Чудно, мислила је Инсиња. Ето је, више од две светлосне године далеко од места у свемиру где је рођена, а досад је само два пута била у свемирском броду, и то оба пута на најкраћој релацији — прво од Ротора до Земље, а онда назад.
И даље није осећала баш превелику потребу да се ломата по свемиру. Марлена је, уосталом, била покретачка снага овог подухвата. Она је била та која је, независно, преговарала са Питом и навела га да пристане на њен чудни облик уцене. И, она је била та која је испољавала право усхићење, са свим својим старим наклоностима ка Еритру. Инсиња то није могла да схвати и гледала је на то као на још једну посебност сложеног менталног састава своје кћери. И тако, кад год би Инсиња добила жељу да гласно закука при помисли да напушта мали, удобни Ротор зарад бескрајног, празног Еритра, чудног и претећег, читавих шест стотина педесет хиљада километара удаљеног (што је два пута више но што је, својевремено, износила раздаљина између Ротора и Земље), Марленино одушевљење би јој зачепило уста.
Брод који је имао да их однесе на Еритро није био ни елегантан ни леп. Био је функционалан, део мале ракетне флоте, заправо теретњак, који се опирао снажном Еритровом гравитационом пољу, не усуђујући се да му се препусти ни секунда, пробијајући се кроз густу, ветровиту, непредвидљиву и неукротиву атмосферу.
Инсиња није ни очекивала да ће путовање бити удобно. Готово током целог путовања налазиће се у бестежинском стању, а два читава дана без тежине било је прилично напорно.
Марленин глас распрши њена облачна размишљања. „Хајде, мајко, само на нас чекају. Пртљаг је чекиран, и све остало.”
Инсиња ступи корак напред. Њена последња мисао, пуна немира, док је пролазила кроз ваздушно црево била је — сасвим разумљиво — зашто је Јанус Пит био толико спреман да нас пусти да одемо?