Немезис

49

Дуга путовања кроз планетну атмосферу нису била прихваћена међу Насељивачима као део њиховог друштва. На Насеобинама су се сусретали само са сразмерно кратким удаљеностима, за чије су савлађивање били сасвим довољни лифтови, ноге или, ређе, електрична кола. Путовања између Насеобина обављала су се ракетама.

Многи Насељивачи — бар тамо натраг у Сунчевом систему — често су боравили у свемиру, тако да им је кретање кроз њега било у подједнакој мери обично као и ходање. Само су ретки Насељивачи, међутим, путовали до Земље, где је једино постојало кретање кроз атмосферу и где се користио ваздушни лет.

Насељивачи који су се у вакууму осећали као код куће наједном би искусили необуздан ужас када би се суочили са звиждуком ваздуха дуж летелице за коју су знали да не почива ни на каквом чврстом упоришту.

Но, путовање ваздухом повремено је представљало очигледну неопходност на Еритру. Био је то, као и Земља, велики свет, са такође прилично густом атмосфером (која се исто тако могла дисати). У библиотекама на Ротору налазиле су се књиге о ваздухопловству, а било је и неколико емиграната са Земље који су поседовали аеронаутичко искуство.

У Куполи су се, тако, налазила два мала ваздухоплова, помало незграпна и примитивна, неподесна за развијање великих брзина и за вратоломна маневрисања — али ипак употребљива.

У ствари, сама неупућеност Ротора у аеронаутички инжењеринг показала се од помоћи у једном погледу. Ваздухоплови из Куполе били су знатно компјутеризованији од било које одговарајуће летелице на Земљи. Штавише, Сивер Џенар је ова пловила углавном држао за сложене роботе који су случајно саграђени у облику авиона. Временске прилике на Еритру биле су знатно блаже него што су уопште могле бити на Земљи, будући да зрачење слабе снаге са Немезис није било довољно да покрене велике и снажне олује, што је смањивало изгледе да се робот-ваздухоплов нађе у опасности. И то значајно смањивало.

Происходило је да је дословце свако могао да управља сировим и неуглачаним летелицама из Куполе. Једноставно бисте казали авиону шта желите да учини и он би то учинио. Уколико би порука била нејасна или изгледала опасна роботском мозгу летелице, он би затражио разјашњење.

Џенар је посматрао како се Марлена пење у кабину авиона уз извесну природну опрезност, ако већ не уз грчевити ужас Евгеније Инсиње која се држала подаље од попришта догађаја. („Не појављуј се у близини”, наредио је он озбиљно Инсињи, „нарочито ако будеш изгледала као неко ко је уверен да присуствује предстојећој катастрофи. Успаничићеш само девојку.”)

Инсињи је изгледало да у сваком случају има разлога за панику. Марлена је била премлада да би памтила свет где је летење кроз ваздух представљало обичну ствар. Прилично је мирно примила превоз ракетом на Еритро, али како ће реаговати на овај непојамни лет кроз ваздух?

Па ипак, Марлена се попела у кабину и сместила на своје седиште уз крајње спокојан израз на лицу.

Да ли је могуће да уопште није схватала озбиљност ситуације? „Марлена, душо, познато ти је шта ћемо учинити, зар не?”

„Јесте, чика Сивере. Показаћеш ми Еритро.”

„Из ваздуха, знаш. Летећеш кроз ваздух.”

„Да. То си ми већ рекао.”

„Да ли те помисао на то узнемирава?”

„Не, чика Сивере, али зато тебе силно узнемирава.”

„Само због тебе, душо.”

„Ја сам потпуно у реду.” Она се окрену, сасвим мирног лица, према њему док се успињао за њом и смештао у седиште. „Могу да разумем што је мајка забринута”, настави, „али ти си још више забринут. Углавном ти полази за руком да то прикријеш, али да се само видиш како облизујеш усне, било би ти непријатно. Сматраш да ће, ако се догоди нешто лоше, то бити твоја кривица, а та помисао никако ти не да мира. Но, свеједно, ништа се неће догодити.”

„Јеси ли сигурна у то, Марлена?”

„Потпуно сигурна. Ништа ми неће бити на Еритру.”

„То си казала поводом куге, али није сада реч о томе.”

„Свеједно о чему је реч. Ништа ми неће бити на Еритру.”

Џенар благо одмахну главом у неверици и неизвесности, а онда зажали због тога, јер је знао да је она прочитала поруку подједнако лако као да се појавила најкрупнијим словима на екрану компјутера. Али у чему је била разлика? Чак и да је успео да потисне ствар и да се држао као да је какав бронзани кип, она би га свеједно прозрела.

„Идемо у ваздушну комору у којој ћемо остати неко време”, рече он, „како бих могао да проверим реакције мозга летелице. Потом ћемо проћи кроз још једна врата и авион ће онда узлетети у ваздух. Јавиће се дејство убрзања које ће те потиснути уназад, а затим ћемо пловити кроз ваздух, а између нас и тла неће бити ничега. То ти је јасно, надам се?”

„Не бојим се”, узврати Марлена тихо.