Немезис

18

И тако, сада, дванаест година по открићу да на Еритру не постоји технолошка цивилизација и дванаест година током којих се из правца Земље није појавила ниједна нова Насеобина, која би осујетила стварање новог света, Пит је најзад могао да ужива у тим ретким тренуцима опуштености. Ипак, сумња је проналазила свој тихи пут и до тих тренутака. Питао се не би ли за Ротор можда било боље да су поступили онако како је он налагао, то јест, да није ушао на орбиту око Еритра, као и да на Еритру никада није изграђена купола.

Седео је заваљен у својој фотељи, док су га релаксирајућа поља опуштала, а аура мира уљуљкивала готово до дремежа, све док га благо зујање не врати, невољно, у стварни свет.

Отворио је очи (до тада није ни приметио да их је склопио) како би осмотрио екран на супротном зиду. Онда притисну дугме и оствари холовизиони контакт.

Био је то, наравно, Семјон Акорат.

Са својом углачаном ћелом. (Акорат беше обријао тамне патрљке косе, осећајући, са правом, да би неколико несташних длака било недовољно да његову ћелавост учини мање патетичном. Овако је гола кожа његове главе имала свој идентитет.) И, наравно, биле су ту његове забринуте очи, увек забринуте, чак и кад нема разлога за бригу.

Пит га није баш подносио, не због тога што овај није исказивао лојалност, или што није био довољно ефикасан (ни једно ни друго није му се могло приписати), већ просто због пропратних карактеристика које је његова појава доносила. Акорат је увек најављивао инвазију на Питову приватност, ометање његових мисли, потребу да овај учини нешто што радије не би. Акорат је био нека врста његовог секретара, који је сачекивао странке и решавао кога ће пустити на разговор, а кога не.

Пит се лако намршти. Није се присећао да има заказан разговор. Ипак, дешавало би се да на тако нешто потпуно заборави и у том погледу ослањао се на Акората.

„Ко је, опет, сад?” упита он резигнирано. „Надам се, нико важан.”

„Не, збиља нико од посебне важности”, одврати Акорат, „али можда би било боље да се видите с њом.”

„Може ли нас она чути?”

„Начелниче”, обрати му се Акорат, готово повређен, као да га оптужују за необављање дужности, „наравно да нас не чује. Она је с друге стране екрана.” Имао је невероватну моћ да се прецизно изражава, што је Питу веома одговарало. Није било ни најмањег изгледа да се његове речи погрешно протумаче.

„Она, значи?” рече Пит. „Претпостављам да се ради о др Инсињи. Поступите, онда, по мојим упутствима. Не без претходног заказивања разговора. Већ ми је села на главу, Акорате. Дванаест година, заправо. Реците јој да размишљам — не, неће поверовати. Реците јој…”

„Начелниче, није др Инсиња. Не бих вас узнемиравао да је она. У питању је — у питању је њена кћерка.”

„Кћерка?” понови Начелник, покушавајући да се присети имена. „Марлена Фишер, на њу мислите?”

„Да. Природно, рекао сам јој да сте заузети, али она је одвратила да треба да се стидим што је у очи лажем, јер целокупно моје држање одаје да лажем и да ми је глас сувише напет да бих говорио истину.” Наставио је да рецитује својим разочараним баритоном. „У сваком случају, неће да иде. Каже да је сигурна да бисте је примили, само кад бих вам рекао да је она у питању. Хоћете ли да је пустим овамо, Начелниче? Те њене очи ме збиља узнемирују.”

„Да, мислим да сам чуо за те њене очи. Да, пустите је, пустите је слободно, да видим могу ли да преживим те њене очи. Кад смо већ код тога, мислим да заиста има штошта да ми објасни.”

Марлена уђе. (Зачуђујуће сабрана, закључи Пит, али видљиво стидљива и без знакова ината и пркоса.)

Села је, руку слободно опуштених на крилу, и очигледно чекала да Пит први проговори. Пустио ју је да чека, мало, док ју је посматрао и проучавао, помало одсутно. Виђао ју је, повремено, и раније, док је била млађа, али не и у последње време. Никада није била лепушкасто дете, па ни сада. Имала је широке јагодице, и деловала сасвим неугледно. Али имала је збиља неуобичајене очи, правилно обликоване обрве и дуге трепавице.

„Па, мадмоазел Фишер”, поче Пит, „обавештен сам да сте желели да ме видите. Смем ли да питам зашто?”

Марлена га погледа, хладно, потпуно смирена.”Начелниче, верујем да вам је моја мајка пренела да сам једном свом пријатељу рекла да ће Земља бити уништена.”

Питове обрве се збораше тик изнад крајње обичних очију. „Јесте, пренела ми је”, одговори он. „Надам се да вас је упозорила да тако више не смете говорити.”

„Јесте, Начелниче, али, не говорити о нечему не значи да то није истина. А назвати нешто лудим, још не значи да то уистину и јесте лудо.”

„Начелник сам Ротора, госпођице Фишер. Дужност ми је да се бавим тим стварима и то ми морате препустити — и да јесте тако и да није, и да јесте лудо и да није. Како сте дошли на идеју да ће Земља бити уништена? Је ли то нешто што вам је мајка наговестила?”

„Не на директан начин, Начелниче.”

„Значи, на индиректан, је ли тако?”

„То није могла да избегне, Начелниче. Људи се изражавају на различите начине. Имају свој избор речи. Имају своје интонације, изразе, своје посебне искрице у зеницама, своја посебна прочишћавања грла, знате на шта мислим?”

„Да, тачно знам на шта мислите. И сам уочавам такве ствари.”

„И врло сте поносни на то, Начелниче. Осећате да то добро чините и да је то једна од ствари која вам је помогла да постанете Начелник.”

Пит беше затечен. „Нисам то рекао, млада дамо.”

„Нисте збиља, бар не речима. Али нисте ни морали.” Фиксирала га је погледом. Није било трага осмеху на њеном лицу, али по том погледу се могло закључити да се, заправо, забавља.

„Па, у том случају, госођице Фишер, је ли то разлог ваше посете?”

„Не, Начелниче. Дошла сам, јер је моја мајка приметила да у последње време избегавате да је примите. Иако ми то није рекла, погодила сам о чему је реч. Мислила сам, међутим, да бисте волели да поразговарате са мном.”

„У реду, ево, разговарамо. Шта сте желели да ми саопштите?”

„Моја мајка је врло несрећна због чињенице, или могућности, да Земља буде уништена. Тамо се, знате, налази мој отац.”

Пит осети благ наступ беса. Како могу да допусте себи да бркају приватне ствари са оним што је добро за Ротор и са свиме што се може догодити у будућности? И та Инсиња, колико год корисна била својевремено, када је открила Немезис, постала му је такав камен око врата — и још при том особа невероватно надарена да следи сваки могући погрешан траг. А сада, када више није имала другог избора, сада му је послала своју шашаву кћерку.

„Имате ли утисак да ће се то уништење одиграти већ сутра? Или, можда, наредне године?” упита он.

„Не, Начелниче, познато ми је да ће се то десити за нешто мање од пет хиљада година.”

„Ако је тако, онда вашег оца тамо већ одавно неће бити. Неће бити ни ваше мајке, што се тога тиче, ни мене, ни вас. И кад свих нас више не буде, још ће преостајати нешто мање од пет хиљада година пре уништења Земље и, можда, других планета Сунчевог система — ако се то уништење уопште деси, при чему мислим да до тога неће ни доћи.”

„Постоји могућност, Начелниче, без обзира на то када до тога дође.”

„Мајка вам је сигурно рекла да ће, много пре него што се то деси, становници Сунчевог система бити свесни да ће се догодити… то што већ мислите да ће се догодити — и предузеће мере против тога. Осим тога, како можемо да се боримо против уништења планетних размера? Раније или касније, то задеси сваки свет. Чак и ако не буде космичких судара, свака звезда мора проћи кроз стадијум црвеног џина и уништити своје планете. Као што умиру људи, тако умиру и планете. Оне, додуше, живе мало дуже, али то је све. Разумете ли нешто од овога што вам говорим, млада дамо?”

„Да”, одврати озбиљно Марлена. „У добрим сам односима са својим компјутером.”

(Кладим се да јеси, помисли Пит, а онда — прекасно — покуша да са свог лица уклони лагани, иронични осмех. Мора да га је већ искористила као путоказ до његових правих осећања.)

Он настави, као да жели да заврши разговор. „И, ето, мислим да немамо више шта да кажемо једно другом. Говорити о уништењу је сулудо, а чак и да није, то није ваша ствар и о томе више не смете говорити, јер ћете се у противном и ви и ваша мајка наћи у невољи.”

„Нисмо још завршили наш разговор, Начелниче.”

Пит је осећао како губи стрпљење, али мирно примети: „Моја драга госпођице, ако Начелник каже да је разговор завршен, онда то и јесте — без обзира на то шта ви мислили.”

Он се упола придиже, но Марлена остаде да седи. „Није готов, јер желим да вам понудим нешто што бисте ви оберучке прихватили.”

„Шта то?”

„Добар начин да се решите моје мајке.”

Пит потону назад у своју фотељу, потпуно сметен. „Како то мислите?”

„Ако желите да ме саслушате, Начелниче, рећи ћу вам. Моја мајка не може више овако да живи. Забринута је због Земље и због Сунчевог система; осим тога, од времена до времена она мисли на мог оца. Сматра, такође, да би Немезис могла одиграти улогу богиње освете према Сунчевом систему, а пошто јој је она наденула то име, осећа се одговорном. Она је изразито емоционална особа, Начелниче.”

„Збиља? Приметили сте то, зар не?”

„И, као таква, она вам смета. Подсећа вас, почесто, на ствари које је узнемирују, а о којима ви не желите да размишљате. Због тога и избегавате да се сусретнете с њом, и волели бисте да она оде. Па, ето, постоји могућност да она оде, Начелниче.”

„Одиста? Па, имамо још једну Насеобину. Треба ли да је пошаљем на Нови Ротор?”

„Не, Начелниче. Пошаљите је на Еритро.”

„Еритро? Али зашто бих је тамо послао? Само зато што желим да је се отарасим?”

„То би био ваш разлог, Начелниче. Ипак, то не би био и мој разлог. Ја бих желела да она оде тамо, због тога што не може више да ради овде, у Опсерваторији. Инструменти су готово увек заузети и она је све време под присмотром. Даље, осећа и да вам је дозлогрдила. Осим тога, Ротор није погодно тле за прецизна астрономска мерења. Сувише се брзо и неравномерно окреће.”

„Добро владате материјом. Је ли вам то мајка објаснила? Не, заправо, не морате ми ни рећи. Није вам ништа директно рекла, зар не? Само индиректно.”

„Тачно тако, Начелниче. А ту је и мој компјутер.”

„Онај с којим одржавате пријатељске односе?”

„Да, Начелниче.”

„И ви сте уверени да ће она лакше моћи да ради на Еритру?”

„Да, Начелниче. Тамо би имала постојаније тле под ногама и могла би да обави мерења кој би је уверила да ће Сунчев систем преживети. Чак и ако установи супротно, биће јој потребно прилично времена да буде сасвим сигурна. А за то време ви не бисте морали да мислите на њу.”

„Видим да бисте је се и ви радо ослободили.”

„Напротив, Начелниче”, одврати Марлена мирно. „Ја бих пошла с њом. Ви бисте се ослободили и мене, а мислим да бисте то још више волели.”

„Шта вас наводи на помисао да бих желео да се вас ослободим?”

Марлена поново управи свој поглед на њега, продоран, без трептаја. „Сада то желите, Начелниче, јер сте управо установили да могу без проблема да понирем у ваш унутрашњи свет.”

Одједном, Пит збиља осети како очајнички жели да се реши овог чудовишта. „Дозволите ми да размислим”, рекао је и скренуо поглед. Одмах се постидео тога што гледа у страну, као дете, али збиља није желео да ово ужасно створење буде у могућности да са његовог лица чита као из отворене књиге.

На крају крајева, то јесте била истина. Није до сада размишљао о томе како да се реши мајке и кћери. Додуше, када је Инсиња у питању, присећао се да је помишљао на њен премештај на Еритро. Међутим, било би много фрктања околине, а ни она, веровао је, не би била спремна да пође. Није имао нерава да то спроведе у дело. Сада, међутим, када га је ово дете уверило да постоји разлог због којег би отишла на Еритро, ствари се беху битно измениле.

„Ако твоја мајка збиља жели…” поче он лагано.

„Збиља жели, Начелниче. Није ми то помињала, можда јој то још није ни допрло до свести, али, пошла би. Сигурна сам. Верујте ми.”

„Имам ли избора? А и ви желите да одете?”

„Жарко то желим, Начелниче.”

„Онда ћемо то одмах уредити. Задовољава ли вас то?”

„Потпуно, Начелниче.”

„И можемо ли, онда, сада овај разговор сматрати завршеним?”

Марлена се подиже и наклони, помало неспретно, у знак поздрава. „Хвала вам, Начелниче.”

Окренула се и отишла; прошло је, међутим, сигурно још неколико тренутака пре но што се Пит усудио да опусти мишиће лица које се грчило од бола.

Није се усудио да допусти да девојка прочита из онога што би рекао, учинио или из начина на који је изгледао ону последњу ствар о Еритру за коју су знали само он — и још једна особа.