Немезис

91

„Не!” узвикну Марлена са толиком жестином да јој се глас скоро претвори у врисак. „Не смете то да учините!”

„Не смемо да учинимо — шта?” упита Леверет. Седе обрве као да му се беху скупиле у једну једину тачку изнад очију.

„Да користите Еритро као транзитну станицу — или за било шта друго.”

Леверет је љутито зурио у њу. Усне му се скупише као да ће нешто да каже, али се Ву умеша. „Зашто не, госпођице? Ово је пуст, неискоришћен свет.”

„Није пуст. И није неискоришћен. Чика Сивере, реци им.”

„Оно што Марлена жели да каже јесте да се на Еритру налази безброј ћелија прокариота, способних за фотосинтезу. Отуда и кисеоник у атмосфери.”

„Врло добро”, рече Ву. „Какве то има везе?”

Џенар прочисти грло. „Свака за себе, ћелије су примитивне као и било који облик живота на нивоу вируса, али, по свему судећи, не смемо их посматрати као појединачне ћелије. Све заједно, оне чине неку врсту организма невероватне сложености, који се протеже широм планете.”

„Организма?” упита Ву, и даље веома учтиво.

„Да, јединственог организма, и Марлена га назива именом планете, пошто су њих двоје у врло присним односима.”

„Озбиљно говорите? А како сте сазнали за тај организам?”

„Углавном преко Марлене.”

„Преко ове младе даме”, упита Ву, „која је можда, напросто — хистерична?”

„Немојте убудуће изрицати ништа против ње”, упозори га Џенар опомињуће подижући прст. „Нисам баш сигуран да Еритро — организам — има много смисла за хумор. Како рекох, сазнали смо поглавито преко Марлене — али не искључиво преко ње. Када је Салтад Леверет малочас устао да пође, нешто га је оборило на под. Када сте и ви, по свему судећи, покушали да учините исто то, испољили сте несумњиве знаке нелагодности. На тај начин дејствује Еритро. Он штити Марлену, делујући непосредно на наше умове. У раним данима нашег присуства на овом свету, планета је, највероватније ненамерно, проузроковала малу епидемију менталног оболења коју смо назвали кугом. Бојим се да је планета, уколико то зажели, у стању да у свакоме од нас изазове непоправљиве менталне поремећаје; исто тако, и да нас поубија. Молим вас да се не играте с тим.”

„Хоћете рећи да није Марлена та која…” заусти Фишер.

„Не, Крајле. Марлена поседује одређене моћи, али не такве да би могла да људима нанесе бол. Еритро је овде опасан.”

„Како да отклонимо ту опасност?” упита Фишер.

„За почетак, треба слушати шта Марлена каже. Даље, допустите мени да разговарам с њом. Еритро ме, напокон, познаје. И, верујте ми на реч када вам кажем да ћу радити у интересу Земље. Ни ја не желим да милијарде људи страдају без разлога.”

Он се онда окрену ка Марлени. „Ти, душо, зар не, знаш да је Земља у опасности? Мајка ти је показала како пролазак Немезис близу Земље може ову потоњу сасвим уништити.”

„Знам то, чика Сивере”, одврати Марлена, већ на ивици плача, „али Еритро припада самом себи.”

„Можда би он и био спреман да нам изиђе у сусрет. Дозвољава, ето, да Купола опстане на његовој површини. Изгледа да му то не смета.”

„Али, под Куполом је мање од хиљаду људи и сви су они унутра. Еритру Купола не смета, јер му омогућава да проучава људска бића.”

„Може то наставити да чини и када овамо дође још људи са Земље.”

„Осам милијарди људи?”

„Не, не свих осам милијарди. Овде би остали само привремено, а онда би, после неког времена, кренули даље. Ни у једном тренутку број људи на Еритру не би премашивао тек делић укупне популације.”

„Али, било би их на милионе. Сигурна сам. Нијх не бисте могли нагурати под једну куполу и снабдевати их храном и водом и свиме што би им било потребно. Морали бисте да их распоредите по Еритру, и, дабоме, да га тераформирате. Еритро то не би преживео. Морао би, значи, да се брани.”

„Јеси ли сигурна у то?”

„Морао би. Зар се ти не би бранио?”

„То би значило смрт милијарди људи.”

„Жао ми је”, одврати она и стисну усне. „Постоји, можда, и другачији начин”, додаде она мало потом.

„Какав другачији начин?” гунђаво добаци Леверет. „Шта то она прича?”

Марлена брзо осмотри Леверета, а онда поново врати поглед на Џенара. „Не знам, али Еритро зна. У ствари, каже — каже да начин постоји, али да није у стању да ми га објасни.”

Џенар подиже обе руке да заустави, како се чинило, праву бујицу питања. „Пустите мене да говорим”, затражи он.

Потом се поново обрати Марлени, тихим и благим гласом. „Марлена, буди спокојна. Нема никакве сврхе да будеш забринута због Еритра. Добро ти је познато да се и сам може од свега одбранити. Реци ми, шта хоћеш да кажеш тиме да Еритро није у стању да ти објасни.”

Марлена као да беше остала без даха, борећи се за ваздух. „Еритро зна да начин постоји, али, будући да нема људско искуство, људску науку, ни људски начин размишљања, није у стању да објасни.”

„Сазнање о начину је, дакле, овде, у нашим умовима?”

„Да, чика Сивере.”

„Зар не може, онда, да истражи овде присутне умове?”

„Боји се да их не повреди. Може, да га не повреди, да истражи смо мој ум.”

„Надам се”, примети Џенар. „Али, да ли је то сазнање присутно у твом уму?”

„Није, наравно. Али, он може да употреби мој ум као сонду да продре у остале, овде присутне. У твој. Очев. Свих осталих.”

„Да ли је то безбедно?”

„Еритро мисли да јесте, али — ох, чика Сивере, толико се плашим!”

„Све је то лудост”, прошапта Ву, и Џенар брзо стави прст на своје усне.

Фишер устаде. „Марлена, не смеш…”

Џенар му љутито наложи да седне. „Ништа не можете да учините, Крајле. У питању је судбина милијарди — то у бескрај понављамо — и, организму мора бити омогућено да учини све што узмогне. Марлена?”

Марлена погледа увис. Изгледало је као да је у трансу. „Чика Сивере”, промуца она. „Загрли ме!”

Примицала се Џенару, клецавих колена, на ивици да падне. Џенар је прими у наручје и чврсто загрли. „Марлена — опусти се, све ће бити добро.” И он пажљиво седе у своју столицу, чврсто и даље грлећи њено укрућено тело.