Немезис

41

У Евгенији Инсињи лагано је кључао бес. Њен глас не беше на нивоу вике, али му се опасно приближавао. „Он то не може учинити, Сивере.”

„О, наравно да може, Евгенија”, одврати Џенар мирно. „Он је Начелник.”

„Али није апсолутни владар. Имам своја грађанска права, укључујући слободу кретања.”

„Ако Начелник сматра да треба завести ванредно стање, опште, или, што се тога тиче, само за једну особу, грађанска права су под суспензијом. То је, мање-више, резултат Устава из двадесет четврте.”

„Али он се онда руга свим законима и традицијама које чувамо још од дана када је Ротор настајао.”

„Слажем се.”

„И, ако се побуним, Пит ће…”

„Евгенија, молим те. Саслушај ме. Опусти се мало. Зашто, за прво време, ти и Марлена не бисте остале овде? Више сте него добро дошле.”

„Шта ми то предлажеш? То је заточеништво без оптужбе, суђења, пресуде. Остаје нам да се закопамо на Еритру, неограничено дуго, само због произвољног…”

„Молим те, учини то без сувишних примедби. Биће боље тако.”

„Како боље?” Инсиња је била крајње озлојеђена.

„Тако што ће твоја кћер, Марлена, захтевати то исто од тебе.”

„Марлена?” Тупо га је посматрала.

„Прошле недеље ми је дошла, главе пуне комбинација. Хтела је да наведем Пита да нареди да вас две останете на Еритру.”

Инсиња се упола придиже са своје столице. „И ти си то стварно учинио?”

Џенар одлучно заврте главом. „Нисам. Слушај ме сада. Све што сам учинио било је да сам Пита обавестио да си готова с послом. И рекао сам да не знам какве су његове даље намере — хоће ли вас враћати на Ротор или треба да останете овде. Сасвим неутралан став, Евгенија. Показао сам допис Марлени пре но што сам га послао и она је била задовољна. Рекла је тачно ово: 'Ако му пружиш могућност избора, решиће да нас задржи овде.' И то се, очигледно, и догодило.”

Инсиња потону у наслон столице. „Сивере, немој ми рећи да поступаш по налозима петнаестогодишње девојчице?”

„Не мислим о њој искључиво као о петнаестогодишњакињи. Али, реци ми, због чега си толико нестрпљива да се вратиш на Ротор?”

„Мој рад…”

„Нема га. Неће га бити уколико те Пит не жели. Чак и да ти дозволи да се вратиш, видећеш да ти је нађено друго место. Овде, с друге стране, наћи ћеш опрему коју ћеш моћи да користиш — коју си већ, уосталом, користила. Дошла си овамо, на крају крајева, да учиниш нешто што ниси могла тамо горе, на Ротору.”

„Мој рад нема с тим везе!” повика Инсиња. „Зар не видиш да желим да се вратим из истог разлога из кога он жели да останем овде? Он жели уништену Марлену. Да сам знала шта нас овде чека, не бисмо никада ни долазиле. Не смем да ризикујем здрав ум свог детета.”

„То би била последња ствар коју бих ја ризиковао”, одврати Џенар. „Радије бих у опасност довео себе.”

„Али њен ум јесте у опасности ако останемо овде.”

„Марлена не мисли тако.”

„Марлена. Марлена! Понекад помислим да је богиња! Шта она зна?”

„Евгенија, саслушај ме, коначно. Хајде да разговарамо као разумни људи. Ако би збиља било разлога за помисао да је Марлена у опасности, обе бих вас одмах послао натраг. Али саслушај ме. Нема ничег мегаломанског у твојој кћери, зар не?”

Инсиња се сва тресла. Бес јој се још не беше стишао. „Не видим шта хоћеш да кажеш.”

„Она нема обичај да тражи грандиозне ствари, велике, да поставља смешне захтеве?”

„Не, наравно. Врло је разумна — али зашто уопште постављаш таква питања? Ти знаш да она нема никаквих захтева који…”

„Који нису разложни. Знам. Никада се није хвалисала својим могућностима опажања. Оне су јој, много пре, навирале саме, под дејством околности.”

„Да, али каква је сврха свега овога?”

Џенар мирно настави. „Је ли она икада била сасвим свесна својих интуитивних моћи? Је ли се икада изражавала тако да је, рецимо, била сигурна да ће се нешто догодити, или да се неће догодити, из неког другог разлога, осим своје пуке уверености да ће се то десити, или неће?”

„Не, наравно да није. Она се држи доказа. Не игра се пуког нагађања.”

„Па ипак, у погледу једне ствари, само у погледу једне ствари, није тако. Она је сигурна да јој куга неће нашкодити. Тврди да је осетила то невероватно самопоуздање, то уверење да јој Еритро неће нашкодити још код куће, на Ротору, као и да јој је то уверење порасло откад је под Куполом. Она је одлучна — апсолутно одлучна — да треба да остане овде.”

Инсињине очи се разрогачише и она руком прекри уста. Отео јој се најпре један неарткулисан глас, а онда рече: „У том случају…” и остаде на томе.

„Да?” упита Џенар, одједном осетивши немир.

„Зар не видиш? Куга ју је већ обузела! Њена личност се мења. Њен ум је угрожен.”

Џенар се следи за тренутак, али одмах се успротиви. „Не, не може бити. У свим досадашњим случајевима куге, таквих појава није било. То није куга.”

„Њен ум је различит. Можда је и оболео на други начин.”

„Не”, очајнички рече Џенар. „Не могу да верујем у то. Нећу да верујем у то. Сматрам, ако Марлена са сигурношћу тврди да је имуна, да онда то и јесте и да ће нам њен имунитет помоћи да решимо загонетку куге.”

Инсиња беше бледа као креч. „Зато и желиш да она остане овде, Сивере? Да би ти била покусни кунић?”

„Не, не желим је овде само да бих је искористио. Без обзира на то, она жели да остане и можда ће и сама постати кунић, хтели ми то или не.”

„И само због тога што она жели да остане, ти јој то и допушташ? Само зато што она има ту неку своју нездраву жељу коју не уме да објасни и у којој никакву логику не видимо ни ти ни ја? Озбиљно мислиш да јој треба допустити да остане овде само зато што тако жели? Усуђујеш се да ми кажеш тако нешто?”

Џенар с напором одврати: „Заправо, у искушењу сам да учиним тако.”

„Лако је теби да будеш у искушењу. Моје је дете у питању, не твоје. Она је једино што…”

„Знам”, прекиде је Џенар. „Она је једино што ти је остало од — Крајла. Не гледај ме тако. Знам да никада ниси преболела тај губитак. Разумем како се осећаш.” Ово последње је изрекао на најнежнији могући начин, као да је желео да руком досегне и помилује Инсињину погнуту главу.

„Исто тако, Евгенија, ако Марлена жели да истражује по Еритру, бојим се да је на крају ништа неће моћи зауставити. А уколико је апсолутно сигурна да јој куга неће наудити, можда ће такав однос њеног ума према тој ствари појачати његове одбрамбене моћи. Марленина агресивна свест и самопоуздање могу постати ослонци њеног имунитета.”

Инсиња подиже главу. Очи су јој буктале. „Говориш такве глупости, Сивере. Немаш права да се тако препушташ својим романтичним визијама када је у питању моје дете. Она је за тебе странац. Не значи ти ништа.”

„Она није странац и значи ми много. Штавише, ја је поштујем. Љубав према њој не би ми можда улила то поверење које имам у њу, али поштовање би. Размисли о томе.”

Наставили су да седе непомично, очију упртих једно у друго.