Немезис

33

Месец дана касније, Венделова и Фишер беху већ толико блиски да су могли да себи приуште да се заједно забављају у салама за вежбање под ниском гравитацијом. Фишеру се то допадало — мада не у потпуности, јер је знао да се никада неће навићи на рекреацију при ниској гравитацији, а да повремено не осети благи напад мучнине. На Ротору се фискултури посвећивало мање времена, а тешко да би му и био одобрен приступ у вежбаонице, само стога што није био рођени Роторијанац. (Иако је то било у потпуности против важећих закона — али, обичаји често превагну над параграфима.)

Провозали су се лифтом до поља јаче гравитације и Фишер осети како му се стомак задовољно навикава на нормалније услове. Он и Венделова беху обмотани са тек пар најнужнијих крпица; осећао је да је она свесна његовог тела, баш као и он њеног.

Истуширали су се, обукли и повукли у једну од приватних одаја, где су се могли одморити и поручити закуску.

„Ниси тако лош за једног Земљанина, при ниској гравитацији”, рече Венделова. „Допада ли ти се овде, на Аделији?”

„Видиш и сама да ми се допада, Теса. Земљанину је тешко да се навикне на овако патуљасте светове, али твоје друштво би представљало више него ваљану накнаду и за много страшније услове.”

„Тачно тако говори сваки прави орни момак. Како ти се Аделија чини у односу на Ротор?”

„Ротор?”

„Или, на друге Насеобине, Крајле, на којима си био. Знам им имена напамет.”

Фишер осети малу нелагодност. „Јеси ли се то распитивала о мени?”

„Наравно.”

„Толико сам ти интересантан?”

„Интересантан ми је свако код кога је толико изражена заинтересованост за мене. Желим да знам због чега. Искључујући секс, наравно. То човек прима здраво за готово.”

„Па, да чујем, због чега сам заинтересован за тебе?”

„Хајде да ти то мени лепо сам испричаш. Био си на Ротору. Зашто? Провео си тамо довољно времена да се ожениш и добијеш дете и онда си клиснуо оданде, пре но што је Ротор отишао. Јеси ли се плашио помисли да останеш на Ротору цео живот? Није ти се тамо допало?”

Почетна Фишерова нелагодност беше прерасла у узнемиреност. „Заправо, није ми се допао Ротор јер ме нису волели — као Земљанина. У праву си. Нисам хтео да тамо заглавим цео свој живот као грађанин другог реда. Друге Насеобине су мање искључиве. Аделија, на пример.”

„Ротор је имао једну тајну коју је пошто-пото хтео да сакрије од Земље, зар не?” Докторкине очи као да су светлуцале; очигледно, одлично се забављала.

„Тајну? Претпостављам да мислиш на хиперпогон?”

„Претпостављам да то јесте оно на шта мислим. И претпостављам да је то било оно што си ти тражио.”

„Ја?”

„Ти, ти, наравно. Па, јеси ли успео? Мислим, то је био једини разлог твог брака са том Роторијанком, научницом?” Сместила је главу међу шаке, док су јој лактови почивали на столу. Нагнула се ка њему.

Фишер заврте главом и опрезно рече: „Никада са својом женом нисам проговорио ни реч у вези с тим. Грешиш.”

Венделова као да пречу његов одговор. „А сада то исто хоћеш и од мене. Како планираш да то изведеш? Хоћеш ли да се ожениш мноме?”

„Да ли бих то добио ако бих се тобом оженио?”

„Не.”

„Онда брак не долази у обзир, зар не?”

„Штета”, рече Венделова, осмехујући се.

„Питаш ли ме све то зато што си стручњак за хиперсвемир?” упита Фишер.

„Где су ти то рекли да се тиме бавим? Доле на Земљи, пре но што си се упутио овамо?”

„Твоје име се помиње у аделијанском именику.”

„Ах, и ти си њушкао у вези са мном. Баш смо ти ми неки радознао пар. Приметио си, ваљда, да уз моје име стоји 'теоријски физичар'?”

„Објављени су ти и неки радови, а будући да само неколико њих у наслову нема придев 'хиперсвемирски', онда је ствар прилично јасна.”

„Да, али, ја јесам теоријски физичар, и проблему хиперсвемира прилазим са теоријске стране. Никада нисам покушала са практичним експериментима.”

„Али Ротор јесте. Је ли ти то сметало? — питам се. На крају, то значи да те је неко на Ротору предухитрио.”

„Зашто би ми то сметало? Теорија јесте занимљива, али не и примена. Да си читао моје радове даље од наслова, приметио би да сам, прилично јасно, рекла да хиперпогон није вредан труда.”

„Роторијанци су успели да упуте сонду далеко у свемир са задатком да испитује звезде.”

„Говориш о Даљинској сонди. То је омогућило да Ротор изврши мерења паралаксе код једног броја сразмерно удаљенијих звезда, но је ли трошак у који су улетели био вредан тога? Колико је одмакла та Даљинска сонда? Тек неколико светлосних месеци. То није баш нарочито далеко. У поређењу са размерама Галаксије, раздаљина између Земље и најудаљеније тачке до које је сонда стигла представља тек тачкицу.”

„Учинили су они више од тога”, упаде Фишер. „Не само да су послали Даљинску сонду, већ је читава Насеобина отишла.”

„Сасвим тачно. То је било двадесет друге, што значи да су одсутни већ шест година. Сви знамо да су отишли.”

„Зар то није довољно?”

„Наравно да није. Где су отишли? Јесу ли још живи? Могу ли, после свега, још бити живи? Људска бића никада нису била изолована на једној јединој Насеобини. Земља је увек била у близини, као, уосталом, и остале Насеобине. Може ли неколико десетина хиљада људи да опстане, на малој Насеобини, самој у свемиру? Немамо представу о томе да ли је тако нешто психолошки подношљиво. Ја мислим да није.”

„Претпостављам да им је намера била да пронађу погодан свет на коме би се настанили. Нису ни имали намеру да остану на Насеобини.”

„Хајде, који ће то они свет пронаћи? Нема их већ шест година, а постоје тек две звезде до којих су, уз помоћ хиперпогона, до сада могли стићи. Једна је Алфа Кентаура, то јест, њен систем од три звезде, удаљен четири зарез три светлосне године. Једна од три звезде је црвени патуљак. Даље, ту је још Барнардова звезда, усамљени црвени патуљак, пет зарез девет светлосних година удаљена. Укупно четири звезде: једна налик на сунце, друга готово налик, и два црвена патуљка. Прве две су прилично блиски чланови бинарног система и стога тешко да поседују планету сличну Земљи, која би се налазила на стабилној орбити. Где даље да иду? Крајле, жао ми је, али они су осуђени на пропаст. Знам да су ти тамо остали жена и дете, али неће успети.”

Фишер није одговарао. Знао је нешто што она није: знао је за звезду-суседа. Али и она је била црвени патуљак.

„И ти мислиш да је међузвездани лет немогућ?” упита он.

„Практично да, уколико је хиперпогон једино чиме располажемо.”

„Звучиш, Теса, као да то није једино чиме располажемо.”

„Могуће је да јесте једино. Не тако давно, и хиперпогон нам је био незамислив, а камоли да размишљамо у још ширим димензијама. Али и даље можемо да маштамо о хиперсвемирском лету и правим надсветлосним брзинама. Ако бисмо се могли кретати онолико брзо колико то желимо, и да стигнемо докле хоћемо, цела Галаксија, можда и читав свемир, постали би један велики сунчев систем. Могли бисмо имати све.”

„Лепо маштање, али је ли то могуће?”

„Имали смо већ три међунасеобинске конференције посвећене тој ствари, од тренутка када је Ротор отишао.”

„Само међунасеобинске? Земља није учествовала?”

„Имала је статус посматрача, али, тренутно, Земља не представља рај за физичаре.”

„И до каквих су закључака дошле те конференције?”

„Ниси физичар”, насмеја се Венделова.

„Изостави оне компликоване ствари. Занима ме.”

Само се смешила.

Фишер стисну шаку у песницу на столу пред собом. „Чуј, заборави ту своју фикс-идеју о мени као о некаквом тајном агенту који тражи информације. Теса, моје дете је тамо негде, међу звездама. Кажеш да је, највероватније, почивша. Шта ако је жива? Има ли изгледа да…?”

Осмех јој се изгуби с лица. „Жао ми је. Нисам мислила на то. Али буди практичан. Пронаћи једну мајушну Насеобину у свемирском пространству чији пречник тенутно износи шест светлосних година и који се сваког минута повећава представља, једноставно, нерешив задатак. Било нам је потребно скоро једно столеће да откријемо десету планету, а она је била неупоредиво већа него Ротор, а и знатно мање парче свемира је морало бити прочешљано.”

„Нада је вечна”, примети Фишер. „Да ли је хиперсвемирски лет уистину могућ? Одговори ми са не или да.”

„Многи кажу — не, ако хоћеш истину. Има их неколико који се колебају, али, углавном, у себи.”

„Има ли ико ко јасно и гласно тврди — да?”

„Има једна особа за коју поуздано знам. Ја лично.”

„Ти мислиш да је то могуће?” изговори Фишер са запањеношћу коју није морао да глуми. „И то отворено кажеш, или је то тек нешто што повераваш само добрим пријатељима?”

„Објавила сам неке радове на ту тему. Међу оним су текстовима којима си ти прочитао само наслов. Нико се не усуђује да се сложи са мном, а и ја сам сама раније грешила. Али сада мислим да сам у праву.”

„Зашто други мисле да ниси?”

„У томе и јесте фрка. Све је ствар тумачења. Хиперпогон по роторијанском моделу, техника која је до сада схваћена у безмало свим Насеобинама, зависи, заправо, од чињенице да је производ односа брзине брода према брзини светлости и времена — константан, док је однос брзине брода према брзини светлости већи од јединице.”

„Шта то значи?”

„То значи следеће: када се крећеш брже од светлости, што се брже крећеш, краће време можеш да одржаваш ту брзину, односно дуже мораш да идеш спорије од светлости да би поново одстигао пређашњу брзину. На крају испада да ти просечна брзина на датој раздаљини не може бити већа од брзине светлости.”

„Па?”

„Происходи да овде имамо посла са начелом неодређености, а сви смо уверени да са тим начелом нема шале. Ако је уистину то посреди, онда би испало да је хиперсвемирски лет теоријски немогућ, чему се приклонила већина физичара, док се други још двоуме. Ја, међутим, сматрам да оно са чим смо суочени овде само изгледа као начело неодређености, али то није, што значи да могућност правог хиперсвемирског лета ипак није искључена.”

„Може ли се то практично проверити и доказати?” упита Фишер.

„Вероватно не”, одврати Венделова, одмахнувши главом. „Насеобинама се, дефинитивно, не лута по свемиру само помоћу половичног хиперпогона. Ниједна не жели да понови роторијански експеримент и отисне се у вишегодишње путовање ка вероватној смрти. С друге стране, такође ниједна Насеобина није спремна да уложи невероватно обиман новац, ресурсе и напоре да би усавршила једну технику за коју је огромна већина стручњака уверена да је теоријски немогућа.”

Фишер се наже према њој. „Зар те то не осујећује?”

„Наравно да ме осујећује. Физичар сам и настојим да покажем како је моје виђење Васељене исправно. С друге стране, морам да прихватим практична ограничења. То страшно кошта, а Насеобине не желе ништа да ми дају.”

„Али Теса, уколико Насеобине нису заинтересоване, Земља јесте. И то по било коју цену.”

„Озбиљно?” упита Венделова, осмехнувши се враголасто. Затим пружи руку и провуче прсте кроз Фишерову косу, лагано и сензуално. „Да, баш сам помислила како ћемо раније или касније стићи до Земље.”