Немезис

17

Оно што је уследило, за Пита у потпуности беше ноћна мора. Није морао више да живи само уз ужасну претњу да ће Земљани ступити у потеру за њим, супериорни макар по бројности, а чак можда и по технологији. Томе се сада придружио и ужас који је, по свему судећи, обећавао да буде још страшнији. Приближавали су се, и, можда, узнемиравали какву стару и напредну цивилизацију која их је могла збрисати у тренутку нехајне досаде, без размишљања, као што би човек прилепио комарца који му зуји тик уз ухо.

Док су настављали своје приближавање Немезис, Пит је, веома заринут, испитивао Инсињу. „Мора ли кисеоник увек бити показатељ постојања живота?”

„То је термодинамичка неумитност, Јанусе. На планети сличној Земљи — а Еритро то јесте, колико до сада знамо — слободни кисеоник не може постојати, баш као што ни у Земљином гравитационом пољу не може нека стена сама од себе да виси у ваздуху. Кисеоник, присутан у атмосфери, спонтано би се спајао са другим елементима смесе, ослобађајући при том енергију. Могао би, у слободном облику, постојати искључиво уколико неки други процес обезбеђује енергију и непрестано регенерише слободни кисеоник.”

„Разумем, Евгенија, али, зашто би процес који обезбеђује енергију безусловно подразумевао и живот?”

„Јер ништа до сада није у природи пронађено што би на тај начин обезбеђивало енергију, изузев процеса фотосинтезе у зелених биљака које, уз употребу Сунчеве енергије, ослобађају кисеоник.”

„Кад кажеш 'ништа у природи није пронађено', имаш на уму на Сунчев систем. Ово је други систем, са другим сунцем и другом планетом, под другим условима. Закони термодинамике можда и овде важе, али шта ако је у питању неки хемијски процес каквог нема у Сунчевом систему, а који овде образује кисеоник?”

„Ако си човек који воли да се клади, клади се на то.”

Оно што им је било потребно беху докази, а на доказе се морало чекати.

Најпре се испоставило да и Мегас и Немезис имају зачуђујуће слаба магнетна поља. То није изазвало нарочита узбуђења; ствар се очекивала, будући да су и планета и звезда ротирале веома споро. Еритро, са ротационим периодом од двадесет три часа и шеснаест минута (што је било једнако периоду његове ротације око Мегаса), имао је магнетно поље слично, по знази, Земљином.

Инсиња је била задовољна. „Бар не морамо да бринемо због опасних дејстава зрачења снажних магнетних поља, нарочито стога што је Немезисин стеларни ветар знатно слабији од Сунчевог. То је добро, због тога што ћемо са веће удаљености моћи да закључимо има ли или нема живота на Еритру. Технолошких знакова живота, заправо.”

„Како то?” питао је Пит.

„Није вероватно да би се висок технолошки ниво могао достићи без обимног коришћења радиоталасног зрачења, које би се одливало од Еритра у свим правцима. Требало би да можемо да разликујемо такве емисије од насумичног радиоталасног зрачења које емитује сама планета, а које је слабог интензитета, с обзиром на то да је посреди слабо магнетно поље.”

„Можда све то уопште неће бити потребно”, рече Пит. „Можда можемо сматрати Еритро беживотним, чак иако поседује кисеоничну атмосферу.”

„Ох! Волела бих да чујем како си то закључио.”

„Ево како. Ниси ли сама рекла да утицај плиме и осеке успоравају ротације Немезис, Мегаса и Еритра? И ниси ли рекла да се стога Мегас удаљио од Немезис, баш као и Еритро од Мегаса?”

„Јесам.”

„Сходно томе, Мегас се једном у прошлости налазио ближе Немезис, односно Еритро Мегасу и Немезис. То је, даље, значило да је Еритро био претопао да би се на њему зачео живот, односно он је тек недавно постао погодан за живот. Можда није било довољно времена да се развије технолошка цивилизација.”

Инсиња се насмеши. „Није лоше — не смем потцењивати твоју астрономску ингениозност — али, није довољно. Звезде црвени патуљци имају дуг живот и Немезис је могла настати у освит Васељене — дакле, пре, рецимо, петнаест милијарди година. Плимске силе морале су у прво време бити врло јаке, зато што су небеска тела била близу једна другима, али је потом, током наредних три или четири милијарде година, дошло до њиховог раздвајања. Плимске силе слабе управо сразмерно кубу удаљености, што значи да током последњих десетак милијарди година није било много промена, односно да је било сасвим довољно времена да настане више технолошких цивилизација, једна за другом. Не, Јанусе, немојмо се бавити спекулацијама. Сачекајмо да видимо да ли ћемо регистровати евентуалне радиоталасне емисије.”

Све ближе и ближе Немезис…

Сада се голим оком могла разабрати као мајушна црвена кугла; сјај јој је био сасвим пригушен, тако да се без потешкоћа могла посматрати. Са једне њене стране била је уочљива и румена тачкица — Мегас. Кроз телескоп, с обзиром на угао који је заклапао са Ротором и са Немезис, видео се само као срп. И Еритро се могао видети, иако само путем телескопа, као још пригушенија гримизна тачка.

С временом је постајао све светлији и Инсиња тим поводом примети: „Опет добре вести за тебе, Јанусе. Никаква сумњива зрачења технолошког порекла до сада нису откривена.”

„Предивно.” Пит осети талас олакшања, као да га је преплавила физичка топлота.

„Ипак, немојмо се још радовати. Можда они у мањој мери користе радиоталасно зрачење но што бисмо ми то очекивали. Или га, можда, добро крију. Можда чак користе нешто друго, а не радио-таласе.”

Питове усне благо се закривише у осмејак. „Не мислиш, ваљда, озбиљно?”

Инсиња несигурно слеже раменима.

„Боље се немој кладити у то, чак и ако си жена која воли да се клади”, заврши он.

Све ближе и ближе ка Немезис. Посматран голим оком, Еритро је сада представљао велику куглу, са Мегасом као надуваним балоном крај себе, и Немезис, на другој страни Насеобине. Ротор већ беше прилагодио своју брзину Еритру и кроз телескоп су се могли уочити плутајући, растрзани облаци познатих завојитих облика, какви су се сретали на планетама са земаљском температуром и атмосфером, што је значило да је ваљало рачунати на постојање климе која је бар приближно слична Земљиној.

„Нема знакова светала на ноћној страни Еритра”, саопшти једном приликом Инсиња. „То би требало да те радује, Јанусе.”

„Одсуство светала не иде са технолошком цивилизацијом, претпостављам.”

„Наравно.”

„Али мој ђавољи мозак ми не да мира”, закључи Пит. „Уз црвено сунце и пригушено осветљење, зар не би цивилизација у тим условима производила такође пригушено вештачко светло?”

„Можда је светлост пригушена у видљивом подручју, али Немезис је дарежљива у погледу инфрацрвеног зрачења, те би се стога очекивало да и вештачко светло буде подједнако богато у том делу спектра. Но, оно инфрацрвено зрачење које региструјемо потиче од саме планете. Допире углавном равномерно, са читаве површине копна, док би се вештачко осветљење јављало спорадично, гушће у насељеним пределима, ређе у ненасељеним.”

„Онда, да заборавимо на то, Евгенија”, рече Пит одлучно. „Нема технолошке цивилизације. То можда, на неки начин, Еритра чини мање занимљивим, али не желиш ваљда да се сусретнемо са нама једнаком интелигенцијом, или, можда, вишом? У том случају морали бисмо отићи и потражити ново одредиште, али немамо где другде да пођемо, а чак и када бисмо имали, за то би нам вероватно недостајала енергија. Како ствари стоје, морамо остати овде.”

„Али и даље је ту слободни кисеоник у атмосфери, што значи да на Еритру сигурно има живота. Недостаје, додуше, једино технолошка цивилизација. То значи да морамо отићи тамо и проучити облике живота.”

„Зашто?”

„Како можеш уопште да питаш тако нешто, Јанусе? Ако овде имамо на дохват руке други облик живота, сасвим неовисан од живота на Земљи, каква бонанца за наше биологе!”

„Схватам. Говориш о научној радозналости. Па, претпостављам да ти облици живота неће никуд побећи. Имамо за то времена напретек. Прво важније ствари.”

„Шта може да буде важније од проучавања потпуно нових облика живота?”

„Евгенија, буди разумна, молим те. Морамо се најпре сместити. Морамо изградити друге Насеобине. Морамо створити велико и добро уређено друштво, хомогеније, разумније и мирније него што је икада постојало у Сунчевом систему.”

„За све то потребне су нам залихе у материјалу, што нас поново доводи до Еритра, где ћемо морати да проучимо облике живота…”

„Не, Евгенија. Спуштање на Еритро и поновно узлетање са њега при овом гравитационом пољу представља сувише скуп подухват. Снага гравитације Еритра и Мегаса — не заборави на Мегас — велика је, чак и овде, у свемиру. Један од наших људи ми је поднео прорачун: имаћемо проблеме око снабдевања чак и из астероидног појаса, а камоли са Еритра. Заправо, ако се стационирамо у астероидном појасу, ствар ће се извести рационалније. Наше Насеобине градићемо тамо.”

„Предлажеш да се понашамо као да Еритро не постоји?”

„За одређено време, Евгенија. Кад ојачамо, кад будемо имали вишак енергије, кад нам друштво буде утемељено и када почне да се развија, имаћемо пуно времена да истражимо Еритро са свим његовим облицима живота, или, можда, само необичном хемијом.”

Пит јој се насмеши, као да је разуме и саосећа са њом. Тај маргинални Еритро, знао је, треба да дође на ред што касније. Ако Еритро нема технолошку цивилизацију, онда сви облици живота на њему, какви год били, могу да сачекају. Надирање хорди из Сунчевог система — то је била права опасност.

Зашто други никада не схватају шта ваља чинити? Зашто тако лако дају да се заведу споредним стварима?

Како ће моћи себи да дозволи да умре — и ове будале остави незаштићене?