Немезис

75

„И тада си отишла”, рече полако и замишљено Сивер Џенар, чинећи очигледан напор да смирено гледа на ствари.

Марлена потврдно климну главом. „Прошли пут сам отишла када сам му чула глас. Сада сам отишла када сам видела Оринелово лице.”

„Не кривим те…”

„Не исмејавај ме, чика Сивере.”

„Шта треба да урадим? Да те ударим? Пусти да те мало завитлавам, ако ми се то свиђа. Ум, како га ти називаш, очигледно је преузео Орнелов глас и лице из твојих мисли. Те су ствари морале бити врло јасне у твом уму. Колико си била блиска са Оринелом?”

Гледала га је сумњичаво. „Како то мислиш? Колико блиска?”

„Не мислим ништа страшно. Јесте ли били пријатељи?”

„Наравно да јесмо.”

„Јеси ли била затрескана у њега?”

Марлена застаде и стисну усне. Мало оклевајући, најзад одговори: „Вероватно сам била.”

„Говориш у прошлом времену. Јеси ли и даље?”

„Па, чему? Он ме сматра за… за… девојчицу. Као да сам му, рецимо, млађа сестра.”

„То није сасвим неприродно, с обзиром на околности. Али, још мислиш на њега. Зато и призиваш његов глас и његово лице.”

„Како то мислиш — 'призивам'? Били су то стварни глас и стварно лице.”

„Сигурно?”

„Наравно.”

„Јеси ли причала мајци о томе?”

„Ни речи.”

„Зашто?”

„Ох, чика Сивере, па добро је познајеш. Не могу да поднесем њену… нервозу. Знам, рећи ћеш да је то због силне љубави према мени, али то не олакшава ствари.”

„Али, мени си спремна да се повериш, а мени си збиља врло драга.”

„Знам, чика Сивере, али ти се не даш тако лако разгоропадити. Ти ствари посматраш логично.”

„Да то примим као комплимент?”

„То и јесте комплимент.”

„У том случају, да саслушамо причу до краја, па да логично размотримо ствари.”

„У реду, чика Сивере.”

„Одлично. За почетак, има нечег живог на овој планети.”

„Да.”

„Међутим, није у питању сама планета.”

„Не, сасвим сигурно. Питала сам и он је порекао.”

„Али, живо је биће, зар не?”

„Да, стекла сам такав утисак. Невоља је, чика Сивере, у томе што пријем није попут онога што се сматра телепатијом. Није то као кад би читао мисли и тако општио. Ту су такође утисци који те одједном свега обузму, као када видиш целу слику, а не комадиће светлости и таме из којих је она саздана.

„Значи, живо биће.”

„Да.”

„И интелигентно.”

„Врло интелигентно.”

„Али, не технолошко. Никакве технолошке артефакте на овој планети нисмо пронашли. Та жива ствар, невидљива, која се не испољава, као да само блуди планетом — размишља, исказује мисли, али не чини ништа. Је ли тако?”

Марлена је за тренутак оклевала. „Нисам сигурна, али можда си у праву.”

„А онда смо дошли ми. Шта мислиш, када је постало свесно нашег присуства?”

Марлена заврте главом. „Не знам.”

„Драга, тебе је осетио док си још била на Ротору. Мора да је осетио како једна туђа интелигенција има намеру да продре у Немезисин систем док смо још били прилично далеко. Немаш ли тај утисак?”

„Мислим да није тако, чика Сивере. Мислим да није знало за нас, људе, све док се нисмо спустили на Еритро. То му је привукло пажњу, а онда, обазревши се, открио је и Ротор.

„Вероватно си у праву. А онда је тестирао те нове умове које је осетио на Еритру. Били су то први умови, осим његовог, с којима се до тада сусрео, које је икада осетио. Колико је стар, Марлена? Имаш ли икакву представу?”

„Збиља, не, чика Сивере, али имам утисак да је веома стар, можда колико и сама планета.”

„Можда. У сваком случају, колико год да је поживео, први пут је сада открио постојање других умова, мноштва других умова, врло различитих од његовог. То има смисла?”

„Да.”

„И док је испитивао те нове умове, будући да готово ништа није знао о њима, десило се да их је оштетио. То је била куга.”

„Тако је”, живну Марлена. „Није непосредно помињао кугу, али утисак је био снажан… То његово испитивање било је узрок болести.”

„А када је схватио да нам наноси штету, одмах је престао.”

„Да. Зато куге више нема.”

„Из тога би происходило да је тај твој ум добронамеран, да има осећање за етику које нам је блиско, и да не жели да науди другим умовима.”

„Баш тако”, прихвати усхићено Марлена. „Сигурна сам да је тако.”

„Али шта представља тај облик живота? Је ли у питању дух? Нешто нематеријално? Нешто што је недоступно нашим чулима?”

„Не бих ти могла рећи, чика Сивере”, уздахну Марлена.

„Па, хајде да поновимо шта ти је рекао. Исправи ме уколико грешим. Казао је да се његово устројство 'протеже' посвуда. Да је врло 'једноставан' у свакој појединој тачки, и да постаје сложен тек када се све тачке имају у виду. Даље, да није 'крхак'. Јесам ли у праву?”

„Јеси.”

„Једини облик живота који смо открили на Еритру јесу прокариоте, мале ћелије попут бактерија. Ако не желим нешто спиритуално и нематеријално, онда ми не преостаје ништа друго до те прокариоте. Је ли могуће да су те мајушне ћелије, које изгледају раздвојене, заправо део једног организма планетних размера? У том случају би се устројство збиља посвуда 'протезало'. Било би једноставо узето понаособ, а сложено тек посматрано као целина. И не би био 'крхко', јер чак и када би се усмртио велики део, организму као целини тешко да би се нашкодило.”

Марлена је нетремице зурила у Џенара. „Хоћеш ли да кажеш да сам разговарала са клицама?”

„Не могу бити сасвим сигуран, Марлена, у питању је само моја претпоставка, али све се дивно уклапа и не могу се досетити ничег што боље објашњава наш проблем. Осим тога, Марлена, ако узмемо у обзир стотину милијарди ћелија које чине твој мозак, свака засебно није богзна шта. Али ти си организам у коме су ћелије мозга груписане у целину. Али ако разговараш с неким код кога су мождане ћелије раздвојене, или повезане на други начин, рецимо неком врстом малих радио-таласа, је ли то толико другачије?”

„Не знам”, одговори Марлена, видно узнемирена.

„Али, да поставимо једно друго питање, врло важно питање: шта тај животни облик, шта год да представља, жели од тебе?”

Марлена је била затечена. „Он ми говори, чика Сивере. Преноси ми своје мисли.”

„Мислиш, дакле, да он жели тек друштво за ћаскање? Мислиш ли да је први пут схватио колико је усамљен тек када су пристигли људи?”

„Не знам.”

„Немаш такав утисак?”

„Не.”

„Могло нас је уништити.” Џенар је сада говорио више за себе. „Могао би нас без проблема уништити ако му ти досадиш, ако га умориш.”

„Не, чика Сивере.”

„Међутим, јасно сам, с друге стране, осетио тегобе када сам покушао да станем на пут твојој вези са умом на овој планети. Исто се десило и са Д'Обисоновом, са твојом мајком, као и са стражарем.”

„Ипак, деловао је тек са онолико снаге колико је било потребно да те спречи да ми не стајеш на пут. Није ти нашкодио више него што је било неопходно.”

„Али, иде прилично далеко само да би те извукао напоље, тек да би разговарао с тобом, да би му правила друштво. То ми, некако, не изгледа као уверљив разлог.”

„Можда прави разлог ми не можемо да схватимо”, примети Марлена. „Можда му је ум толико другачији да није у стању да нам објасни своје побуде. Или, можда и може, с тим да нам његова објашњења ништа не значе.”

„Али, по свему судећи, није му ум баш толико различит — имајући у виду да успева да комуницира с тобом. Он прати твоје мисли, а ти пратиш његове. Зар није тако? Вас двоје комуницирате, у најужем смислу речи.”

„Да.”

„И толико те добро разуме да поприма обличје и глас твог пријатеља, да би ти се приказао у што лепшем светлу.”

Марлена упре поглед у под пред собом.

„Значи, пошто он нас разуме”, настави Џенар благо, „можда бисмо могли да и ми разумемо њега; а ако је тако, онда мораш сазнати шта хоће од тебе. Било би то врло важно сазнати, јер ко зна шта му је на уму. Немамо другог начина да сазнамо; ти си нам, Марлена, једини пут.”

Марлена уздрхта. „Не знам како да то изведем, чика Сивере.”

„Само настави да се понашаш као и до сада. Он се пријатељски опходи према теби и можда ће ти и сам рећи.”

Марлена добро осмотри свог саговорника. „Ти си преплашен, чика Сивере”, рече она.

„Наравно да јесам. Имамо посла са умом далеко моћнијим од нас. Уколико дође до закључка да му више нисмо потребни, може нас све збрисати једним јединим гестом.”

„Не мислим у том смислу, чика Сивере. Преплашен си због мене.”

Џенар је оклевао. „Још сматраш, Марлена, да си безбедна на Еритру? Мислиш да си безбедна док разговараш с тим бићем?”

Марлена се жустро придиже на ноге. „Наравно да јесам. Нема ризика. Неће ме повредити.”

Звучала је прилично самоуверено, али Џенарово срце беше и даље узнемирено. То што је она мислила тешко да се могло узети у обзир, јер јој је ум прилагођен уму Еритра. Може ли јој се сада веровати, упита се он.

На крају, зашто тај ум, саздан од билиона билиона прокариота, не би имао неке своје циљеве као што их је, на пример, Пит имао. И зашто тај ум, у жудњи да испуни своје циљеве, не би испољио исту Питову дволичност?

Укратко, шта ако је, из неких својих разлога, ум лагао Марлену?

Има ли он право да, под тим условима, пусти Марлену у сусрет том уму?

Ипак, да ли је уопште нешто значила чињеница да је у праву или није? Има ли он, уопште, избора?