Немезис

63

Као и сви стални житељи Куполе на Еритру, Ренеј Д'Обисон је периодично посећивала Ротор. Било је то неопходно — поновни осећај дома, повратак коренима, сакупљање обновљене снаге.

Овога пута, међутим, Д'Обисонова је „отишла горе” (како се обично називао прелазак са Еритра на Ротор) нешто раније него што је то било распоредом предвиђено. Узрок томе био је позив Јануса Пита.

Седела је у његовој канцеларији, запажајући вичним оком мајушне знаке старења који су се појавили од када га је последњи пут видела пре неколико година. Она није, разуме се, у оквиру свог редовног посла, често долазила у прилику да га виђа.

Глас му је, међутим, и даље био снажан, поглед оштар, а она није успела да уочи никакво слабљење менталне бодрости.

„Примио сам ваш извештај о инциденту који се збио изван Куполе”, рече он, „и уважавам опрез којим сте приступили процени ситуације. Али сада, неслужбено и без записника, шта се тачно догодило Џенару? Ова просторија је заштићена и можете слободно говорити.”

„Бојим се да је мој извештај”, узврати Д'Обисонова опоро, „иако обазрив, ипак истинит и потпун. Ми стварно не знамо шта се догодило са заповедником Џенаром. Скенирање мозга указало је на промене, али оне су биле сасвим мале и нису се поклапале ни са чим из нашег пређашњег искуства. И биле су привремене, будући да су, заправо, брзо ишчезле.”

„Али нешто се ипак догодило са њим.”

„Ох, да, али у томе и јесте ствар. Све што можемо рећи о томе јесте 'нешто'.”

„Да није, можда, посреди нека врста куге?”

„Ниједан од симптома који су били забележени у прошлости није се јавио код њега.”

„Али у прво време куге скенирање мозга још је било сразмерно примитивно. Тада још не бисте открили симптоме које сте забележили сада, тако да је можда ипак посреди неки благ облик куге, зар не?”

„Могло би се тако рећи, али ствар би се тешко могла доказати, а у сваком случају Џенар је сада нормалан.”

„Изгледа нормалан, претпостављам, али ми заправо не знамо да ли се ствар можда неће повратити.”

„Исто тако нема разлога за претпоставку да хоће.”

Сенка нестрпљења мину Питовим лицем. „Опонираш ми, Д'Обисонова. Савршено добро знаш да је Џенаров положај од изузетне важности. Ситуација у Куполи стално је критична, будући да не знамо да ли ће и када ће куга поново ударити. Џенарова вредност очитовала се у томе што је изгледао имун на њу, али сада га тешко више можемо сматрати имуним. Нешто се догодило и ми се морамо припремити да га заменимо.”

„На вама је да донесете ту одлуку. Ја не предлажем замену као медицинску нужност.”

„Али помно ћете мотрити на њега и имаћете на уму такву нужност, надам се.”

„Сматраћу то делом својих медицинских дужности.”

„Добро. Нарочито с обзиром на то што сам, у случају замене, имао вас на уму.”

„Мене?” Руменило узбуђења накратко јој обли лице пре но што је успела да га обузда.

„Да, зашто да не? Добро је познато да никада нисам био нарочито одушевљен пројектом колонизације Еритра. Одувек сам сматрао нужним да се задржи покретљивост човечанства и да никако не смемо дозволити да поново паднемо у ропство једне велике планете. Међутим, било би мудро ако бисмо могли да колонизујемо планету не као место намењено првенствено настањивању, већ као извор огромних ресурса — слично као што смо поступали према Месецу у старом Сунчевом систему. Али то не можемо учинити уколико нам куга стоји над главом, зар не?”

„Тако је.”

„Према томе, наш основни задатак јесте да решимо овај проблем. То раније нисмо учинили. Куга се напросто примирила и ми смо то прихватили — али овај најновији инцидент показује нам да опасност још није минула. Без обзира на то да ли је Џенар добио кугу или није, он је свакако нешто претрпео и ја желим да се тој ствари да највише преимућство. Ви сте природан избор за вођу пројекта.”

„Биће ми драго да прихватим ту одговорност. То значи да ћу радити оно што, у сваком случају, и покушавам да радим, али сада уз већа овлашћења. Није ми лако да се саживим са тим да треба да будем заповедник Куполе на Еритру.”

„Као што сте сами казали, на мени је да то одлучим. Претпостављам да нећете одбити то место уколико вам га понудим.”

„Нећу, Начелниче. Бићу веома почаствована.”

„Да, уверен сам у то”, узврати опоро Пит. „А шта се догодило са девојком?”

За тренутак је изгледало да је Д'Обисонову помела ова изненадна промена теме разговора. Готово да је замуцала када је узвратила: „Девојком?”

„Да, са девојком која је била изван Куполе са Џенаром и која је скинула заштитно одело.”

„Марлена Фишер?”

„Да, тако се зове. Шта се догодило са њом?”

Д'Обисонова је оклевала за тренутак. „Па, ништа, Начелниче.”

„Тако стоји и у извештају. Али питам вас сада. Баш ништа?”

„Ништа што би се открило скленирањем мозга или на неки други начин.”

„Хоћете да кажете да се у исто време када је Џенар, који је носио Е-одело, био оборен тој девојци, Марлени Фишер, која је скинула Е-одело, ништа није догодило?”

Д'Обисонова слегну раменима. „Баш ништа, колико то ми можемо да разаберемо.”

„Зар вам то не изгледа необично?”

„Она је необична млада жена. Резултати скенирања њеног…”

„Знам за те резултате скенирања. Знам такође за њене необичне способности. Јесте ли их запазили?”

„Ох, да. И те како сам их запазила.”

„И како вам те способности делују? Да није можда посреди читање ума?”

„Не, Начелниче. То је немогуће. Идеја о телепатији пука је фантазија. Волела бих, заправо, да је у питању читање ума, јер то онда не би било опасно. Мисли се могу ставити под контролу.”

„Шта је то, онда, код ње што је опасније?”

„Она, наводно, чита језик тела, који ми не можемо контролисати. Свака кретња нешто говори.” Казала је то уз призвук горчине у гласу који Питу није промакао.

„Да ли сте имали неко лично искуство у том смислу?” упита Пит.

„Свакако.” Д'Обисонова се смркну. „Немогуће је бити у близини те младе жене а не искусити нелагодност пред њеном склоношћу да запажа ствари.”

„Да, али шта се конкретно догодило?”

„Ништа што би било посебно важно, али било је непријатно.” Д'Обисонову обли руменило и усне јој се за тренутак стиснуше као да је помислила да обмане свог сабеседника. Али то брзо мину. Када се поново огласила, био је то готово шапат: „Пошто сам прегледала заповедника Куполе Џенара, Марлена ме је упитала како му је. Казала сам јој да није озбиљно озлеђен и да су веома добри изгледи да ће се потпуно опоравити.

На то је она узвратила: 'Зашто вас то разочарава?'

Била сам затечена овим питањем и само сам рекла: 'Нисам разочарана. Драго ми је што је тако.'

'Али јесте разочарани', одговорила је она. 'То је сасвим јасно. Нестрпљиви сте.'

Било је то први пут да сам се непосредно сусрела са том ствари, иако сам претходно чула од других за њу. Нисам могла у тренутку да смислим ништа боље до да јој се супротставим. Казала сам: 'Зашто бих била нестрпљива? Због чега?'

Она ме је свечано погледала својим крупним, тамним, немирним очима, а онда рекла: 'Како изгледа, узрок је чика Сивер…'„

Пит је прекиде: „Чика Сивер? Јесу ли они у неком сродству?”

„Нису. Мислим да је то само израз присности. Затим је она додала: 'Чини ми се да је у питању чика Сивер и питам се да ли је ствар у томе што желите да га замените на месту заповедника Куполе.'

На то сам се само окренула и отишла.”

„Како сте се осећали када вам је то казала?” упита Пит.

„Била сам, природно, бесна?”

„Зато што вас је лажно оптужила? Или зато што је била у праву?”

„Па, на известан начин…”

„Не, не. Немојте изврдавати, докторе. Да ли је била у праву или није? Да ли сте били довољно разочарани Џенаровим опоравком да то девојка примети, или је цела ствар представљала блесак њене изузетне уобразиље?”

„Осетила је нешто што је уистину постојало.” Речи као да су саме себи пробиле пут са усана Д'Обисонове. Пркосно се загледала у Пита. „Ја сам само човек и не могу против својих порива. А и сами сте управо наговестили да би ми могло бити понуђено то место, што значи да ме сматрате позваним за њега.”

„Потпуно вас разумем”, узврати Пит без икаквог призвука хумора у гласу. „Али да видимо нешто друго. Имате ту младу жену, која је посебна, веома необична, како се то види и из резултата скенирања њеног мозга и из њеног понашања — а, осим тога, на њу, како изгледа, не делује ни куга. Јасно, може постојати нека веза између њеног неуронског склопа и отпорности на кугу. Зар у том случају не би могла бити корисно средство за изучавање куге?”

„Не бих могла рећи. Мислим да није искључено.”

„Ствар би се могла испитати?”

„Можда, али како?”

„Излажите је утицају Еритра што је више могуће”, узврати Пит пригушеним гласом.

„Она то, заправо, и сама жели”, узврати Д'Обисонова замишљено, „а заповедник Џенар, како изгледа, нема ништа против.”

„Добро. Онда ћете ви пружити додатне медицинске разлоге за то.”

„Разумем. А ако млада жена добије кугу?”

„Не смемо изгубити из вида да је решење проблема важније од добробити једне јединке. Пред нама је свет који ваља освојити и за то можда треба платити жалосну, али неопходну цену.”

„А ако Марлена буде уништена и то нам не помогне да боље разумемо кугу или да јој се супротставимо?”

„Тај ризик морамо прихватити”, узврати Пит. „Уосталом, такође је могуће да она остане неугрожена и да нам та неугроженост, брижљиво проучена, пружи начин за одсутно разумевање куге. У том случају, добијамо без икаквог губитка.”

Тек касније, пошто је Д'Обисонова кренула у своје одаје на Ротору, Питова гвоздена решеност допустила му је да о себи размишља као о потврђеном непријатељу Марлене Фишер. Праву победу представљало би да Марлена буде уништена, а проблем куге остане нерешен. Тако би се једним ударцем ослободио незгодне девојке, која би иначе, једном, могла да добије потомке сличне себи, и незгодног света, који би иначе, једном, могао да има житеље у подједнакој мери нежељене, зависне и непокретне као што су то били житељи Земље.