врло далеко од Суседне звезде, кад им постаде јасно да око ње кружи једна планета.

„Шта сам вам рекао”, примети Крајл Фишер не скривајући осећај тријумфа. „Планета…”

„Не”, одврати журно Теса Вендел. „Није то оно што мислиш. Утуви себи у главу, Крајле, да има планета и планета. Готово свака звезда поседује неку врсту планетног система. На крају крајева, више од половине звезда у Галаксији припада, заправо, вишечланим звезданим системима, а планете су, знаш, напросто звезде које су премале да би то стварно и биле. Планета коју видимо пред собом није настањива. Да јесте, не бисмо је могли видети с ове удаљености, поготово не при чкиљавој сетлости Суседне звезде.”

„Хоћеш да кажеш да је посреди гасни џин?”

„Наравно. Више бих се изненадила да у овом систему нема бар једне такве планете, него што сам изненађена да је ова ту.”

„Али ако постоји тако велика планета, могло би бити и мањих.”

„Можда”, допусти Венделова, „али, тешко да су настањиве. Или су сувише хладне, или им је ротација заустављена, тако да су увек окренуте ка звезди само једном својом страном, што би их чинило паклено топлим с једне, а леденим с друге стране. Све што би преостало Ротору — наравно, ако је ту — било би да се постави на орбиту око звезде, или, можда, око гасног џина.”

„Можда је управо то оно што су и учинили.”

„И то чине све ове године?” Венделова слеже раменима. „Претпостављам да је то теоријски могуће, али, Крајле, ипак не рачунај много с тим.”