Немезис

79

Била је то тек звезда, недовољно сјајна да би се на било који начин истицала. Заправо, Крајл Фишер би је и изгубио из вида да на екрану није стајала посред компјутерско-графичке мреже, уоквирена концентричним круговима.

„У ствари, једва да изгледа као звезда, зар не?” огласи се Фишер, лица које је готово увек, када није био насмејан, попримало уобичајени зловољни израз.

Мери Бланковиц, која је била једина с њим на осматрачници, одврати: „Па да, Крајле, али ипак јесте звезда.”

„Мислим, изгледа тако — слабашно. А тако смо јој близу.”

„Близу или не, зависи како посматраш. Још смо удаљени од ње једну десетину светлосне године, што баш и није тако мало. Капетан је, једноставно, опрезан. Ја бих привела Надсвеслосног знатно ближе. Волела бих, заправо, да смо већ знатно ближе. Једва чекам.”

„Пре овог последњег скока, Мери, била си решила да идеш кући.”

„Па, не сасвим. Наговорили су ме на то — она двојица. Схватила сам, наравно, каква сам будала испала, после оног твог малог говора. Стварно сам била убеђена да ће нас поново послати овамо, када се вратимо, али ти си нам уистину разјаснио ситуацију. Ох, а сада тако жудим да употребим НД.”

Фишер је знао шта је НД. Неуронски детектор, наравно. И сам је осећао узбуђење. Открити интелигенцију било би неупоредиво значајније од открића било каквих метала, стења, леда или испарења на које би могли наићи.

„Можеш ли да нешто разабереш, на овој удаљености?” упита он оклевајући.

Она одмахну главом. „Не, морали бисмо да будемо знатно ближе. Но, не можемо наставити са спорим приближавањем. На то би нам отишла пуна година дана. Када капетан буде задовољна са оним што одавде можемо дознати о Суседној звезди, предузећемо нови скок. Очекујем да ћемо се највише кроз два дана наћи на само две астрономске јединице од Суседне звезде и онда ћу почети да вршим осматрања и да будем од неке користи. Овако се осећам као сувишан терет.”

„Да”, одврати суво Фишер. „Знам.”

Израз нелагодности прелете преко лица Бланковицеве. „Жао ми је, Крајле. Нисам мислила на тебе.”

„Могла си, слободно, да имаш и мене у виду. Може се испоставити да не будем ни од какве користи, ма колико се приближили Суседној звезди.”

„Бићеш од користи уколико откријемо присуство интелигентних бића. Разговараћеш с њима. Ти си Роторијанац и то је баш оно што нам је потребно.”

Фишер се мрачно насмеши. „Да, Роторијанац, али с кратким стажом.”

„Али, сасвим довољним, зар не?”

„Видећемо.” Он намерно промени тему. „Јеси ли сигурна да ће неуронски детектор радити без проблема?”

„Потпуно сам сигурна. Можемо утврдити присутност било које Насеобине на орбити само путем њеног плексонског зрачења.”

„Шта су плексони, Мери?”

„Ах, назив сам ја смислила. Реч је о фотонски комплексним особеностима мозгова сисара. Могли бисмо на пример, ако нисмо сувише далеко, детектовати коње. Већи број људских мозгова, међутим, можемо открити и на астрономским раздаљинама.”

„А откуд ти паде на памет 'плексони'?”

„Од 'комплексно'. Једног дана, видећеш, радиће на плексонима не само да би открили присуство живота, већ и да би истраживали сложене функције мозга. И то сам смислила, зваће се 'плексопсихологија'. Или, можда, 'плексонеуроника'.”

„Мислиш да су називи толико битни?” упита Фишер.

„Наравно, јер ти дају могућност да се прецизно изражаваш. Не мораш, на пример рећи 'подручје науке које се бави тим и тим'. Кажеш, лепо, 'плексонеуроника' — и цео те свет разуме. То је пречица. Мање ти оптерећује мозак и ослобађа га за друге ствари. Поред тога…” Она застаде, оклевајући.

„Да?”

Речи су јој ужурбано навирале са усана. „Ако смислим назив и он буде опште усвојен, добићу своју фусноту у историји науке. На пример, писаће овако: 'Термин плексон предложила је Мерили Оџина Бланковиц 2237. године приликом пионирског лета брода Надсветлосни.' Пошто је сва прилика да ме неће помињати у било ком другом контексту, задовољићу се и тиме.”

„А шта, Мери, ако будеш регистровала плексоне, а испостави се да тамо нема људских бића?” упита Фишер.

„Мислиш, ако откријемо стране облике живота? Било би то још узбудљивије него установити присутност људских бића. Међутим, мали су изгледи за то. Непрестано се суочавамо са разочарањима. Мислили смо да ће на Месецу, Марсу, Калисту и Титану бити бар примитивних облика живота. Али никад ништа. Људи су размишљали о свим могућим, чак и застрашујућим облицима живота — о живим галаксијама, живим облацима прашине, животу на површини неутронске звезде, и о таквим стварима. Међутим, немамо доказа за било шта од тога. Не, ако откријем било шта, биће то људи. Убеђена сам.”

„Не би ли се могло догодити да, заправо, региструјеш плексоне које емитујемо нас петеро, са овог брода? Зар то не би пригушило све друго што се налази милионима километара око нас?”

„Да, Крајле, то би могло запетљати ствари. Морамо тако подесити НД да елиминише нас петоро, а то се мора учинити веома прецизно. Уколико и мало 'процуримо' потпуно ће бити пригушено све што бисмо другде открили. Једног дана, Крајле, аутоматски неуронски детектори биће упућени кроз хиперсвемир, залазећи на сва могућа места, у потрази за плексонима. Неће бити људских бића у њиховој близини услед чега ће бити бар за неколико редова величине осетљивији него сада, када се ми мотамо око инструмената. Установићемо места где постоје интелигентни облици живота много пре но што и само тамо одемо.”

Појави се Чао-Ли. Погледавши Фишера са благим изразом гађења, он равнодушно упита: „Како је Суседна звезда?”

„Не изгледа нарочито са ове удаљености”, одговори Бланковицева.

„Па, вероватно ћемо сутра-прекосутра начинити још један скок, а онда ћемо видети.”

„Биће узбудљиво, зар не?” упита Бланковицева.

„Биће — ако пронађемо Роторијанце”, одговори Ву, а онда, бацивши брз поглед на Фишера, додаде: „Али, да ли ћемо их пронаћи?”

Ако је питање и било упућено Фишеру, он није одговорио. Само га је безизражајно гледао.

Хоћемо ли, збиља? — помисли он.

Дуго чекање ближило се крају.