Немезис

51

Реаговала је бурно. „Шта хоћеш тиме да кажеш, она воли Еритро? Како може да воли један мртав свет? Да ли је могуће да си јој испрао мозак? Постоји ли неки разлог због кога си је могао наговорити да га воли?”

„Евгенија, буди разумна. Да ли стварно верујеш да је могуће испирањем мозга навести Марлену на било шта? Да ли ти је икада тако нешто пошло за руком?”

„Шта се онда догодило?”

„Покушао сам, заправо, да је доведем у ситуације које јој се неће допасти или које ће је заплашити. Ако сам ишта покушао, онда је то било да је наведем 'испирањем мозга' да јој се Еритро не допадне. Знам из искуства да Роторијанци, одрасли у тесном, мајушном свету Насеобине, мрзе бескрајна пространства Еритра; Не допада им се црвенило светлости; не допада им се огромна маса океана; не допадају им се затамњујући облаци; не допада им се Немезис; а понајмање им се допада Мегас. Све те ствари их депримирају и плаше. А све сам њих показао Марлени. Одвезао сам је над океан, а онда и чак до места где се види како цео Мегас почива изнад обзорја.”

„И?”

„Ништа јој то није сметало. Казала је да се већ навикла на црвену светлост и да јој више не изгледа несносно црвена. Океан је ни најмање није заплашио, а за страшни Мегас је нашла да је занимљив и забаван.”

„Не могу да верујем.”

„Мораш. Истина је.”

Инсиња утону у мисли, а онда невољно рече. „Можда је то знак да је већ заражена том…”

„Кугом. Чим смо се вратили одвео сам је на ново скенирање мозга. Још нисмо добили потпуне резултате анализе, али прелиминарни преглед не показује никакве промене. Мождани обрасци се мењају значајно и упадљиво чак и код лаких случајева куге. Код Марлене напросто нема ничег таквог. Но, пало ми је наум нешто занимљиво. Знамо да је Марлена обдарена способношћу опажања, да је кадра да примећује све могуће ситнице. Осећања теку са других на њу. Али јеси ли икада приметила да се нешто слично догађа у супротном смеру? Да ли њена осећања теку према другима?”

„Не схватам шта имаш на уму.”

„Зна када сам несигуран и мало забринут, ма колико се ја то трудио да прикријем, односно када сам миран и без страха. Постоји ли, међутим, неки начин на који би она могла нагнати или подстаћи да постанем несигуран или мало брижан, односно миран и без страха? Ако може да открије те ствари, може ли и да их изазове?”

Инсиња се загледа у њега. „Мислим да је то лудо!” узврати она гласом пригушеним од неверице.

„Можда. Али да ли си ипак икада приметила нешто у том смислу код Марлене? Размисли мало.”

„Не морам да размислим. Никада нисам приметила ништа слично.”

„Не”, промрмља Џенар, „претпоставио сам да ниси. Свакако би јој се допало да те наведе да се осећаш мање нервозном око ње, а то јој ипак не полази за руком. Међутим… Истина је, додуше, да ако се ограничимо само на Марленине способности опажања, оне су појачане од како је стигла на Еритро. Да ли се слажеш?”

„Да. Слажем се.”

„Али није само то. Постала је и изразито интуитивна. Зна да је имуна на кугу. Сигурна је да јој се на Еритру ништа неће догодити. Посматрала је океан под собом у чврстом уверењу да авион неће пасти и да се неће утопити. Да ли су јој се овакве ствари догађале и на Ротору? Зар се тамо није осећала нелагодно и несигурно када је сматрала да за то има разлога, као уосталом и свака друга млада особа?”

„Јесте! Свакако.”

„Али овде је постала нова девојка. Потпуно самоуверена. Зашто?”

„Не знам зашто.”

„Да ли то Еритро на њу делује? Не, немам на уму ништа слично куги. Постоји ли неко друго дејство? Нешто потпуно различито? Рећи ћу ти тачно шта имам на уму. И ја сам то осетио.”

„Шта си осетио?”

„Известан оптимизам у вези са Еритром. Није ми сметала његова пустош, нити било шта друго. Мене он, додуше, никада није бацао у очајање, нити ме је озбиљно испуњавао нелагодношћу, али никада ми се ова планета није стварно допадала. На овом путовању са Марленом, међутим, постала ми је некако дража него током свих претходних десет година колико већ боравим овде. Можда је могуће, помислио сам, да је Марленино одушевљење заразно, односно да га то она некако изазива у мени. Или, пак, то нешто око Еритра што делује на њу — делује и на мене, у њеном присуству.”

„Мислим, Сивере”, рече Инсиња саркастично, „да би боље било да се сам подвргнеш скенирању мозга.”

„Џенар подиже веђе. „Зар мислиш да то нисам учинио? Подвргавам се томе периодично још од часа када сам ступио овде. Није било никаквих других промена осим оних неумитних које се јављају услед старења.”

„Али да ли си проверио свој ум од како си се вратио са тог путовања авионом?”

„Разуме се. То сам најпре учинио. Нисам ја будала. Још немам потпуне анализе, али прелиминарни преглед не указује ни на какву промену.”

„Па шта ћеш сада предузети.”

„Оно што је логично. Марлена и ја ћемо изићи из Куполе и ступити на површину Еритра.”

„Не!”

„Предузећемо све мере предострожности. Ја сам већ излазио.”

„Ти можда јеси”, узврати Инсиња тврдоглаво, „али не и она. Она никада није.”

Џенар уздахну. Затим се окрену у столици, упутивши поглед према лажном прозору у зиду канцеларије као да је покушавао да продре кроз њега и проникне до црвенила које се пружало напољу. Затим поново погледа Инсињу.

„Напољу је огроман, нов свет”, рече он, „који не припада никоме и ничему осим нама. Можемо га узети и развити, имајући у виду све науке које смо стекли из будаласте злоупотребе нашег првобитног планетног дома. Овога пута можемо саздати добар свет, чист свет, пристојан свет. Већ ћемо се навићи на његово црвенило. Можемо га оживети нашим властитим биљкама и животињама. Можемо довести до процвата копна и мора и управити планету на властити еволуциони пут.”

„А куга? Шта је са њом?”

„Можемо да уклонимо кугу и да начинимо од Еритра идеално станиште за нас.”

„Ако одстранимо топлоту и силу теже и променимо хемијски састав, можемо и Мегас начинити идеалан за нас.”

„Да, Евгенија, али мораш признати да куга спада у другачију категорију од топлоте, гравитације и глобалне хемије.”

„Али куга је подједнако погубна на свој начин.”

„Евгенија, мислим да сам ти рекао да је Марлена најважнија особа коју имамо.”

„Мени свакако јесте.”

„Теби је она важна једноставно стога што ти је кћер. Нама осталима важна је због онога што може да учини.”

„А шта то може да учини? Да тумачи језик наших тела? Да изводи трикове?”

„Уверена је да је имуна на кугу. Ако је то тачно, онда нас може поучити…”

„Ако је. У питању је детињаста маштарија и ти то знаш. Не гаји лажне наде.”

„Тамо, напољу, простире се један свет — и ја га желим.”

„Звучиш ми сад као Пит. Да ли би за тај свет ризиковао моју кћер?”

„Током људске историје знатно је више ризиковано за знатно мање.”

„Тим горе по људску историју. У сваком случају, на мени је да донесем одлуку. Она је моја кћер.”

Џенар јој се обрати пригушеним гласом у коме као да се садржала бескрајна туга. „Волим те, Евгенија, али једном сам те изгубио. У мени је све време тињала слабашна нада да ћу једном успети да те повратим. Али сада се бојим да ћу морати поново да те изгубим — и то заувек. Јер, видиш, морам ти рећи да није на теби да одлучиш. Није чак ни на мени. На Марлени је. Ма шта буде пожелела, она ће то већ некако и учинити. А како поседује способност да за човечанство задобије један свет, спреман сам да јој помогнем да уради оно што жели, упркос теби. Молим те, мораш то прихватити, Евгенија.”