Немезис

28

Џенар је доживео благи шок када је први пут угледао Марлену, а ствар је само погоршана чињеницом да га је девојка одмах погледала тако као да јој је сасвим јасно шта је он осетио, а и зашто.

Разлог је, наравно, био тај што ништа на Марлени није одавало да је посреди Инсињина кћерка. Ништа од лепоте, љупкости или шарма. Само те велике, бистре очи које су га сада фиксирале — а ни оне нису припадале Инсињи. Биле су, заправо, једино у чему девојка беше претекла своју мајку.

Мало по мало, међутим, мењао се његов првобитни утисак. Придружио им се при чају и десерту и Марлена се сасвим пристојно понашала. Готово као дама — и то прилично интелигентна. Шта то Евгенија беше поменула, у вези са непожељним врлинама? Па, није лоше. Чинило му се да мала жуди да јој се искаже љубав, што је нормална људска потреба. И он сам је имао исту потребу. Одједном, осети талас саучесништва у односу на Марлену.

И, мало потом, он рече: „Евгенија, питам се да ли би ми дозволила да насамо разговарам са твојом кћерком.”

Инсиња, тобоже нехајно, упита: „Имаш ли неки посебан разлог за то, Сивере?”

„Па, Марлена је та која је лично разговарала са Начелником Питом и она га је лично убедила да вас две треба да дођете овамо. Као заповедник Куполе, прилично зависим од онога што Начелник Пит каже, или учини, и врло би ми значило да Марлена својим речима преприча свој састанак са Начелником. Мислим да би слободније говорила уколико бисмо били сами.”

Џенар упути поглед за Инсињом, која је одлазила, и потом се окрену Марлени, која је сада седела у фотељи у углу, готово неставши у њеним меким наборима. Руке јој бејаху спокојно прекрштене на крилу, а њене дивне тамне очи посматрале су га нетремице.

Џенар започе, са призвуком хумора у гласу: „Твоја мајка као да је помало нервозно послушала моју молбу. Јеси ли и ти нервозна?”

„Нимало”, одврати Марлена. „Ако је моја мајка била нервозна, онда је то због вас, а не због мене.”

„Због мене? Зашто?”

„Боји се да не кажем нешто што би вас могло увредити.”

„Па, би ли ме увредила?”

„Намерно, не, Заповедниче. Покушаћу да не буде ни случајно.”

„Сигуран сам да ћеш успети у томе. Знаш ли зашто сам хтео да разговарамо у четири ока?”

„Мојој мајци сте рекли да желите да вам ја препричам свој сусрет са Начелником Питом. То је тачно, али, осим тога, желите да видите каква сам ја, заправо.”

Џенар се тек овлаш намргоди. „Па, природно, желим да се с тобом боље упознам.”

„Није то у питању”, одврати брзо Марлена.

„Па, шта је онда?”

Марлена скрену поглед. „Извините, Заповедниче.”

„Шта није у реду?”

Марленино лице беше сво искривљено и несрећно, али ћутала је.

Џенар узе нежнији тон. „Па, реци, Марлена, шта не ваља? Мораш ми рећи. Врло је важно за мене да разговарамо потпуно искрено. Ако ти је мајка, можда, рекла да пазиш шта говориш, заборави на то. Ако ти је напоменула да сам осетљив и да ме је лако увредити, заборави и на то. Управо, заповедам ти да са мном говориш потпуно слободно и да не бринеш око сваке речи коју искажеш, а мораш ме послушати јер сам Заповедник ове Куполе.”

Марлена се изненада насмеја. „Врло сте нестрпљиви да сазнате више о мени, зар не?”

„Наравно да јесам.”

„Зато што се чудите како је могуће да изгледам овако, кад сам кћерка мајке-лепотице?”

Џенар разрогачи очи. „Никада нисам рекао ништа слично.”

„Нисте ни морали. Стари сте пријатељ моје мајке. Толико ми је рекла. Али били сте заљубљени у њу и нисте је придобили; очекивали сте да ја изгледам као она, у младости, и, наравно, кад сте ме видели, следили сте се.”

„Јесам ли? Је ли се то могло приметити?”

„Био је то тек мајушни гест, пошто сте лепо васпитан човек, али, иако сте покушали да га потиснете, био је ту. Лако сам га уочила. Уз то, ваше очи су погледале моју мајку, па онда опет мене. Коначно, наравно, била је ту и боја вашег гласа када сте ми се први пут обратили. Све је било сасвим јасно. Закључили сте да уопште не личим на своју мајку и били сте разочарани.”

Џенар се завали у фотељу. „Ах, то је чудесно!”

Марлена сва засја од задовољства. „Озбиљно то мислите? Да! Озбиљно мислите! Нисте се осетили повређено. Није вам непријатно. Заправо, чини вас срећним. Ви сте први, први човек који тако осећа. То чак не воли ни моја мајка.”

„То да ли неко то воли или не — уопште није битно. Поготово када се човек сусретне са нечим потпуно неуобичајеним. Колико већ располажеш том моћи, Марлена — моћи читања са израза лица и тела других људи?”

„Одувек, али све сам боља и боља. Мислим, у ствари, да то свако може, само ако пажљиво посматра.”

„Није, Марлена. Не може свако. Немој тако да мислиш. И још, кажеш да волим твоју мајку.”

„Сасвим сам сигурна у то, Заповедниче. Кад год јој се приближите, одајете се сваким погледом, речју, трзајем.”

„Мислиш ли да то она примећује?”

„Она сумња, али не жели да се суочи са тим.”

Џенар обори поглед. „Никада то није хтела.”

„Због мог оца.”

„Знам.”

Марлена оклеваше за тренутак. „Али мислим да греши. Да је она способна да вас гледа очима којима вас ја сада видим…”

„Али, на несрећу, не може. Ипак, чини ми се ужасно важно да ме ти видиш таквог. Предивна си.”

Марлена плану као булка, али онда рече: „Ви то стварно мислите!”

„Наравно да мислим.”

„Али…”

„Не могу да те лажем, зар не, Марлена? Нећу онда ни да покушавам. Твоје лице није лепо. Ни твоје тело. Али ти јеси предивна и то је оно што је битно. А ти сама процени говорим ли истину или не.”

„Проценила сам, већ”, рече Марлена, осмехнута, опијена валом среће у тој мери да јој лице одједном сину далеким присенком лепоте.

И Џенар се насмеши. „Хоћемо ли сада да мало проћаскамо о Начелнику Питу? Сада, кад видим како жестоку младу даму имам пред собом, то постаје још битније. Желиш ли то?”

Марлена спусти руке на крило и насмеши се стидљиво. „Да, чика Сивере. Не смета вам ако вас од сада тако будем звала?”

„Нипошто. Напротив, почаствован сам. Е, причај ми сада о Начелнику Питу. Наредио ми је да твојој мајци пружим сву потребну помоћ и да јој ставим на располагање сву астрономску опрему коју имамо. Шта ти мислиш о томе?”

„Моја мајка жели да изврши изузетно прецизна мерења у вези са кретањем Немезис у односу на друге звезде. Ротор је сувише нестабилан за тако нешто, док је Еритро много бољи.”

„Је ли то неки њен нов пројекат?”

„Не, чика Сивере. Рекла ми је да већ дуго покушава да прибави потребне податке.”

„Зашто твоја мајка, онда, још одавно није тражила да дође овамо?”

„И јесте, али Начелник јој није дозволио.”

„А зашто ју је сада пустио?”

„Зато што је хтео да се ослободи њеног присуства.”

„Да, у то сам сигуран — ако му је досађивала астрономским проблемима. Али мора да му је дозлогрдила већ поодавно. Зашто ли ју је овамо послао баш сада?”

„Хтео је да се мене отараси”, прошапта Марлена.