Немезис

29

Пет година је прошло од Одласка. Крајлу Фишеру беше тешко да у то поверује, јер, изгледало је много дуже, бескрајно дуже. Ротор као да није био у прошлости, већ у неком другом животу, кога се могао присећати тек магловито, уз неверицу. Да ли је он збиља живео тамо? Имао супругу?

Само се своје кћери јасно сећао, али и то је сећање имало тамне стране; понекада му се, чак, чинило да му је у свести остала слика тинејџерке.

Но, проблем беше умањен чињеницом да је његов живот у току протекле три године био прилично буран, посебно откада је откривена звезда-сусед. Боравио је на чак седам разних Насеобина.

Све те Насеобине биле су настањене људима његове боје коже, који су боље или слабије говорили његов језик и више или мање потицали из истог културног миљеа. (То је била предност Земљине разноликости: Земља је могла пронаћи агента који би се као лик, и као карактер, савршено уклапао у популацију било које Насеобине.)

Ипак, постојала су ограничења у погледу тога колико се могао стопити са неком Насеобином. Колико год да се визуелно уклапао у одређену средину, његов нагласак би се увек помало разликовао, или би му покрети били трапави услед ненавикнутости на различиту силу теже, тако да никако није успевао да грациозно лебди при ниској гравитацији. Увек би се одавао, на бар десет разних начина, и људи би се од њега увек незнатно повлачили, без обзира на обавезни карантин и систематске прегледе којима би био подвргнут још пре уласка у било коју Насеобину.

На свакој појединој Насеобини задржавао би се од неколико дана до неколико недеља. Никада му нису давали задатак који би од њега захтевао да се настани на дуже време и заснује породицу, као што је то био случај са његовом мисијом на Ротору. Али Ротор је поседовао хиперпогон и Земља је тада тражила веома добро чуване податке. А њега су у то доба слали на поверљиве задатке.

Прошла су три месеца од како се вратио са последње мисије. Ништа се није причало о неком новом задатку за њега, а ни он баш није био оран за нешто такво. Већ га беше уморило непрестано истраживање; уморило га је прилагођавање и неспособност потпуног уклапања; уморило га је претварање да је туриста.

Управо се са своје Насеобине вратио и Гаранд Вајлер, његов стари пријатељ и колега. Посматрао га је уморним очима. Тамна кожа његове лепо извајане руке одблеснула је у полумраку, у тренутку када је шаку подигао ка лицу, а онда је опет спустио на доручје наслоњаче.

Фишер се слабашно насмеши. Познавао је тај гест — и сам је прошао кроз то. Свака Насеобина имала је свој карактеристични мирис, што је зависило од врсте биља које је на њој успевало, од зачина који су се махом користили, од саме природе машинерија које су се користиле и хемијских средстава која су била употребљавана. Човек би се на то привикао, али, по повратку на Земљу, страни мирис постао би врло упадљив. Иако би се придошлица окупао и добро опрао одећу, тако да други не би ништа приметили, мирис је остајао — доступан само његовом чулу — још неко време.

„Добро дошао”, рече Фишер. „Како је било овог пута?”

„Грозно, као и увек. Стари Танајама је у праву. Оно чега се Насеобине највише плаше и оно што највише мрзе јесте разноврсност. Не желе разлике у изгледу, укусима, начинима животу. Одабирају се међусобно по сличностима и презиру све другачије.”

„У праву си. Јесте грозно.”

„То је, чак, сувише благ израз”, одврати Вајлер. „Грозно. Ох, испустио сам виљушку, грозно. Ух, испаде ми сочиво, грозно. Чуј, овде говоримо о човечанству. Говоримо о дуготрајној борби коју води Земља, борби да се пронађе начин да живимо заједно, све културе, све различитости. Ни сада није савршено, али ако упоредиш то са стањем ствари од пре само једног века, живимо у рају. А када добијемо прилику да се отиснемо у свемир, бацимо све то у канту за ђубре и вратимо се у средњи век. А ти кажеш, 'грозно'. Каква ти је то реакција на нешто што је у бити трагедија?”

„Слажем се”, прихвати Фишер, „али, осим уколико ми не кажеш како бих практично могао помоћи да се ствари промене, какве везе има како их квалификујем? Био си на Акруми, зар не?”

„Да”, рече Вајлер.

„Знају ли и они за откриће звезде-суседа?”

„Наравно. Колико ми је познато, вести о томе до сада су допрле до свих Насеобина.”

„Јесу ли показали заинтересованост?”

„Ни најмање. А и зашто би? Имају на располагању хиљаде година. Много пре него што се звезда-сусед приближи и постане опасна, што, опет, није сасвим сигурно, они ће отпрашити. Сви они могу да отпраше. Задивљени су, заправо, оним што је Ротор учинио и само чекају прилику да учине исто.” Вајлер се мрштио, глас му је био пун горчине.

„Они ће сви отићи”, настави он, „а ми ћемо се заглибити овде. Како да изградимо довољно Насеобина за осам милијарди љуских душа и све их пошаљемо у свемир?”

„Звучиш баш као Танајама. Какво добро од тога ако појуримо за Ротором и казнимо их, или уништимо? И даље бисмо били овде, заглибљени. Ако би Насеобине остале са нама у 'невољи', и заједно се са нама суочиле са звездом-суседом, мислиш да би нам тако било боље?”

„Сувише си равнодушан према томе, Крајле. Танајама је, можда, преврућ, али држим му страну. Довољно је загрејан да растури Галаксију, ако је неопходно, само да овлада хиперпогоном. Он жели да пронађемо Ротор и избришемо их са списка, али чак и ако то не донесе опште добро, тај хиперпогон ће нам бити потребан уколико желимо да евакуишемо што је могуће већи број људи са Земље — под претпоставком да се покаже да путања звезде-суседа то захтева. Значи, то што Танајама чини јесте исправно, иако су његови лични мотиви погрешни.”

„Претпоставимо да смо овладали хиперпогоном и да, у догледно време, установимо да можемо да успешно пошаљемо тек милијарду људи. Која ће то милијарда бити? И шта ће бити ако они који управљају евакуацијом почну да спасавају само припаднике своје расе?”

Вајлер забрунда. „Не могу да поднесем такву помисао.”

„Ни ја”, сложи се Фишер. „Онда, можемо бити задовољни што ћемо до времена када почну прве претприпреме, и ти и ја бити одавно упокојени.”

„Ако дође до тога” рече тихо Вајлер. „Но, прве претприпреме можда су већ у току. Подозревам да већ поседујемо хиперпогон, или да смо, у најмању руку, на прагу решења.”

Фишеров израз беше сада пун оштрог цинизма. „Шта те наводи на такву помисао? Снови? Интуиција?”

„Не, већ познајем једну жену чија сестра зна неког из Старчевог тима. Је ли ти то довољно?”

„Наравно да није! Мораћеш да ми пружиш више од тога.”

„Нисам у могућности. Чуј, Крајле, пријатељ сам ти. Знаш и то да сам ти ја помогао да повратиш пољуљано поверење у Уреду.”

Крајл кратко климну главом. „Знам и захвалан сам ти због тога. Повремено сам покушавао да ти се одужим на једнак начин.”

„Тако је и ја то ценим. Оно што сада хоћу да учиним јесте да ти пружим одређене информације које би требало да су поверљиве и за које сматрам да ћеш их сматрати употребљивим и важним. Јеси ли спреман да чујеш?”

„Увек сам спреман.”

„Наравно, знаш на чему тренутно радимо.”

„Да”, одврати Фишер. Било је то једно од оних непотребних, реторичких питања која су захтевала управо такав одговор.

Већ пет година агенти Уреда (а у последње три године, и Фишер, међу њима) чешљали су по информацијској канти за отпатке Насеобина. И скупљали те отпатке.

Свака Насеобина радила је на хиперпогону, баш као и Земља, и то још од тенутка када је процурила вест да га Ротор поседује, а нарочито од кад су се сви уверили да га је на прави начин и искористио, односно, од када је напустио Сунчев систем.

Вероватно су све Насеобине, а у најгорем случају већина, на неки начин ушле у траг ономе што је Ротор учинио. Према Уговору о отвореној науци, ти трагови су морали бити стављени на сто и доведени у везу са налазима других, што би затворило слагалицу на столу и што би, вероватно, значило хиперпогон за све. Но, то је, у овом случају, било сувише тражити. Није се знало какве би споредне добити могле проистећи из открића нове технике, а ниједна Насеобина не би се радо лишила шансе да баш она буде та која ће прва решити загонетку и на тај начин стећи значајно преимућство у односу на остале. И тако, свака је понаособ љубоморно скривала и оно мало чиме је располагала, ако је то уопште било вредно помена, а ниједна није имала довољно кључева за решење.

И Земља је, са своје стране, кроз свој предузимљиви Истражни Биро, малте не јавно, уходила све Насеобине. Земља је пецала, и Фишер је, сасвим прикладно, словио као пецарош.

„Саставили смо све чиме располажемо и чини ми се да је то довољно”, рече Вајлер лагано. „Имаћемо убрзо могућност путовања на хиперпогон. И мислим да ћемо се упутити према звезди-суседу. Зар не би и ти желео да пођеш на тај пут, кад год да до њега дође?”

„Зашто бих ја то волео, Гаранде? Ако уопште до тога дође.”

„Прилично сам сигуран да ће доћи до тога. Не могу ти рећи одакле знам, али можеш ме држати за реч. И наравно да ћеш хтети да пођеш. Можда ћеш моћи да поново видиш своју жену. А ако не њу — онда своје дете.”

Фишер се нервозно промешкољи. Чинило му се сада да је дане проводио трудећи се да не мисли на те очи. Марлени је сада око шест година, девојчица вероватно говори полако, али одрешито — исто као Роузен. И види људе изнутра, као Руозен.

„Говориш бесмислице, Гаранде. Чак и да дође до таквог путовања, зашто би ме пустили да се укрцам? Послали би стручњаке. Осим тога, ако постоји особа коју би старац желео да види што даље од лансирне рампе, то сам онда ја. Можда ме и јесте пустио да даље радим, односно, вратио ме на посао, али знаш како он гледа на неуспехе. А сигурно је да на Ротору нисам успео.”

„Али то и јесте крунска ствар! То је оно што тебе чини стручњаком. Ако му је Ротор на уму, како може да пренебрегне чињеницу да у својим редовима има човека који је тамо живео четири године? Ко би боље био у стању да разуме тај народ и ко би се боље стопио са њима? Или, с њима преговарао? Замоли га за пријем. У разговору с њим му предочи ту чињеницу, али немој помињати хиперпогон, јер ти за то, тобоже, још не знаш. Разговарајте о могућностима употребе онога што је освојено. И не увлачи мене у причу по било ком питању. Ни ја не бих смео знати.”

Фишерово замишљено чело се зборало. Да ли је то збиља могуће? Није се усуђивао ни да се понада.