Немезис

56

„Е-одело је једноставно одело”, рече Сивер Џенар. „Оно не мора да регулише разлику у притиску. Није посреди ронилачка опрема или скафандер. Уз њега иде и шлем, као и залиха компримованог ваздуха који се може регенерисати. Ту је и мала јединица за грејање која одржава погодну температуру. Разуме се, одело је херметички затворено.”

„Да ли ће ми пристајати?” упита Марлена, посматрајући са гађењем подебљи материјал од псеудотекстила.

„Није баш по последњој моди”, рече Џенар, зажмиркавши. „Направљено је не ради естетике, већ ради користи.”

„Не занима ме да изгледам лепо, чика Сивере”, рече Марлена помало раздраженим тоном, „само не желим да ми стоји као каква врећа. Ако у томе не будем могла да ходам, онда ништа не вреди.”

Евгенија Инсиња прекиде кћерку. Посматрала је са стране, помало бледа у лицу и стиснутих усана. „Одело је ту да би те заштитило, Марлена. Свеједно ми је како ти стоји.”

„Али ипак не мора да буде неудобно, мајко, зар не? Може и да ме штити и да ми добро стоји.”

„Ово ће ти, у ствари, прилично добро стајати”, примети Џенар. „Нисмо могли пронаћи боље. Уосталом, имамо једино бројеве за одрасле.” Он се окрену ка Инсињи. „Не користимо их много у последње време. Пошто се куга смирила, неко време смо вршили испитивања, али сада већ прилично добро познајемо непосредну околину, а у оним ретким приликама када идемо напоље обично користимо затворена Е-кола.”

„Волела бих да тако поступите и сада.”

„Не”, рече Марлена, којој се очигледно предлог није допао. „Већ сам била напољу у једном возилу. Желим да ходам. Хоћу да… осетим тло под ногама.”

„Луда си”, одврати Инсиња незадовољно.

„Хоћеш ли престати да ми пребацујеш…”, обрецну се Марлена.

„Где ти је способност опажања? Нисам имала на уму кугу. Мислила сам да си обично луда, на уобичајени начин. Хоћу да кажем… Ох, молим те, Марлена, почињеш и мене да излуђујеш.”

Затим се окрену ка Џенару и рече: „Сивере, ако су ово стара Е-одела, како знаш да су још исправна?”

„Знам, зато што смо их проверили, Евгенија. Уверавам те да су сасвим у добром стању. Немој сметнути с ума: ја идем напоље са њом — такође у оделу.”

Инсиња, међутим, још није исцрпла све примедбе. „А шта ако изненада мораш да…” Она начини неодређену кретњу руком.

„Да уринирам? Јеси ли на то мислила? И то се може извести, премда није удобно. Но, неће се догодити. Испразнили смо мехурове, тако да смо сад мирни неколико часова — или би бар требало да будемо. Осим тога, нећемо се много удаљити; у случају нужде брзо се можемо вратити у Куполу. Треба сада да пођемо, Евгенија. Услови су добри напољу и то треба искористити. Дај, Марлена, да ти помогнем око тог одела.”

„Не претварај се да си пресрећан”, рече оштро Инсиња.

„Уопште се не претварам. Искрено говорећи, и сам једва чекам да изиђем напоље. У Куполи човек лако почне да се осећа као у затвору, знаш. Када бисмо сви излази више напоље, људи би можда издржавали дуже смене у Куполи. Ето, тако, Марлена, само још треба да ставимо шлемове.”

„Само тренутак, чика Сивере”, застаде Марлена. Затим приђе Инсињи и испружи руку, која је у оделу изгледала гломазна.

Инсиња је тужно погледа.

„Мајко”, рече Марлена. „Још једном, молим те буди спокојна. Волим те и никада не бих чинила све ово што те толико нагони на бригу само да бих удовољила себи. Радим то једино стога што знам да ће све бити у реду и да нема разлога за бригу. А уверена сам да и ти желиш да изиђеш у Е-оделу како би могла да ме стално држиш на оку, али то не смеш.”

„Зашто не смем, Марлена? Како да опростим самој себи ако се теби нешто догоди, а ја нисам тамо да ти помогнем?”

„Али мени се ништа неће догодити. А ако се нешто и догоди, а неће, шта ти можеш да предузмеш? Осим тога, толико се бојиш Еритра, да ти је ум вероватно отворен за све врсте абнормалних дејстава. Шта ако куга погоди тебе, а не мене? Како очекујеш да се ја саживим за тим?”

„У праву је, Евгенија”, рече Џенар. „Ја ћу бити напољу са њом, а најбоље што ти можеш да учиниш јесте да останеш овде и будеш мирна. Сва Е-одела опремљена су радиом. Марлена и ја моћи ћемо да се међусобно чујемо, а бићемо и у вези са Куполом. Уколико она почне да се на било који начин понаша чудно, ако ја макар и посумњам на то, обећавам ти да ћу је сместа вратити у Куполу. А ако се ја сам не будем осећао потпуно нормално, такође ћу се одмах вратити, повевши и Марлену са собом.”

Инсиња одмахну главом; није деловала ни најмање утешено док је посматрала како најпре Марлена, а онда и Џенар намештају шлемове.

Пришли су главној ваздушној комори Куполе и Инсиња стаде да их посматра како се спремају за излазак. Савршено је добро знала који је поступак проласка кроз комору — без те упућености тешко да се могло бити Насељивач.

Постојала је деликатна контрола ваздушног притиска да би се установило да је дошло до тананог преласка ваздуха из Куполе напоље, а никада из Еритра унутра. Провере су се у сваком тренутку вршиле компјутерски, како би се отклонила свака могућност грешке.

А онда се унутрашња врата отворише. Џенар уђе у ваздушну комору и домахну Марлени да му се придружи. Она крену за њим и врата се затворише за њом. Њих двоје нестадоше са видика. Инсиња је јасно разабрала да јој је срце прескочило један откуцај.

Посматрала је контроле и тачно знала када су се спољња врата отворила, а онда поново затворила. Истог часа оживе холоекран и она угледа две прилике у Е-оделима како стоје на голом тлу Еритра.

Један инжењер пружи малу слушалицу Инсињи која је стави у десно ухо. Подједнако мали микрофон причвршћен јој је око главе.

У уху јој се зачу један глас: „Радио-веза” — и истог трена огласи се Марлена. „Чујеш ли ме, мајко?”

„Да, душо”, узврати Инсиња. Властити глас зазвучао јој је некако суво и абнормално.

„Напољу смо и овде је предивно. Не би могло бити боље.”

„Да, душо”, понови Инсиња, осећајући се шупље и изгубљено и питајући се да ли ће икада више видети своју кћер здравога ума.