Немезис

15

Чудно, али Крајл Фишер морао је да се привикава на Земљу — заправо, да се поново на њу привикне. Није очекивао да ће, током протекле четири године, Ротор у тој мери постати део њега. То је, уједно, било и најдуже раздобље које је провео ван Земље, али, мислио је, и не довољно дуго да му се Земља по повратку учини страном.

И, ето, сад поново њене огромности, далеких обзорја која се оштро оцртавају спрам неба, уместо да буду магловито назначена. Ето опет и гужве, непроменљиве силе теже, осећаја дивље и ћудљиве атмосфере, температуре која се диже и спушта, природе ван сваке контроле.

Није морао да непосредно искуси све те ствари да би их био свестан. Чак и у својим приватним одајама осећао је да се све то налази ту, напољу, осећао је како му та дивљачност опседа ум, готово га свег опседа. Или је, можда, соба била неугодно мала и пренатрпана, а околни звуци сувише јасни — могао их је производити само један пренатрпан свет усред процеса распадања.

Чудно како му је Земља недостајала током свих тих година на Ротору, а сада, када се вратио, осећао је да му недостаје Ротор. Неће, ваљда, провести остатак свог живота жалећи што није тамо где би желео бити?

Сигнално светло се упали и он чу тихо зујање. Треперило је — на Земљи ствари као да увек настоје да трепере, док је на Ророру све било непромењиво, са готово агресивном делотворношћу. „Слободно”, рече он тихо, али, опет, довољно гласно да би се активирао механизам за откључавање.

Уђе Гаранд Вајлер (Фишер је знао да ће то бити он) и погледа преко собе, ведрог израза лица. „Крајле, јеси ли се уопште померио од кад сам отишао?”

„Па јесам, помало. Јео сам, провео одређено време у купатилу…”

„Одлично. Жив си, значи, иако не делујеш баш сасвим тако.” Широко се смешио — тамне, глатке коже, тамних очију, белих зуба, густе, коврџаве косе. „Недостаје ти Ротор?”

„Ту и тамо, присетим га се.”

„Увек хоћу да те питам, али никако да се сетим. Била је то Снежана, без седам патуљака, зар не?”

„Снежана”, одврати полако Фишер. „Нисам тамо видео ниједног црнца.”

„У том случају, нек им је лак црни свемир. Знаш ли да су отишли?”

Фишерови мишићи се згрчише и он направи покрет као да ће устати, али, ипак, оте се том пориву. „Па, о томе су и причали све време”, примети он климнувши.

„Коначно су и учинили. Нестали су. Гледали смо за њима докле смо могли; прислушкивали њихове емисије; напумпали су себи брзину помоћу тог свог хиперпогона и, за делић секунде, док смо још могли да их пратимо, јасно и гласно, само су нестали. Све се прекинуло.”

„Јесте ли успели да их ухватите касније, када су се вратили у свемир?”

„Неколико пута, сваки наредни пут све слабије. Путовали су брзином светлости и, богами, прилично су напрезали мишиће. И после три таква скока, у хиперсвемир и назад у свемир, били су већ предалеко да бисмо их могли хватати.”

„Њихов избор”, примети горко Фишер. „Одстранили су, претходно, неистомишљенике — попут мене.”

„Жао ми је што ниси остао тамо. Требало је да буде тако. Било би занимљиво за посматрање. Знаш и сам да је до самог краја било неверних Тома који су упорно тврдили да је хиперпогон тек празна пушка, да је све то срачуната измишљотина.”

„Ротор је већ био одаслао Даљинску сонду. Нису је могли послати тако далеко без хиперпогона.”

„Измишљотина! Ето им сад.”

„Било је то ипак нешто сасвим посебно.”

„Да, сада сви схватају да јесте. Када је Ротор једноставно ишчезао са свих инструмената, друго објашњење осим тог није више могло постојати. Све Насеобине су посматрале одлазак. Грешке није било. Сви су у истом тенутку регистровали њихов нестанак. Најгоре од свега је то што нико не може да каже у ком су правцу пошли.”

„Претпостављам, према Алфи Кентаура. Куда другде?”

„Уред и даље мисли да то не мора нужно бити Алфа Кентаура и да би ти то можда могао знати.”

Фишер као се досађивао. „Забога, био сам већ на унакрсном испитивању целим путем од Месеца довде. Рекао сам им већ све што знам.”

„Наравно да јеси. Знамо то. Није реч ни о чему што ти знаш, а евентуално скриваш. Они желе да ја говорим с тобом, као пријатељ са пријатељем, и да видим шта знаш, а да тога ниси ни свестан. Нешто о чему уопште ниси размишљао може искрснути. Био си тамо пуне четири године, ожењен, имао си дете. Није ти баш све могло промаћи.”

„Како? Да је постојао и најмањи разлог за сумњу да нешто знам, одмах би ме послали натраг. Већ сама чињеница да сам Земљанин обележавала ме је као крајње сумњиву особу. Да се нисам оженио — и дао им разлога да верују да желим да останем на Ротору — не би ме ни пустили тамо. А и овако, држали су ме по страни од свега значајног или осетљивог.”

Фишер скрену поглед у страну. „И, упалило им је. Моја супруга била је само астроном. Нисам баш имао неки избор. Нисам могао дати оглас на холовизији да тражим младу даму која је, узгред, и стручњак за хиперсвемир. Да сам је срео, учинио бих све да јој се допаднем чак и да је изгледала као хијена, али никада такву нисам срео за све време које сам провео тамо горе. Технологија је толико сложена и осетљива да верујем да су све кључне људе држали у потпуној изолацији. Верујем, такође, да су сви носили маске у лабораторијама и користили лажна имена. Четири године — и ни трачак од било чега, ништа нисам успео да испитам. А знао сам да ће то значити мој разлаз са Уредом.”

Он се окрену Гаранду и рече одједном, страсно: „Ствари су ишле толико лоше да сам готово отупавео. Осећај пораза ме је безмало уништио.”

Вајлер је седео за столом, насупрот Фишеру, насред пренатрпане собе, клацкајући се на двема задњим ногама своје столице, али се истовремено држећи рукама за ивицу стола како се не би преврнуо.

„Крајле”, поче он, „Уред не може себи допустити да буде попустљив, али ипак није све изгубљено. Жао им је што су на такав начин морали да поступају с тобом; међутим, није било другог избора. Забринути смо што си нас изневерио и што нам ниси донео ништа од онога што смо тражили. Да Ротор није отишао, можда би нам се чинило да и није било много тога што си нам могао донети. Али они су отишли. Они јесу користили хиперпогон, а ти нам ипак ниси пружио никакве информације.”

„Знам.”

„Али то још не значи да ћемо те одстранити или… или те уклонити. Надамо се да си још користан. Стога је на мени да се уверим да је то што си био неуспешан заправо искрен пораз.”

„Шта то значи?”

„Види. Ја бих морао да им кажем како нас ниси изневерио због било каквих личних слабости. После свега, ипак си био ожењен Роторијанком. Је ли била згодна? Је ли ти била драга?”

Фишер на ово зарежа. „Оно што, заправо, питаш јесте следеће: Јесам ли, из љубави према роторијанској жени, намерно заштитио Ротор, помогао им да сачувају своју тајну.”

„Па?” упита Вајлер, недирнут његовом провалом гнева. „Јеси ли?”

„Како можеш тако нешто да ме питаш? Да сам одлучио да будем Роторијанац, отишао бих са њима. До сада бих већ био изгубљен у свемиру и никада ме не бисте нашли. Али нисам тако поступио. Напустио сам Ротор и вратио се на Земљу, иако сам знао да ће овај неуспех вероватно разорити моју каријеру.”

„Ценимо твоју приврженост.”

„То је много више од привржености, више него што ти мислиш.”

„Чини нам се да си, вероватно, волео своју жену и да си, због потреба службе, био принуђен да је напустиш. То би ти ишло у прилог, само када бисмо могли бити сигурни да…”

„Није толико у питању моја жена, колико кћер.”

Вајлер га замишљено погледа. „Да, Крајле, знамо да имаш једногодишњу девојчицу. Но, можда, под овим околностима, уопште није требало да ствараш децу.”

„Слажем се. Али нисам само добро подмазани робот. Ствари се понекад дешавају и против човекове воље. А када се дете родило и пошто сам провео са њим пуну годину…”

„То је разумљиво, али у питању је само година дана. Сигурно да то није време за које се један однос може…”

Фишер га прекиде, уз гримасу. „Можда сматраш да је то разумљиво, али сасвим сигурно не разумеш.”

„Онда, покушај да ми објасниш.”

„Ради се о мојој сестри. О мојој млађој сестри.”

Вајлер климну главом. „Да, мислим да сам видео податке. Роуз, ако се не варам.”

„Роузен. Погинула је у нередима у Сан Франциску пре осам година. Било јој је тек седамнаест година.”

„Жалим.”

„Није учествовала у нередима. Била је један од оних невиних посматрача који су, понекад, изложенији опасности у таквим ситуацијама него саме вође банди и милиције. На крају је пронађено и њено тело и требало је да га кремирам.”

Вајлер га је и даље слушао, у тишини.

„Било јој је тек седамнаест”, настави Фишер. „Родитељи су нам умрли…” он учини покрет руком, као да не жели да о томе говори… „када су њој биле четири године, а мени четрнаест. Радио сам, после школе, и старао се да не буде гладна, да је добро обучена и да јој је уопште добро, чак и ако мени није било. Научио сам да се бавим програмерством, али ни од тога нисмо могли пристојно да живимо — а онда, кад је напунила седамнаесту, пре но што је икада икога повредила, док још није ни знала чему све те борбе и поклици, била је ухваћена у замку…”

„Да, видим због чега си добровољно пристао да идеш на Ротор”, примети Вајлер.

„О, да. Неколико наредних година био сам сасвим изгубљен. Приступио сам Уреду углавном стога да бих био нечим заокупљен, а и посао је био скопчан са опасношћу. Био сам рад да се суочим са смрћу — радије него да ходам кроз празан живот. Када је почела да се разматра могућност убацивања шпијуна на Ротор, добровољно сам се пријавио. Желео сам да одем са Земље.”

„И сада си поново овде. Је ли ти жао због тога?”

„Помало. Али Ротор ме је шокирао. Са свим њеним грешкама, на Земљи је и даље довољно простора. Ех, да си само могао да упознаш Роузен, Гаранде. Уопште немаш представу. Није била згодна, али оне њене очи…” Фишерове очи бејаху усмерене у прошлост, замагљене, као да покушавају да изоштре слику. „Предивне очи, али и застрашујуће. Чинило ми се да никада не могу да погледам у њих, а да не осетим немир. Могла је да те посматра изнутра — ако знаш на шта мислим.”

„Заправо, не знам”, рече Вајлер.

Фишер не обрати пажњу на његову упадицу. „Увек је знала када би неко лагао или скривао истину. Није се могло десити да седиш нем, а да она не погоди у чему је проблем.”

„Нећеш ми рећи да је умела да чита мисли?”

„Шта? Ох, не, не. Имала је обичај да каже како је у стању да чита изразе лица, слуша интонације гласова. Говорила је како пред њом нико не може да сакрије своје мисли. Колико год да се смејеш, њој не би промакло да си, заправо, очајан; никакав осмех није могао да пред њом сакрије горчину. Покушавала је да ми то објасни, али никада нисам сасвим схватио шта то она заправо чини. Била је заиста нешто посебно, Гаранде. Уливала ми је страхопоштовање. А онда се родила моја кћер, Марлена.”

„И?”

„Опет те очи.”

„Беба је имала очи попут твоје сестре?”

„Не одмах, али посматрао сам како се развијају. Било јој је тек шест месеци, а те очи чиниле су да се сав тресем.”

„А твоја жена? Је ли се и она тресла?”

„Нисам приметио да је тога била свесна, али можда она није имала своју сестру, своју Роузен. Марлена готово уопште није плакала као беба; била је тиха. Сећам се да је и Роузен била таква као дете. А ни Марлена није обећавала да ће бити лепотица. Било је то као да ми се Роузен вратила. Стога, ваљда, увиђаш како ми је било тешко.”

„Мислиш, то да се вратиш на Земљу.”

„Да, с тим да се растанем са њих две. Било је то као да други пут губим Роузен. И сада је никада више нећу видети. Никада!”

„Али ипак си се вратио.”

„Приврженост! Обавеза! Но, ако хоћеш потпуну истину, једва сам се вратио. Стајао сам тамо, разапет. Раскидан. Очајнички сам желео да не напустим Роузен — Марлену. Видиш, бркам имена. А Евгенија, моја жена, рекла ми је, срцепарајуће: 'Када би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш на Земљу'. И, у том тенутку, збиља нисам желео да идем. Предложио сам јој да пође са мном, на Земљу. Одбила је. Онда сам јој рекао да пусти Ро… Марлену да пође са мном. Није хтела ни да чује. Коначно, када сам већ готово решио да останем, полудела је и наредила ми да се губим. И, отишао сам.”

Вајлер није скидао поглед са свог саговорника. „'Кад би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш на Земљу'. То је рекла?”

„Да, то ми је рекла. А када сам је упитао: 'Зашто? Где то Ротор иде?' одговорила је: 'Према звездама'.”

„То не може бити, Крајле, да је баш тако било. Ти си већ морао знати да они намеравају да крену 'према звездама'. Али она је рекла 'Када би знао где идемо…' Постојало је, дакле, и нешто што ти ниси знао. Шта би то могло бити?”

„О чему сад причаш? Како било ко може знати оно што не зна?”

Вајлер му ништа не одговори. Уместо тога, он упита: „Јеси ли и то испричао у Уреду током испитивања?”

Фишер размисли. „Мислим да нисам. Нисам на то ни помислио док нисам почео да ти причам о томе како сам, замало, остао тамо.” Он склопи очи, па полако додаде: „Не, ово је први пут да то помињем. Први пут да уопште мислим на то.”

„Одлично, онда. И сада, када већ мислиш о томе — шта мислиш, куда је Ротор требало да крене? Јеси ли ишта начуо о томе на самом Ротору? Говоркања? Предвиђања?

„Претпостављао сам да то мора бити Алфа Кентаура. Куда другде? То је најближа звезда.”

„Твоја жена је била астроном. Шта ти је она рекла поводом тога?”

„Ништа. О томе никада нисмо разговарали.”

„Ротор је био послао Даљинску сонду.”

„Знам.”

„И твоја жена је радила на пројекту — као астроном.”

„Да, али ни то ми никада није помињала, а ја сам пазио да се не распитујем. То би угрозило моју мисију, можда бих био и затворен, или погубљен, због онога што знам — да сам, прерано, исказао своју радозналост на одвише очигледан начин.”

„Али као астроном, она би морала знати куда се упућују. Чак је то и рекла — сети се оног: 'када би знао…' Видиш? Она је знала, а да си и ти знао…”

Фишер је деловао незаинтересовано. „Пошто ми није пренела оно што је знала, не могу ти ништа рећи.”

„Јеси ли сасвим сигуран? Мислиш да није било узгредних примедби чији значај тада ниси примећивао? На крају крајева, ти ниси астроном и она је могла рећи нешто што ти тада ниси сасвим добро разумео. Сећаш ли се, дакле, ичега што је она рекла, а што те је навело на размишљање или ти се учинило чудним?”

„Не могу се сетити.”

„Размишљај! Да ли је могуће да је Даљинска сонда открила планетни систем око једне или око обе веће звезде из система Алфе Кентаура?”

„Не знам.”

„Или, планете око било које звезде?”

Фишер слеже раменима.

„Размисли!” понови Вајлер нестрпљиво. „Имаш ли разлога да сматраш како је она хтела да каже: 'Ти мислиш да идемо на Алфу Кентаура, али око ње круже планете и ми идемо према њима.' Или, можда: 'Ти мислиш да идемо на Алфу Кентаура, али ми, заправо, идемо на једну другу звезду где смо сигурни да постоји настањива планета.' А, нешто тако?”

„Не бих могао да будем сигуран.”

Вајлерове дебеле усне као да се за секунд-два скупише. А онда, полако али чврсто, рече: „Знаш шта ћу ти сада рећи, драги мој Крајле? Постоје три ствари које ће се десити. Пре свега, мораћеш да прођеш кроз још једно испитивање. Друго, очекујем да ћемо морати да приморамо Сересову Насеобину да нам дозволи употребу њиховог астероидног телескопа, који ћемо користити тако што ћемо, врло полако и врло пажљиво, испитати сваку звезду у пречнику од стотину светлосних година око Сунчевог система. И треће, мислим да ћемо морати да подстакнемо наше стручњаке за хиперсвемир да мало темељније приону на посао. Гледај и можеш ме јавно пљунути ако се управо то не деси.”